Mediji u Srbiji i događaj 2003. godine: Ubistvo premijera Zorana Đinđića

Srbija u slobodnom padu

"Ako ne bude izglasano ovo, šta će biti izglasano? Ništa. Još godinu dana ćete spavati, pa još deset godina, pa još sto godina, kao Trnoružica koja čeka svoga princa da je probudi. Prošle su bajke, ovo je realan život, preuzmite na sebe odgovornost kao realni političari u realnoj zemlji ili, brate, sklonite se sa političke scene, pa idite pa spavajte u nekoj bajci. Ko vama daje pravo da vi budete umorni u ime ovoga naroda? Ako ste umorni, idite pa spavajte, bre!" (Zoran Đinđić, 27. januar 2003. godine)

Ovakvog ćemo ga pamtiti. Sa različitim emocijama i oprečnim doživljajem onoga što je poručivao i poteza koje je povlačio. Završio je, za sada znamo, kao žrtva ratnih zločinaca i kriminalaca duboko infiltriranih u sistem, a Srbija je u novi vek ušla obeležena ubistvom premijera, kojim je svet bio zaprepašćen, baš kao i na početku XX veka - brutalnošću obračuna sa kraljevskim parom Obrenović. Na početak tog - prošlog - veka podseća Predrag Marković iz Instituta za savremenu istoriju: "Masakr nad bračnim parom Obrenović, kraljem Aleksandrom i kraljicom Dragom, kojeg, interesantno, čak i komunistička istoriografija nikad nije dovoljno obradila, nekako je potpao pod uticaj te karađorđevićevske slike koja je u tome videla samo jedan herojski čin. U suštini je taj događaj strašno šokirao tadašnju Evropu. Srbi su postali meta karikatura u to vreme i tih nekakvih iskrivljenih medijskih prikaza kao narod - teroristi, kraljoubice. Ubijeno je dosta vladara širom Evrope, ali da se iskasapi sabljama kraljevski par to je ipak bilo dosta neobično".
Ubistvo srpskog premijera, prema Markovićevim rečima, neobično liči na još jedan atentat iz naše istorije. Reč je o ubistvu kneza Mihajla Obrenovića koji je važio za reformatora tog doba: "Knez Mihajlo je bio jedna vrsta elitističkog vladara koji nije mnogo obraćao pažnje na demokratsku proceduru, mada je tada nije ni bilo; u svakom slučaju vladao je sam. Znači, bio je jedan usamljeni evropejac u jednoj Kneževini Srbiji koja je bila siromašna i neprosvećena zemlja. On je bio jedan prosvećeni samodržac i ono što je najsličnije sa Zoranom Đinđićem jeste briljantan stil u spoljnoj politici, koji je imao knez Mihajlo; to važi i za Zorana Đinđića, pogotovo u poslednjih nekoliko meseci njegovog života i delovanja, koje će ostati zapamćeni kao jedan od retkih perioda dinamizma i afirmacije spoljne politike naše zemlje i jedne diplomatske ofanzive".
Osporavan i hvaljen, Zoran Đinđić svakako je bio čovek koji je želeo da menja Srbiju. Ovih dana na TV B92 prikazan je dokumentarni film "Srbija u kontejneru" reditelja Janka Baljka, jedan presek ekonomske istorije koja je obeležila naše živote i istovremeno svedočanstvo o neuspelim pokušajima da se ova zemlja reformiše: "Kada čovek skoro godinu i više dana života posveti nečemu što je ekonomska istorija poslednje 23 godine na ovim prostorima onda mu, naravno, kroz glavu i kroz ruke u montaži prođe desetine i desetine sagovornika, kao i gomila najneverovatnijeg arhivskog materijala. Đinđić je bio poslednji čovek kojim se zapravo priča o usudu ili prokletstvu reformatora na ovim prostorima završava. Znači, imamo čoveka koga su najurile puščane cevi, Antu Markovića, imamo dobronamernog, ali izmanipulisanog i naivnog guvernera Avramovića i kao završno finale svih najružnijih mogućih scenarija, imamo srpskog premijera koga su ubili u trenutku kada je bio na štakama. Da li je moguće zamisliti najgori mogući scenario od te samo naizgled ekonomske priče, ali zapravo duboko prepletene kriminalom, mafijom, političkim dešavanjima tog vremena?", zapitao se Janko Baljak.
O Srbiji posle atentata na premijera govori Biljana Kovačević Vučo iz Komiteta pravnika za ljudska prava: "Upravo ovi izbori krunišu ono što se događalo posle ubistva premijera. Očigledno je da je nastupila takva nervoza i da je Đinđić kao nesporno jak čovek, jaka ličnost, koji je imao tu harizmu, koja je čak na momente bila smetnja da se neke institucije bolje stabilizuju u tom periodu. Njegovim ubistvom je zapravo nastala praznina. Čini mi se da su ljudi koji su bili s njim u timu izgubili veliki oslonac, a posledica svega toga jeste čitav niz grešaka do kojih je nakon toga došlo, jedna užasna nesigurnost same Vlade i onda ti nervozno zakazani izbori za 28. decembar zapravo su doprineli tome da dođe do mnogo 'galopirajuće' desne radikalizacije Srbije, mnogo ubrzanije nego što je bilo ko od nas očekivao, čak i u najpesimističkijim, najcrnjim prognozama".
Uz radikalizaciju Srbije primetno je da su mnogi u kampanji za parlamentarne izbore slali poruke po kojima bi se moglo zaključiti da istorija počinje 5. oktobra ili, možda tačnije, da nam je do tada nekako i išlo, a od tada nam navodno ne ide baš nikako. Biljana Kovačević Vučo: "Ove stranke koje dolaze na vlast više pokazuju neku svoju ljutnju i neki zapravo najavljuju tihi revanšizam, da su pronašli svog Pedra: 'Neka visi Pedro!' Ne izgovara se glasno: Đinđić, zato što ta 'demontaža' Đinđića ne ide sasvim do kraja i u pozadini svega toga jeste poruka da je Đinđić odgovoran za sve što se dogodilo. Ali meni se ipak čini da je to preterano i osvetničko ocenjivanje nesumnjivih grešaka u Vladi Srbije, kojih je bilo i u politici Zorana Đinđića, bez obzira na njegovu zaista veliku političku sposobnost i kapacitet i da stvari kontroliše, koordinira, da ih usmerava i da ostvaruje neku svoju viziju".
I Janko Baljak govori o priči na kojoj su se skupljali glasovi, a to je teza da se ništa nije promenilo: "Ja lično mislim da su neke stvari neuporedive. Ono što ja zameram ovoj vlasti i kampanji ovih ljudi koji su ostali, da kažemo, taj proreformski blok, jeste to da im kampanja izgleda ide u pogrešnom pravcu, što nisu više šanse iskoristili da podsete ljude kako su živeli i kolike su plate bile, da ih podsete na redove za mleko, da ih podsete na benzin u plastičnim kantama i bocama, znači neprekidno da ih podsećaju na to, a da i ne govorimo o struji, lekovima, praznim radnjama. Ja uopšte ne mogu da razgovaram sa ljudima koji kažu da se ništa nije promenilo. To je porazna činjenica koliko ovaj narod kratko pamti i koliko zaboravlja. Znači, između ostalog, ovaj moj film jeste usmeren u tom pravcu kao neka borba protiv amnezije, moj privatni rat protiv kratkog pamćenja".
Ipak u političkom smislu mi jesmo vraćeni unazad, kaže Baljak: "Mi smo ponovo u poziciji da se opredeljujemo za i protiv Miloševića, za i protiv Šešelja, da nam haški pritvorenici i osumnjičeni za ratne zločine budu nosioci lista. Vi se zapravo pitate gde smo bili, šta smo radili, koliko je godina trebalo da prođe da ponovo budemo na početku".
Zoran Đinđić bio je čovek koji je pokušao da se izbori sa nasleđem godina i vekova i njegova je istorijska uloga nesumnjiva, smatra Biljana Kovačević Vučo: "Zoran Đinđić će ostati simbol moderne Srbije i njega nijedna dnevna politika neće moći na taj način da uruši. Znači, on je pokušao nemoguće u Srbiji. Ne želim da mu dižem spomenik, ne želim da preterujem, ali mislim da će Đinđićevi pokušaji u demokratizaciji Srbije ostati zapravo zabeleženi zlatnim slovima u istoriji Srbije, kao pokušaj jednog političara koji je pokušao da se izbori sa aždajama i sa teškim, ne samo desetogodišnjim, nego i onim periodom posle rata, pedesetogodišnjim, pa i stogodišnjim nasleđem, jednim zaista nedemokratskim nasleđem koje je u Srbiji postojalo".