Šest pitanja praksisovcima

Povodom knjige Sloboda i nasilje

Nema nikakve sumnje da su praksisovci (filozofi i sociolozi) izazvali znacajna idejna pomeranja, ali i zestoka politicka reagovanja, bilo da su imali podrsku ili bili osporavani u socijalistickoj Jugoslaviji tokom 60-ih i 70-ih godina proslog veka. Zato je, pored ostalog, sadasnja nasa javnost sa prilicnim zanimanjem docekala razgovor "bivsih praksisovaca" o njihovom filozofskom, naucnom i politickom delovanju pre trideset i vise godina. Ne ulazeci ovde u raspravu o velikom broju naucnih i politickih problema, koji su bili predmet tadasnjih njihovih razmatranja, ogranicicu se samo na izvestan broj pitanja na koja nije odgovoreno u ovom razgovoru praksisovaca (Milana Kangrge, Zagorke Golubovic, Ivana Kuvacica, Bozidara Jaksica, Nebojse Popova i Ante Lesaje), koji je objavljen u knjizi Sloboda i nasilje (priredio Nebojsa Popov, izdavac "Res publica", 2003. godina).

Sta je bio cilj filozofske kritike?

Pre razgovora na ovu temu potrebno je skrenuti paznju na sam pocetak, da ne kazem pretpostavku rasprave. Posto su praksisovci isticali da se bave "bespostednom kritikom svega postojeceg" (Marksov izraz), postavlja se pitanje: da li kritika svega postojeceg ukljucuje i samog kriticara ili je on od nje izuzet da bi bio u stanju da kritikuje drugog i sve pojave u drustvu?
Kako je odgovor, verujem, prilicno jasan, ostaje pitanje zasto su se praksisovci tako malo bavili "samokritikom", da upotrebim tu prilicno ozloglasenu i cesto kompromitovanu rec u socijalizmu. Koliko sam mogao da primetim prilikom citanja njihovih radova jos pre trideset i vise godina, tesko sam mogao da naidjem na njihove samokriticke istupe. U ovom "razgovoru-secanju" nisam, takodje, primetio takve izjave izuzev dva slucaja, dva ucesnika u razgovoru na dva mesta. Jedan se odnosi na tvrdnju Zagorke Golubovic "da nismo artikulisali ideju da socijalizma nema bez gradjanskog drustva i demokratije" (str. 151). Drugo mesto je osvrt Nebojse Popova koji kaze, povodom Altisera i njegovog doprinosa proucavanju drustvene strukture: "Jedna od spornih stvari je mozda preterano pozivanje na Marksa i ogranicenje obnove kritickog misljenja samo na Marksu" (str. 31).
Ali predjimo na vaznije nedoumice i nedorecenosti. Nema sumnje da je glavni filozofski i politicki cilj bila kritika staljinizma koji je nastojao da se prikaze kao "jedini i pravi marksizam". U toj borbi protiv staljinisticke revizije Marksove doktrine nalazi se svakako njihov krupan doprinos rehabilitaciji Marksove filozofije i drustvene nauke uopste. U vezi sa tim postavljaju se bar sledeca pitanja.
Pitanje 1: Sta znace reci "stvaralacki marksizam", kako su praksisovci najcesce nazivali svoju filozofsku poziciju? Postoji li i "nestvaralacki marksizam", da li je to uopste marksizam ili je ovaj izraz obican pleonazam?
Osnovno pitanje u ovom i slicnim sporovima jeste kakav je odnos prema izvornom marksizmu. Ako postoji samo jedan izvorni marksizam, onaj koji su razvijali i izlagali Marks i Engels u svojim radovima, treba praviti bitnu razliku izmedju reprodukcije, navodjenja (citiranja) pojedinih njihovih recenica, i interpretacije (tumacenja) onoga sto su rekli i napisali klasici marksizma. Da li je svako tumacenje Marksove misli istovremeno i izvesno udaljavanje od nje, jer se nuzno povezuje sa pozicijom tumaca, koja se razlikuje od "izvornog marksizma", odnosno od pozicije i uloge njegovih osnivaca? Da li se u tom slucaju moze govoriti samo o manje ili vise adekvatnoj interpretaciji originalne Marksove misli, o manje ili vise uspelom ili neuspelom tumacenju?
Pitanje 2: Dosli smo tako do centralnog pitanja kada je rec o filozofiji praksisovaca. Da li se njihova uloga iscrpljivala samo u tome sto su se borili protiv staljinizma ili su oni imali i nameru da idu dalje, da razvijaju Marksovu misao? Ako je i ovo drugo bio njihov cilj, utoliko pre sto su svoju poziciju nazivali "stvaralacki marksizam", postavlja se pitanje u cemu su oni dalje razvili Marksovu misao, sta je njihov doprinos marksistickoj filozofiji na tadasnjem stepenu njenog razvitka u drugoj polovini XX veka?

Sta je bio cilj politicke kritike praksisovaca?

Ovo je znatno slozenija oblast naucnog i politickog delovanja praksisovaca nego pitanje da li su oni doprineli ili nisu daljem razvoju Marksove misli. Ova oblast ima bar tri podrucja: kakav je bio njihov stvarni odnos prema drustvenom sistemu jugoslovenskog samoupravnog socijalizma; kakav je bio njihov stvarni odnos prema trzisnoj privredi (robnoj proizvodnji) u socijalistickom drustvu uopste; kakav je bio njihov stvarni stav prema gradjanskoj demokratiji, njenom mestu i ulozi u socijalistickom drustvu.
Pitanje 3: Kakav je bio njihov stvarni odnos prema sistemu samoupravnog socijalizma? Da li su oni polazili od toga da se radi samo o negativnim pojavama ili delimicnim deformacijama jednog zaista socijalistickog sistema ili su mislili da je jugoslovenski sistem u celini usao u takvu krizu, da je poceo da gubi socijalisticki karakter uopste?
U njihovim radovima mogu se naci oba gledista. Iako je vecina autora govorila o jugoslovenskom socijalizmu, o socijalistickom samoupravljanju, nailazimo i na teze da zbog velike drustvene krize tokom sezdesetih i pocetkom sedamdesetih godina jugoslovensko drustvo pocinje da gubi socijalisticki karakter ili se on dovodi u pitanje. Tako u dvobroju 3/4 za 1971. godinu u uvodu redakcije casopisa Praxis, pod naslovom "Trenutak jugoslovenskog socijalizma", citamo: "Socijalizam u Jugoslaviji dosao je u krizu, i to ne zbog neuspele politike... nego zbog krize odredjene koncepcije radnickog samoupravljanja, zbog krize samog sistema, kako je ustavno definiran i drustveno sprovodjen" (str. 310). U istom broju Rudi Supek jos otvorenije i odlucnije dovodi u pitanje socijalisticki karakter samoupravljanja u Jugoslaviji, tvrdeci da je ono ostalo u "okvirima demokratsko-liberalisticke teorije". Po njegovom misljenju, nase samoupravljanje nema nijednu socijalisticku "crtu". Njegove cetiri crte su pravni formalizam, antifunkcionalizam proizvodnih organizacija, burzoaski liberalizam u odnosu prema trzistu i kombinacija samoupravne organizacije s etatistickom strukturom moci (Praxis, 1971, br. 3/4, str. 355).
Zagorka Golubovic u svom clanku u istom dvobroju dovodi na svoj nacin, takodje, u pitanje socijalisticki karakter jugoslovenskog drustva u celini. Ona tvrdi da kod nas revolucionarni preobrazaj jos nije izvrsen, "a da bi do takvog preobrazaja doslo, nuzno je korenitije preispitati pretpostavke na kojima pociva sistem socijalizma u Jugoslaviji" (str. 394). Zbog neizvrsene revolucije i niza negativnih cinilaca izazvano je kod nas masovno nezadovoljstvo, doslo je do radnickih strajkova. Junski studentski dogadjaji iz 1968. godine bili su zato "tipicna manifestacija socijalistickog nezadovoljstva" (str. 395).
Pitanje 4: Posto je karakter samoupravljanja u tesnoj vezi sa ulogom trzista u socijalistickom drustvu, postavlja se pitanje da li su praksisovci imali jedan, manje-vise, zajednicki, dosledan stav prema resenju ovog problema?
U njihovim radovima preovladjuje uglavnom negativan odnos prema trzisnoj privredi kao "burzoaskom nacinu proizvodnje", koji podstice samo negativne pojave, porast nezaposlenosti, drustvene nejednakosti, pojavu novih bogatasa itd. Ovaj stav se posebno ispoljio u njihovoj kritici prve vece privredne reforme u Jugoslaviji 1965. godine. Supek je u pomenutom clanku cak tvrdio da je "nas sistem dao punu slobodu robno-novcanim odnosima" (str. 353).
U istom dvobroju casopisa Praxis nailazimo i na suprotne stavove i ocene. Predrag Vranicki tvrdi, na primer, da u Jugoslaviji "ekonomska politika sa negiranjem robno-novcanih odnosa vodi etatistickom monopolizmu, nepravednoj raspodeli viska rada, pa prema tome i nepravednim odnosima u samoj radnickoj klasi" (str. 322).
Pitanje 5: Kakav je stav praksisovaca bio prema mestu i ulozi gradjanske demokratije u socijalistickom drustvu, da li su se zalagali za razvoj gradjanske demokratije ili se mogu naci, iduci Marksovim tragom u osporavanju "burzoaske demokratije", ne tako retko i negativne ocene o gradjanskom poretku kao "burzoaskoj relikviji"?
Nemali broj autora zastupao je misljenje da se socijalizam ne moze razvijati bez (gradjanske) demokratije (Svetozar Stojanovic, Mihailo Markovic, Ljubomir Tadic i drugi). S. Stojanovic je cak kritikovao shvatanje gradjanske demokratije samo kao forme drzave, jer ostaje na "burzoaskom kategorijalnom nivou" ("Smisao i perspektive socijalizma", Praxis, 1964, str. 92).
S druge strane, ne tako retko, ispoljavao se i negativan stav prema gradjanskoj demokratiji kao cisto burzoaskoj tvorevini. U pomenutom uvodu dvobroja casopisa br. 3/4 za 1971. godinu otislo se tako daleko da se tvrdilo da je "izjednacavanje gradjana u ime opcih ljudskih prava dovelo do nejednakosti i eksploatacije coveka" (?!).
Cak i oni autori koji su se zalagali za to da socijalisticki pokret mora od pocetka biti demokratski, nisu do kraja isli u tom pravcu za dosledno institucionalno uvodjenje demokratskog poretka, posebno visepartijskog sistema, jer je, po njihovom misljenju, sam pojam prakse nesto sto se protivi institucionalnoj drustvenoj intervenciji (M. Markovic, u: Praxis, 1973, br. 1/2, str. 16).
Iz svega do sada recenog proizlazi da su se praksisovci medjusobno dosta razlikovali u nekim bitnim pitanjima. To samo po sebi ne mora da bude neki teorijski ili politicki "greh". Naprotiv, razlike u misljenju su ne samo nuzne nego i korisne, i to ne samo u nauci nego i u politici. Ali kada je rec o fundamentalnim pitanjima kao sto su da li je jugoslovensko drustvo u to vreme bilo socijalisticko ili nije, da li se trzisna privreda i gradjanska demokratija mogu i treba prihvatiti i dalje razvijati na odgovarajuci nacin u socijalistickom drustvu, u takvim slucajevima bitne razlike i suprotstavljanja u misljenju mogu pre da stete nego da koriste, narocito sa gledista kada jedan filozofsko-politicki pokret nastoji da utice znacajnije na politicku praksu.
Praksisovska misao u celini, ma koliko da je doprinela idejnom osvezenju i progresivnom kretanju unutar socijalistickog pokreta, patila je, po mom misljenju, ne samo od temeljnih nedoumica i nedorecenosti, nego i od idejne dvosmislenosti i unutrasnjih protivrecnosti, sto je izazvalo dvostruke, bitno razlicite drustvene efekte. S jedne strane, oni su kao "stvaralacki marksisti" bili dosledni borci za pravi, "cisti" socijalizam, bez burzoaskog nasledja i bez birokratske uzurpacije radnickih i ljudskih prava. S druge strane, oni su svojim idejnim i politickim radikalizmom dosli u sukob sa politickim institucijama i politikom Saveza komunista Jugoslavije. Josip Broz i jugoslovensko politicko rukovodstvo videli su u njihovom delovanju, ne bez razloga, opasnost ne samo za svoj opstanak na vlasti nego i za opstanak tadasnjeg drustveno-politickog sistema dosta liberalizovane jednopartijske diktature, ali ipak vladavine samo jedne partije koja nije mogla dozvoliti nikakvu politicku opoziciju.
Posto u to vreme nismo znali niti pretpostavljali da je jednopartijska socijalisticka diktatura u stvari jedan oblik totalitarnog sistema, verovali smo da je jugoslovenski samoupravni socijalizam znacajan korak u liberalizaciji i demokratizaciji socijalistickog drustva. I praksisovci su u to verovali na svoj nacin, ali su prelazili granice onoga sto je bilo politicki moguce i dozvoljeno u tadasnjem politickom poretku. Oni su de facto kao borci za pravi, "cisti", idealno zamisljeni socijalizam, postali istovremeno borci i protiv postojeceg, realnog socijalizma u tadasnjoj Jugoslaviji. Oni su imali znacajnu podrsku nemalog broja naprednih intelektualaca u zapadnim zemljama, ali su istovremeno nailazili na razumevanje, pa cak i simpatije kao politicki disidenti u odredjenim politickim krugovima u zapadnim zemljama, kojima nije bas bilo mnogo stalo do socijalizma, ni u njegovom "cistom", idealno zamisljenom, ni u njegovom "prljavom", realnom obliku. Taj dvostruki, protivrecni prijem jugoslovenskih praksisovaca u medjunarodnoj javnosti ne moze da se shvati ni objasni ako se ne podje od unutrasnjih protivrecnosti, od dvosmislenosti, od ambivalentnosti njihovih politickih shvatanja i politickog delovanja. Zato bih na kraju postavio poslednje pitanje.
Pitanje 6: Kako su praksisovci, posebno grupa praksisovaca, profesora i asistenata na Filozofskom fakultetu u Beogradu, mogli da pretpostave da je moguce voditi frakcionasku politiku unutar Saveza komunista (za sta su se pojedinci i javno zalagali u svojim napisima) i istovremeno zaliti se na odluku politickih organa o njihovom iskljucenju iz partije? Kako su mogli da veruju da njihova "bespostedna kritika svega postojeceg" nece biti protumacena i kao osporavanje postojeceg, realnog socijalizma u Jugoslaviji, socijalizma koji je u to vreme znacio krupan napredak, u odnosu na druge zemlje u Istocnoj Evropi, prema jednom ne samo pravednijem nego i slobodnijem drustvu?