Problemi lica ostecenog vida

Sonja Baus, socijalni pedagog i psihoterapeut iznosi svoja iskustva sa grupom za pomoc vizuelno hendikepiranim

Polazim od toga da je subjektivno opazanje mnogo znacajnije od objektivno merljivih velicina. Vec se kod normalno videcih moze utvrditi da se jedna ista slika razlicito vidi. To jos vise vredi za lica ostecenog vida. To pratimo pomocu raznorodnih i razlicito izrazenih ostecenja vida. Tako se, na primer, lice koje usled iznenadnog gubitka vida vidi samo 50% moze osecati jace ogranicenim od nekoga ko vec duze vreme zivi sa ostatkom vida od 10%, pa se sa tim nedostatkom vec dobro sazivelo.

Kretanje izmedju vidjenja i nevidjenja

Ma kako problemi lica ostecenog vida bili razliciti, za nase je osecanje, ipak, zajednicko jedno: mi se stalno krecemo negde izmedju vidjenja i nevidjenja! Otud biva razumljivo i to sto smo mi vrlo cesto u potrazi za jasnim pozicijama i za nasim identitetom s obzirom na ostecenje vida. Naglasavam, u podrucju vidjenja i nevidjenja moramo se uvek ponovo orijentisati i ujedno se u tom smislu i predstavljati nasoj sredini. Tako se cesto nalazimo na klackalici skrivanja, odnosno ingorisanja ostecenja vida, kako ne bismo bili uocljivi, ili ostecenje vida otvoreno pokazujemo drugima sa svim prakticnim posledicama sto ih snosimo.
Objasnicu to na primeru koji svako od nas poznaje u slicnom obliku: kada prilikom kupovanja ne mogu procitati cene, a ne zelim biti upadljiva, onda kupim nesto, ne znajuci koliko kosta, ili se, pak, toga odreknem. To sa sobom moze doneti srdzbu zbog previsoke cene ili, pak, frustraciju zbog nezeljenog odricanja. Ako, pak, s druge strane, zamolim za pomoc, mogu da doznam cene, ali to moze takodje dovesti do nesporazuma i uvredjenosti - da me, na primer, neko sazaljeva, preko mere zasipa ponudama itd.; a na osnovu toga mi se javlja osecaj da mi situacija izmice kontroli. Pre odluke o pokazivanju ili prikrivanju hendikepa mogu nastupiti nesigurnost i unutrasnja napetost; nakon odluke mogu se uspostaviti dvoumice oko toga: ne bi li, mozda, bilo bolje da sam uradila drugacije? Po sebi je razumljivo da se ova nasa dusevna kolebanja ne odvijaju tako svesno kako sam ih sad prikazala. Takve situacije, dakako, cesto susrecemo, pa se njihovi emocionalni efekti gomilaju; tako nastaju trajna opterecenja.

Problemi koji mogu dovesti do ovakvih stresnih reakcija

Ogranicicu se samo na neke primere ovih problema i to su: ogranicenja mobilnosti, tj. naseg samostalnog kretanja, izbor zanimanja, oblikovanje slobodnog vremena, uspostavljanje kontakta sa drugima... To su problemi sa kojima se stalno suocavamo. Buduci da se, u pravilu, orijentisemo prema pravilima ne-hendikepiranih, uredjivanje svakodnevnog zivota zahteva od nas mnogo vise organizatorske energije. To nam cesto ne ostavlja dovoljno prostora za fleksibilnost. Ovako, uredjivanje svakodnevnog zivota u nama odrazava se time da imamo osecaj kao da se posebno moramo naprezati, da moramo vise toga uciniti, ali da uprkos tome kaskamo za onima drugima. Posto se stalno borimo za jednaku vrednost sa ne-hendikepiranima, lako se uspostavi osecaj podredjenosti i manje vrednosti. Nase stalno nastojanje da ispunimo norme videcih, kako bismo stekli osecanje pripadnosti, svakako sobom donosi kojekakve frustracije.

Strah od gubitka vida

Nas strah da bi se postojeci ostatak vida mogao pogorsati ili se posve izgubiti, prati mnoge od nas slabovidih. Tu su vrlo konkretni strahovi: da vise necemo moci citati; ili, napolju cemo morati sami hodati uz pomoc belog stapa itd. Tu su i oni, manje-vise, neodredjeni nasi strahovi: da vise necemo moci sami izlaziti na kraj sa zivotom; da necemo vise moci drzati korak sa drugima. Da se ne bismo morali stalno izlagati ovakvom strahu, cesto ga potiskujemo ili ga guramo daleko od sebe. To nas kosta mnogo snage i stesnjava nas u nasim razvojnim mogucnostima.
Teskoce, sa kojima se uvek iznova sukobljavamo, nalaze se u podrucju neverbalne komunikacije, tj. saobracanja sa drugima bez reci. Teskoce nastaju u nasem opstenju vizuelnim putem sa videcima: klimanje glavom, dovikivanje, mimika i gestikulacija. I samo prepoznavanje lica za nas slabovide, samo je uslovno moguce, iz blizine, ili u povoljnim svetlosnim prilikama. Vrlo je tesko predvideti kad su ti uslovi povoljni, pa tako na obe strane moze doci do pometnje ili nesporazuma; narocito i zbog toga sto nas tada neko moze smatrati nezainteresovanim i arogantnim.
Napominjem, ovde zelim da ukazem na jos jednu tacku koja nas, takodje, moze dovesti do toga da se osecamo manje vredni i nedovoljno ozbiljno shvaceni. To je - idealna slika u nasem drustvu mlade i uspesne licnosti. Na osnovu naseg izgleda, upotrebljenih pomagala i hendikepom uslovljenih teskoca, tesko mozemo zadovoljiti jednoj takvoj besprekornoj, nicim neumrljanoj slici naseg izgleda.

Tako je kako vidimo

U prilicnoj meri oci izrazavaju osecaje i raspolozenja. One mogu zraciti sjajem, sevati i bacati bojazljive ili gnevne poglede. Postoji podosta uobicajenih izraza vezanih za imenicu oko ili za glagol videti. Oni postoje radi potrebe da izrazimo odredjene nacine ponasanja i sledove podsticaja osecaja kao npr. "kratkovido sagledati", "imati pregled", "steci uvid", "biti uvidjavan", "imati oci na vrh glave", "zatvoriti oci pred istinom", "imati gladne oci", "gutati pogledom", "pretvoriti se u oko" itd.
I, na kraju, oci su onaj organ koji, uz pomoc suza, daruje izraz jako naglasenim nizovima osecanja kao sto su: tuga, bes, bol i radost.
Svaki covek sebi stvara vlastito opazanje. To vidimo po tome kada dva coveka posmatraju istu situaciju svaki je od njih vidi ponesto drugacije. To, dakle, znaci da ono sto neko vidi ima podosta veze sa tim sta taj covek zeli da vidi. Vec je, pre vise decenija, psihoanaliticar Grodek posmatrao smetnje vida "kao covekov pokusaj da neke stvari u svom zivotu vise ne mora videti".
Detlefsen i Dalke vide iza ostecenja vida probleme i konflikte koji se "samo pojavljuju u simptomima". Oni polaze od toga da kratkovidi ljudi promatraju svoju okolinu kao kroz naocari, pa se vrlo lako osecaju licno pogodjenim. Dalekovidost, koja uglavnom zadesi starije ljude, dovodi se u vezu s sirokim gledanjem i mudroscu. Otuda Detlefsen i Dalke zakljucuju: "Smetnjama vida uzrokuje se to da odredjen deo sveta ostane izuzet od opazanja i time nedostupan samospoznaji, sto za pojedinca ima vrlo vaznu ulogu. Tako su smetnje vida cesto alternativa bavljenju vlastitim konfliktima".
Ljudi koji pate od daltonizma sve vide sivo u sivom. Oni ne mogu uociti raznolikost zivota i rado izbegavaju da prave razlike.
Dugotrajna ocna upala prisiljava bolesnika na to da zatvori oci pred nekim konfliktom koji on ne zeli neposredno pogledati u oci.
Kod sive mrene, zbog zamucene lece, zamucuje se i pogled. Svet se sagledava bez ostrine, gubeci na taj nacin ostrinu i opasnost. Tako nastupa smirujuca distanca prema okolini i prema samom sebi.
Poviseni unutrasnji ocni pritisak u slucaju zelene mrene izraz je pritiska pod kojim se covek nalazi, ne bivajuci u stanju da mu se odupre na neki drugi nacin.
Na ovom mestu, medjutim, javlja se pitanje: u kojoj meri gubitak vida dovodi do odredjene licne slike sveta? Ili se, pak, moze izvuci i neki obrnut zakljucak - osnovna licna slika sveta utice na vrstu gubitka vida.
U medjuvremenu, utvrdjeno je da jednolicne navike i stres, u najsirem smislu reci, naprezu oci, sto moze izazvati smetnje vida. Nezavisno od oboljenja ociju u pojedinostima, Detlefsen i Dalke ne promatraju hendikep samo kao smetnju, nego cak kao upozorenje u pogledu nacina lecenja. Oni isticu: "Tek kada napustimo ideju da je svaka vrsta hendikepa nemila smetnja koju, sto je moguce brze i neupadljivije, moramo odstraniti ili kompenzovati - mozemo iz smetnje izvuci dobitak. Najpre moramo dopustiti da nam smetnja zasmeta u nasoj uobicajenoj zivotnoj kaljuzi; moramo dopustiti da nas hendikep najpre u necemu omete, da nas, naime, omete u tome da zivimo onako kako smo do toga casa bili navikli".

Ostecenje vida i nase prihvatanje nastalog hendikepa

Sustina celovitog promatranja ostecenja vida mora se baviti pitanjem: Kako ljudi dozivljavaju i "vare", prihvataju ostecenje vida. Kad ostecenje vida iznenada nastupi, u prvom planu izbija sokantan dozivljaj. Ljudi, ciji se vid polagano smanjuje, zive sa stalnom ugrozenoscu. Ljude, ciji je vid ostecen od rodjenja ili najranijeg detinjstva prati osecaj da postoji nesto sto drugi imaju, sto oni, medjutim, nikad ne mogu iskusiti.
Iako su, dakle, jacina i trajanje pri nastajanju ostecenja vida veoma razliciti, ipak u dozivljavanju time pogodjenih pojedinaca postoje zajednicki momenti: svi oni spoznaju gubitak sto ga tek postepeno mogu usaditi u svoj zivot i u sebi ga, primereno, provariti, preraditi, sebi razjasniti.
Prihvatanje gubitka ili ostecenje vida slicno je i gubitku voljenog coveka, bilo da se radi o razdvajanju ili smrti, ili pak u slucaju necije izvesnosti da mora umreti od neizlecive bolesti. Tada i nastaju najrazlicitija osecanja koja oznacavamo kao proces tugovanja.
Ovde cu taj proces zalovanja podeliti po fazama koje, po mom misljenju, najbolje odgovaraju nasoj temi.

Faze tugovanja nad hendikepom

Prva faza: ne zelimo biti svesni hendikepa. Javlja se iznenadni gubitak ili izvesnost da ce se vid i dalje pogorsavati. To moze najpre dovesti do odredjene dusevne ukocenosti. Pogodjeni pojedinac porice hendikep. On cini sve kao da je zaista sve po starom. Ili je, pak, nesposoban da bilo sta ucini. Dusevna ukocenost stiti od prejakih osecaja.
Druga faza - faza navirucih osecanja. U njoj se dusevna ukocenost olabavljuje. U prvi plan stupaju zestoka osecanja, osecanja pobune kao sto su: gnev, bes, strah i nemir. Sva ta osecanja uglavnom pokazujemo pred drugima. Postaje jasno da se dosadasnje ponasanje skrivanja ne moze vise odrzati i da nasa zivotna okolina postavlja nama odredjena ogranicenja.
Treca je faza depresije. To je vreme obelezeno ocajem i depresijom i, narocito, svescu da zivot vise nikad nece biti kao sto je nekad bio. Pogodjeni se covek u mislima uvek razracunava s onim sto je izgubljeno. Istovremeno, on traga i za onim sto je jos moguce. No, pre bismo mogli reci da se ovo razracunavanje odvija u obliku unutrasnjeg povlacenja iz borbe.
Cetvrta je faza promenjene svesti i odnosa prema svetu. Postepeno se budi spremnost na ponovno aktivno ucestvovanje u zivotu i ucvrscivanje toga istog zivota - sa ostecenim vidom! Sto vise smognemo da spoznamo i razvijemo vlastite izvore snaga, time cemo lakse ponovo steci samopouzdanje, koje je naglo nastalim hendikepom bilo opasno uzdrmano. Pogodjeni pojedinci ponovo postaju otvoreniji za podstreke spolja, od drugih. Oni traze kontakt sa drugima, pa tako traze kontakt, dodir sa grupama za samopomoc.
Napomena: kao i svi teoretski koncepti, zamisli, i ovaj je model idealan.

Sta znaci prihvatiti hendikep

Uostalom namece se pitanje: sta to znaci prihvatiti u potpunosti i realisticno svoj hendikep?
Po mom misljenju, etiketiranje sto ga drustvo, u proseku, servira i suvise je kruto i nikako ne moze odgovarati dozivljavanju hendikepiranog coveka kao osvescenog pojedinca. Doduse, postoje periodi u kojima se vise bavimo svojim hendikepom, ali postoje i ona vremena u kojima, za nas hendikepirane nema nikakvo znacenje nas hendikep; ili pak, tad igra podredjenu ulogu. Tako je ocigledno da je neophodno da zaboravimo svoj hendikep, kako bismo mogli olaksati nas zivot. Oboje spada u savladavanje hendikepa, daje nam snagu da zivot samosvesno oblikujemo i da se, na taj nacin, pogodjena licnost uspesnije razracunava sa ne bas uvek dobronamernom sredinom. Takva sredina ocekuje od nas da se odredimo i prihvatimo ulogu invalida.

Pogodjeni kao pomagaci

Mi, kao clanovi grupa za samopomoc, dakle, kao oni sto daju savete potrebne licima ostecenoga vida, cesto se nalazimo pred teskim zadacima. Na jednoj strani, i mi sami pogodjeni smo tim problemom; dakle, iz vlastitog iskustva znamo sta to znaci biti covek ostecenog vida i sta to sobom sve donosi. To nam pruza mnoge mogucnosti, jer se na tom podrucju dobro snalazimo i ne moramo se uzivljavati u takvu situaciju. Medjutim, svaki covek svoje probleme dozivljava drugacije od drugih, a put koji je za nas onaj pravi, nije nuzno isto tako dobar put za nekoga drugoga. Stoga je neophodno da ja, kao savetodavac, razvijem odredjenu kriticnost prema sebi samoj, kako bih se mogla sasvim upustiti u prilike drugog vizuelno hendikepiranog coveka. Savetovanje prerasta u podrsku i pomoc pri konstruktivnom bavljenju problemima i konfliktima odnosno sukobima pojedinaca koji od nas traze savete. Za mogucnost upustanja u prilike drugog coveka neophodno je sagledati gde se taj pojedinac u tom trenutku zapravo nalazi.

Kako pomoci drugima

Faza depresije i trazenja vise se odvija u dusi hendikepiranog coveka. Vazno je, s toga, tom pojedincu pomoci pri tom da izadje iz sebe samoga sto vise. To cinimo tako da nam hendikepirani primalac saveta, uz nasu pomoc, prica svoje dozivljaje i mastanja. Na taj se nacin ponovo bude emocije, pa - malo pomalo moze nastati nova orijentacija. U fazi promenjene svesti i novog odnosa prema svetu mnogo znaci nasa podrska prilikom pronalazenja novih zivotnih uzora. Tu mozemo davati podsticaje i konkretne oblike pomoci. U praksi ce ponovo biti neophodno odmeriti sta je za primaoce saveta upravo primereno. Kad nam postane jasno zasto nase ponude ne mogu biti prihvacene, posto primaoci saveta u tom casu uopste nisu otvoreni za nesto takvo, mozemo se tada mnogo bolje suociti sa nadolazecim osecajima
		Milenko Djuric, Iz ciklusa RAD - Stolar, 1920.

Slabovidi izmedju slepih i okatih

Mnogi od nas, ljudi sa ostatkom vida, na osnovi svoje vlastite drustvene prilagodljivosti ili rada u grupama za samopomoc razvijaju bliske odnose sa slepima. Iako se mi, slabovidi, isto tako malo ubrajamo medju slepe kao i medju videce, cesto dozivljavamo skupni boravak sa slepima opustenijim i prirodnijim od stanja nadmetanja sa videcima. Pa cak i onda kad se podvrgnemo vecim naporima, kad slepima zelimo pruziti pomoc. Kao poslovicno "okati medju slepima" vrlo se brzo osetimo odgovornima i gurnutim u ulogu pomagaca. Da bismo sami sebe sto vise mogli rasteretiti, po mom je misljenju dobro da se cesce nadjemo u grupi sa podjednako pogodjenima. U tim grupama ne moramo konkurisati videcima, niti pomagati slepima.

Zakljucak

Mnogo mi je ovde stalo da dam podsticaj za rad pogodjenih sa pogodjenim. Htela bih stoga dobrovoljne pomagace i pomagacice ohrabriti da uzimaju u obzir ovakve uglove gledanja zivota (one, koje sam iznela po fazama). Mozda mi tako podje za rukom da kod nekih od njih pobudim zanimanje da se i vise pozabave radom na ovom podrucju. Zbog toga pozdravljam cinjenicu iz koje je vidljivo da je tema ostecenja vida (u ovom slucaju slabovidosti) i u grupama za samopomoc pocela dobivati na vaznosti. Nama slabovidima trebalo bi poci za rukom da nas pogled prosirimo preko ovde zadatih okvira sto, srecom, ipak, katkad cinimo; a to koristi nasem opstem dobru i pazljivom pracenju ovde nabacenih pitanja.