Iskustva iz suočavanja s autoritarizmom*

Još dok sam bio u Prvoj beogradskoj gimnaziji snašli su me problemi zbog aforizama koje sam ispisao i okačio na zid učionice u okviru uređenja zidnih novina. Aforizmi su glasili: "Narod je krenuo za vođom! Da li će ga uhvatiti?", "Ako idemo sve brže, brže i brže, to može značiti da idemo nizbrdo!" i "Kad smo god nad provalijom, govore nam da smo na zavidnoj visini!"
Školom se raširio paranoidan strah od neprijatelja revolucije. Aforizmi su proglašeni neprijateljskim parolama i zaključani u sef gimnazije, a ceo slučaj je prijavljen miliciji.
Kad sam čuo reakcije, odlučio sam da preduhitrim direktora i da potražim njega pre nego on potraži mene. U susretu sam ga ljubazno zamolio da vrati parole, jer su one bile izraz stava učenika našeg odeljenja.
Na to je direktor pozvao mog razrednog starešinu i preda mnom mu naredio da me isključi iz gimnazije. Direktoru sam na to odgovorio da time prevazilazi svoja ovlašćenja, na šta je on reagovao tako što je od moje odeljenske zajednice tražio da napiše izjavu o "drskom razgovoru učenika Miloša Bogdanovića sa drugom direktorom".
Stvar je iznesena pred odeljensku zajednicu i na razred je izvršen pritisak. Ali, bolje bi bilo da direktor nije tražio nikakav komentar od učenika.

Mladi neiskvareni srednjoškolci nisu hteli da idu protiv svoje savesti. Još su odlučili: "Neka Miloš sam napiše izjavu. On će to najbolje umeti da uradi, jer on sam najbolje zna šta se desilo! Mi nismo bili svedoci toga razgovora!" Napisao sam izjavu i ona je kao predlog stava odeljenske zajednice pročitana pred celim razredom. Jedna rečenica iz te izjave glasi: "Odeljenska zajednica IV/7 smatra da drug direktor Mr... nije smeo tako da razgovara sa učenikom Milošem Bogdanovićem". Odeljenska zajednica je usvojila ceo sadržaj teksta, ispravivši samo jednu jedinu reč. Umesto "nije smeo" stavila je "nije trebao". Za par dana parole su vraćene na zidove učionice. Učionicom se prolomio aplauz, a na licima se

videla radost onih koji su odlučili da se odupru autoritarnom načinu razmišljanja i da misle slobodno.
Stanje je inače u društvu bilo bolesno.
Bilo je dovoljno na rečima pokazati nepoverenje u zvanično političko rukovodstvo i zvaničnu ideologiju, pa na sebe navući etiketu neprijatelja.
Dešavalo se da čovek dobije i dve godine zatvora zbog pevanja neke rodoljubive pesme. Znatan deo populacije je živeo u paranoidnom strahu bilo od stranih neprijatelja, bilo u strahu od sopstvenog slobodnog razmišljanja i izražavanja.
Mi u razredu smo se u nekoj meri oduprli tom bolesnom duhu i žnjeli smo blagoslove slobode uma.
Reakcije na događaj bile su velike.
Parole je na svoju ličnu odgovornost iscepala jedna profesorka francuskog iz suprotne smene.
Gradski komitet SKJ poslao je svoju delegaciju u gimnaziju, pa su profesori morali da potpisuju izjavu da se ograđuju od mog postupka, a služba bezbednosti je među mojim školskim drugovima odmah počela da vrbuje svoje buduće saradnike.
I opozicionari Otvorenog univerziteta su imali svoj šaljiv komentar na taj događaj: "Kada budemo došli na vlast, postavićemo te za ministra za pamflete i traktate!"
Moje tada najčešće i najdraže društvo iz opozicije bili su Steva Milovanović, Boris Tadić, Veselinka Zastavniković, Bojana Mladenović, Dragan Blagojević, Milan Nikolić, Dragomir Olujić, Dragutin Spaić, Dragan Marković-Markoni, Gordan Jovanović i drugi.
Hrabrila nas je svest da sistem koji se plaši drugačijeg mišljenja već samim svojim strahom pokazuje svoju nemoć, te smo bili uvereni da ćemo uskoro biti svedoci njegovog pada, a da će na njegovom mestu ubrzo procvetati zdravo i zaista demokratsko društvo. Zapravo, Dobrica Ćosić je tada u svom delu "Stvarno i moguće" napisao veliku istinu da "poredak koji može da bude srušen umetnošću i filozofijom nema istorijskih niti legitimnih razloga da bi trebalo da postoji". Poredak koji je zasnovan na lažima (uzvišenim idealima koji su izgovor za zlo), ne može da trpi drugačije mišljenje. On nije u stanju da izdrži kritiku, jer je zabluda uvek nemoćna u sukobu sa istinom. (...)

Ja sam tada iskreno verovao i to često javno zastupao:
"Nije moguće da je naš narod nezreo za slobodu! On je trenutno zaveden, ali kada to shvati, on će ustati protiv diktature i formiraće zdravo društvo! Dokle god bude postojala sloboda misli i govora, svaka zabluda će biti raskrinkana, i ona neće imati nikakvu moć nad istinom!"
O, zar nisam imao dovoljno iskustava sa onima kojima sam sasvim jasno uspevao da raskrinkam ideološki autoritet komunističke ideologije i vlasti? Zar nisam još tada mogao da primetim njihovo svesno i kukavičko odricanje načela poštenja i pravde, a kod drugih i voljno htenje da ostanu u stanju zavedenosti. Zar nisam bio svestan da sam pojedine "prijatelje" već izgubio, jer su oni, iako su me dobro poznavali, iskreno verovali da sam plaćen iz inostranstva da gazim tekovine revolucije, a drugi su znali da sam u pravu, ali nisu hteli da ugroze svoje lične interese i ugled u društvu iz čistog straha.
Ko je hteo, mogao je tada u konkretnim životnim iskušenjima da pokaže čvrstinu ispravnog karaktera. Ja nisam hteo da poverujem u to da su ljudi imali slobodu izbora, jer bi u tom slučaju to bila jako neprijatna i poražavajuća istina. Izgovarao sam ljudske slabosti, verujući da uslovi za formiranje ispravnog karaktera još nisu dovoljno ispunjeni, jer mnogi nisu ni bili dovoljno svesni da su izmanipulisani. Verovao sam u dobronamernost većine, te da će njihovo osvešćivanje rezultovati pravom reformacijom društvenog uređenja i blagoslovima slobode i demokratije.
Verujući u prirodnu dobronamernost većine ljudi, pokazivao sam spremnost da se žrtvujem za opšte dobro, kao što je takvu spremnost pokazivala većina posetilaca "Otvorenog univerziteta". Lično nisam verovao u mogućnost bilo kakvog većeg eventualnog hapšenja opozicije, jer sam smatrao da bi takav čin samo još više raskrinkao principe vlasti i doveo je bržem krahu. (...)

I posle šest meseci vojske došao sam na trodnevni dopust kući. Kada sam istog dana, u petak uveče 20. aprila 1984. otišao kod Oluje, prijatelja iz tadašnje opozicije, samo što sam ušao u njegovo dvorište, bio sam uhapšen. U miliciji su me ubeđivali da su svi pohapšeni pola sata pre nego što sam i ja došao na skup. Nisam im verovao, jer bi bila veoma mala verovatnoća da su ih uhapsili baš onda kada sam ja došao na dopust kući. Oni su se sastajali gotovo desetak godina, svakog drugog petka, i to na tri različite adrese u gradu. Bila bi isuviše mala verovatnoća da se sve to potrefi. Ali se, eto, potrefilo. Nisam mogao da verujem u hapšenje, ne samo zbog male verovatnoće da mi se to desi, već i zato što bi takav poduhvat bio čist politički promašaj državnog rukovodstva. I bio je politički promašaj. I bilo je hapšenje.
Ali ja još nisam znao da je bilo hapšenje, jer nisam čitao novine, pa sam veoma hrabro odgovarao na pokušaje pripadnika Službe državne bezbednosti da me prisile na saradnju.

Preda mnom su se smenjivale različite osobe koje su različitim tehnikama pokušavale da me privole na saradnju. Na primer, par njih su pretili da će, u suprotnom, moju prijateljicu Katarinu da obaveste da sam ja navodno homoseksualac, te kako će još mnoge druge probleme da mi naprave. Oni: "Po izgledu se vidi da je homoseksualac!... Da li Kaća zna da si ti homoseksualac?" Ja: "Ne zna! A ne znam ni ja!... A pošto vi već sve znate - znate o meni čak i ono što ja sam ne znam, mogu li onda da idem, kada vam već više nisam potreban?" Oni: "Ćuti i sedi! I pamet u glavu!" Ja: "Pa zar niste rekli da sam zbog pameti i stigao ovde?" Oni: "Ćuti! Tišina!" Samo saslušavanje nisam shvatio ozbiljno, zato što mi je i sama priča o hapšenju delovala neozbiljno i nerealno.
		Sava Šumanović

Posle 15 sati saslušavanja moj nagradni trodnevni dopust kući je preinačen u trodnevni istražni pritvor koji sam proveo u zgradi Vrhovnog vojnog suda (u Ustaničkoj ulici).
U priču o hapšenju poverovao sam tek onda, kada sam u "Politici" pročitao vreme i mesto svoga hapšenja.
Samica u kojoj sam bio smešten bila je u pravom kazamatu. Dozvoljavali su mi da se po 45 minuta dnevno šetam u dvorištu - u krug, u određenom smeru i određenom brzinom. Dvorište su okružavali visoki betonski zidovi i na jednoj terasi naoružani stražar. Sve vreme sam bio potpuno sam. Pored metalnih rešetkastih vrata, drvena vrata samice bi noću ostajala otvorena i stražar bi svakih pola sata proveravao baterijskom lampom da li i kako spavam. Osećao sam se potpuno izgubljenim. I pre toga sam bio izgubljen a sada i ovako.
Oficiri koji su me saslušavali bili su mnogo ljubazniji od pripadnika obične SDB, ali su mi pretili sa 7 godina robije, kako nikoga neću videti u međuvremenu i kako niko neće znati šta se sa mnom dešava. Spominjali su moju izjavu pred vojnicima - da sam izašao iz partije čim sam se rodio, jer mi je mama bila član partije, itd.
Pripadnici SB su mi dalje pretili, govoreći kako sve znaju o meni, pa su zloslutnim glasom čak izjavili: "Znamo da si pravio bozu u vojnoj jedinici!" (Boza - ukusan napitak!) To je bila poslednja kap u prepunoj čaši. Pristao sam da dam izjavu o posećivanju tribina, ali nisam hteo da spomenem ko me je na te tribine pozvao. (Među nama govoreći - Boris Tadić.)
Kada sam nekoliko dana po izlasku iz pritvora saznao da je jedan od uhapšene dvadesetosmorice, Radomir Radović, izgubio život u "nerazjašnjenim" okolnostima, naljutio sam se na sebe zbog svog kompromisa i odlučio da istinu i pravdu stavim iznad svega, bez obzira na posledice.
Po izlasku iz trodnevnog istražnog pritvora usledila je moja prekomanda u drugu vojnu jedinicu, gde će služba bezbednosti pokušati da me obradi za svog saradnika.

* Iz: Miloš Bogdanović, Prokletstvo nacije, izd. autora, Beograd 2003, str. 10-12, 13-14, 14-16.

Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope