Izbori bez izbora
Srbi poseduju nekakav mazohistički nagon da biraju sve
goru i goru vlast. Sve u želji da im bude bolje. Prilično je zagonetno
kako loša vlast može proizvesti opšte dobro, ali u Srbiji postoji verovanje
u obrnutu srazmernost između kakvoće vlasti i kakvoće života. Pogledajte
samo današnji sustav Skupštine. On je u potpunom skladu sa doslovnim
značenjem ove reči. Naime, "skupština" je augmentativ od reči
"skup" a većina augmentativa ima pogrdan prizvuk. Današnja
narodna skupština je pogrda demokratije.
Za mesec dana su predsednički izbori. U poređenju sa ranijim izborima
pred glasačima je najlošija i najnestimulativnija lista pretendenata.
Jedan bivši pogrebnik... Asocijacija na mrtvačke tabute i crninu nije
slučajna, proizlazi iz programskih smernica njegove stranke... Koštuničin
"alter ego", Maršićanin... Viđen za ulogu u nekom filmu o
onom dvorcu u Transilvaniji... Brat Karić koji želi da postane Karo-Kralj.
Bio je, veli, predsednik razredne zajednice, vreme mu je da postane
predsednik svesrpske zajednice... Naspram njih je Boris Tadić, predsednik
DS. Pristojan momak. Rado bih ga video kao predsednika... svoje opštine.
Vođenje države je izvan njegovog formata.
Zločinitelji-dobročinitelji
Doktor Koštunica, izgleda, veruje u korisnost zla i zločina.
Za razliku od narodnog pevača koji je pevao da "zlo dobra donijeti
neće", Koštunica veruje da zlo i zločini mogu doprineti nacionalnoj
dobrobiti. Zato on ratne zločince vidi kao neku vrstu "nacionalnih
radenika" (kojim imenom, inače, voli i sebe da naziva). Beskrupulozni
cinici će navesti primere za potvrdu njegove, javno neizrečene, teze.
U Srebrenici je bio grozomoran zločin, ali on je doprineo "zaokruživanju
mapa", otklonio je jednu smetnju sa mape, teritorija Republike
Srpske je postala kompaktna, a to je važno kad taj "entitet"
jednog dana... ali, i to zasad ne treba da bude javno izrečeno. Zločini
su, dodaće cinici, ponekad, nužne prečice u ostvarenju nacionalnih ciljeva.
Koštunica je bio jedan od najrevnijih "perača rata" (sintagmu
sam skovao pre desetak godina u vreme Miloševićevog pohoda na Bosnu).
Bio je i revnostan "perač etničkog čišćenja" Kosova. Sećam
se jednog njegovog teksta u Književnim novinama u kojem je podržavao
tezu Miloševićevog agitpropa da kosovski Albanci beže od NATO-bombi
a ne zato što ih neko proteruje. Cinici će reći da je plan "Potkovica"
mogao i da uspe kao što je uspeo u Bosni. Bile bi donošene nebrojene,
jalove, rezolucije o "obvezatnom povratku svih raseljenih",
ali veliki nacionalni cilj bi bio ostvaren.
Prethodni pasusi pojašnjavaju kontekst u kojem je donet zakon o pripomoći
ratnim zločincima i članovima njihovih obitelji. Ako su ratni zločinci
"nacionalni radenici", putne karte, dnevnice, hotelski smeštaj,
flaša viskija, boks "havana" i drugi razni poklončići samo
su mali znak pažnje države prema njima.
Očekujem da će, uskoro, biti registrovana i posebna turistička agencija
za putovanja u Hag, u pohode našim zločiniteljima. Ili nacionalnim dobročiniteljima,
kako se uzme.
Očekujem da će uskoro biti štampane poštanske marke sa likovima Miloševića,
Šešelja, Milutinovića, Šljivančanina i ostalih delija. Marke će se lepiti
na sve poštanske pošiljke a prihod će se slivati na račun pomenute turističke
agencije.
Očekujem da savetnik ministra za kulturu zvani Bora Čorba organizuje
dobrotvorne koncerte za naše haške utamničenike. Ako se neki pevač ili
rok-sastav ne odazove biće im oduzet dobar srpski glas, mikrofoni, gitare
i bubnjevi.
Pozorišta će, takođe, biti u obavezi da organizuju predstave-korisnice,
Marko Milošević će organizovati akciju "Peške do Haga", a,
verujem, naći će se i neki plivač-maratonac koji će, sve uzvodno, plivati
do Haga...
Kuća sa ušesima
BIA je napravila predstavu uklanjanja prislušnih "bubica"
iz kuće Vuka Draškovića, a Koštunica je preko svog glasnogovornika poručio
kako počinje nova era "u kojoj neće biti prisluškivanja političkih
neistomišljenika".
Video sam tu kuću. Lepa kuća, ali kuća sa ušima. Uređaji za prisluškivanje
u nju su bili postavljeni više godina pre nego što ju je porodica Drašković
kupila. Ono što me je naježilo nije to što je ta kuća "ozvučena"
nego mračno savršenstvo udbinog planiranja. Kako su naveli g. Draškovića
da je kupi? Kako su znali da uopšte želi da kupi tu kuću? Ili su imali
više opcija? Verovatno su u projektovanju te kuće učestvovali doktori
akustike i elektronike. Napravljena je kuća akustična i milozvučna kao
velika bela školjka. Sa šumom talasa. Na lepom mestu. Sam Drašković
zna kako su ga naveli da je kupi. Velika orvelovska služba starala se
o tome. I uspeli su. Gospodin Vuk i gospa Danica uselili su se u lepu
kuću. Kuću sa providnim zidovima iz Zamjatinovog romana Mi.
Bolje je nemati kuću. Diogen nije imao kuću. Živeo je u buretu. Naivčina.
Burad su akustična kao školjke. Antički udbaši podmetnuli su mu to bure.
Od specijalnog rezonantnog drveta od kojeg su se pravili muzički instrumenti.
I doušnici su, bez elektronskih pomagala, mogli da, sa pristojnog rastojanja,
beleže njegove razgovore sa posetiocima... Koji su mogli da budu opasni
po državu...
|
