Štrajkovi - igre tuđim životima

Teorija je da štrajk pripada krajnjim i najradikalnijim oblicima sindikalne borbe i, prema tome, pristupa mu se tek pošto su iscrpljeni svi drugi vidovi borbe. Među tako definisanim štrajkovima, štrajk glađu je poslednji. Kada se neko odluči na izgladnjivanje do konačnosti, znači da mu i smrt izgleda kao izbavljenje. Takva odluka bi trebalo da je teška i izuzetno ozbiljna. Stoga bi i vesti o takvom najstrašnijem vidu protesta trebalo da zauzimaju značajnija mesta u medijima, da uznemire javnost, da ubrzaju traženje rešenja u takvim beznadežnim situacijama. Način na koji je u medijima praćen štrajk glađu valjevskih oružara iz "Krušika" pokazao je da su ovde štrajkovi potrošeni i da će morati nešto da se menja. Ovde gde je sama institucija štrajka, od kraja osamdesetih, krunjena polako, do potpune istrošenosti, štrajk glađu je postao samo sporadična pojava. Javnost se ovde nagledala štrajkova, a bilo ih je zaista raznih: naručenih, manipulisanih i neozbiljnih, iskrenih, pravih, ozbiljnih. Ovih poslednjih sasvim malo i uglavnom sa političkim zahtevima, od kojih je onaj u Kolubari 2000. sigurno najbolji.
Sindikati su tome dali svoj puni doprinos. Štrajkovalo se po pozivu, za vođu i protiv sveta, za rat i protiv rata, za sankcije drugima i protiv sankcija "nama", u fabrikama koje nisu proizvodile i u onima koje su proizvodile... Sada, kada radnici posegnu za štrajkom, pa i onim najradikalnijim, prolaze kao onaj neozbiljni čobanin u narodnoj priči, koga, kada je vuk zaista stigao među njegove ovce, više niko nije ozbiljno shvatao.
Medijima vesti o štrajkovima nisu zanimljive. Ukoliko ih uopšte objave onda su kratke i bez mnogo detalja, u dnevnim novinama u dnu unutrašnjih stranica kao "zakrpa", a u televizijskim i radijskim informativnim emisijama pri kraju, nešto pre sporta i vremenske prognoze. I to samo u nekoliko prvih dana ili, kao u slučaju radnika valjevskog "Krušika", kada štrajkači glađu počnu da stižu do lekara. Napravi se tu i poneki snimak, ali sa uočljivom težnjom da se javnost mnogo ne uznemiri. Ko štrajkuje, zašto i koliko dugo malo ko zna. Ukoliko se štrajkači odluče da blokiraju saobraćajnice možda će "zaslužiti" više pažnje ali, i tada, taman koliko i odron na putu do dolaska interventne ekipe.
Ovde štrajk ne može biti uspešan sve dok bude tretiran kao lična stvar, pojedinca ili uže grupe. Tek kada zbog položaja lekara budu štrajkovali i njihovi saradnici, ali i pacijenti, onda će ovi moći da računju na uspeh. To podrazumeva solidarnost i u struci i u društvu, ali i vraćanje istraživanju i odmeravanju motiva i realnosti postavljenih zahteva. Do tada, štrajkovi će bivati sve češći, sa sve manje efekta, odvijaće se u sve užem krugu, i objektivno sve dalje od javnosti i medija. Ukoliko je sadašnje izveštavanje o štrajkovima delom i rezultat nesporne sprege većine poslenika javne reči i vlasti, deo odgovornosti je zasigurno i na sindikalnim liderima. Dosta je radnika, već i bukvalno, vodeći ih u rat, žrtvovao Milošević. Neki sindikati su mu u tome dali podršku. Sada bi vlast i sindikalni lideri morali da pronađu načina da se u ovoj izuzetno teškoj ekonomskoj situaciji ne desi da se u nekom započetom i zaboravljenom štrajku glađu opet žrtvuju neki tuđi životi.