U susret srpsko-albanskim razgovorima

Više štete nego koristi!?

Skori početak pregovora između političkih predstavnika Kosova i Srbije teško da će doneti neku bitnu korist i jednima i drugima. Šteta je već napravljena. Sa približavanjem pregovora o susednom Kosovu, albanski gerilci u Preševskoj dolini pojačavaju pritisak, a dve vlade lagano skreću u desni nacionalizam

Odluka međunarodne zajednice da ipak pokrene srpsko-albanske razgovore gotovo da je izazvala ushićenje evropskih zvaničnika. Svi su srećni zbog skorog početka "istorijskog dijaloga". Tek negde u pozadini, stidljivo se provlače informacije da će razgovori trajati tek nekoliko dana i da je njihova jedina svrha da se vidi da li su ozbiljni razgovori uopšte mogući i, što je posebno zanimljivo, kako tvrdi Erhard Busek, koordinator Pakta stabilnosti, "da se strane navikavaju jedna na drugu".
Umesto krucijalnih pitanja, u Beču će biti razmotreno više tema koje se tiču svakodnevice. Razgovaraće se o transportu i infrastrukturi, električnoj energiji, borbi protiv organizovanog kriminala, uključenju Kosova u slobodnu trgovinsku zonu, kao i o povratku izbeglih Srba u pokrajinu. Sve sama pitanja koja su po malo čemu sporna pa je teško oteti se utisku da je to mala podvala međunarodne zajednice uspaljenim nacionalistima na obe strane. Dakle, u ovoj fazi pregovaranja cilj međunarodnih mentora nije da se postigne bilo kakav dogovor, već da Srbi i Albanci sednu za isti sto, da se neko vreme gledaju i da u tom gledanju i jalovom razgovaranju prođe što više godina.
Ako albanska strana nema mandat da odstupi od nezavisnosti kao jedinog pravog cilja, a srpska strana ne sme da "preda Kosovo Šiptarima", onda je jasno da je svrha razgovara da, kao i početkom prošle decenije, politički predstavnici prave putujući cirkus, ali i "čapraz divan" međunarodnoj zajednici koja je posle četiri godine potpune pasivnosti očigledno zaključila da je došlo vreme za pokretanje aktivnosti "niskog intenziteta" u vidu razgovora "ni o čemu". Tek da se nešto radi!
Stiče se utisak da međunarodna zajednica malo potcenjuje obe strane. Ne samo da su to "veliki razbojnici", što bi rekao Bili "Piton" u "Maratoncima", već su naučili na svakojake podvale i podmetanja i u toj igri su mnogo veštiji od učtivih političara stare Evrope. Zbog toga mislim da bečki razgovori, ovako nepripremljeni i prerano započeti, neće doneti bog zna kakve koristi, ali će napraviti štetu. Njih ima više, ali ćemo, za ovu priliku izdvojiti dve.

Razmena teritorija

Već kod prvih naznaka da će razgovora biti, Albanci Preševske doline su tražili da i njihova "poddelegacija" bude u sastavu albanske delegacije.
"Nismo bili optimisti da će naš predlog biti usvojen, ali smo želeli da ga postavimo zbog druge faze borbe" - rekao je jedan od albanskih lidera, i nastavio - "znate, mi imamo naoružane momke u šumi, ali njima treba politički razlog za delovanje. Sada ga imaju".
Većinsko albansko stanovništvo preševske oblasti odavno želi da se odvoji od Beograda. Albanci su još 1992. godine održali nezvanični referendum na kojem ih je 95 odsto glasalo za ujedinjenje sa Kosovom. Ukoliko bude razmene teritorija, Albanci se nadaju da će preševska oblast biti pridružena Kosovu, dok će se srpske oblasti severnog Kosova pripojiti Srbiji. Ovdašnji Albanci upravo dijalog Beograda i Prištine vide kao priliku da iznesu zahtev da južna Srbija, koju smatraju istočnim Kosovom, uistinu postane deo južne srpske pokrajine.
Kad sam letos u Bujanovcu razgovarao sa Jonuzom Musliuom, bivšim predsednikom političkog komiteta UCPMB, a sada odbornikom i uglednim građaninom, rekao mi je da Albanci potpuno podržavaju zahteve Srba za pripajanje severnog Kosova Srbiji.
"Napravićemo razmenu teritorija. Mi vama Leposavić i Severnu Mitrovicu, vi nama Preševo i Bujanovac. Razgovori naših i vaših predstavnika možda će biti prilika da se postavi i to pitanje."
Kontroverzni Nacionalni savet Albanaca, o kojem se sve više govori, trebalo bi da uskladi političke interese Albanaca u južnoj Srbiji i da u ime svih Albanaca, bez obzira na partijsku pripadnost, vodi politiku pripajanja "istočnog Kosova" zemlji matici. Tako su razgovori, još dok su bili u najavi, postali katalizator nasilja. Poslednji slučajevi su izazvali porast napetosti i ugrozili odnose između Beograda i albanske zajednice ne samo na jugu Srbije već i na čitavom Balkanu. Lokalni posmatrači strahuju da bi moglo doći do daljeg pogoršavanja situacije, jer bi eventualnu "žestoku reakciju" srpskih vlasti albanska delegacija u Beču mogla da iskoristi kao povod za momentalni prekid razgovora.
Alban Vjosa, politički sekretar Fronta za albansko nacionalno ujedinjenje, političkog krila ANA, tvrdi da gerilske snage imaju ozbiljne namere. "Albanska nacionalna armija će biti konstantno prisutna u ovom regionu da bi štitila albansko stanovništvo od mogućeg masakra od strane srpskih jedinica", rekao je on. Sama ANA, koja je preuzela odgovornost za napade, izdala je saopštenje u kojem se, između ostalog, kaže: "Borba za oslobođenje Preševa, Bujanovca i Medveđe neće prestati dokle god ove teritorije budu okupirane od strane srpskih trupa. Znamo da sloboda ima visoku cenu, ali mi smo u stanju da tu visoku cenu platimo".
U nedavno objavljenom izveštaju grčke vlade o oružanim grupama Albanaca na Kosovu, u Makedoniji i na jugu Srbije, stoji da su te grupe pod kontrolom predsednika Alijanse za budućnost Kosova Ramusha Haradinaja i bivšeg komandanta UCPMB Shefqeta Musliua.
U izveštaju se ukazuje da su napadi na Vojsku SCG kod sela Dobrosin i Lučane kod Bujanovca samo početak niza napada planiranih i koordiniranih sa Kosova a cilj napada je bila demonstracija sile pred novim šefom KFOR-a Harijem Holkerijem i poruka ekstremista međunarodnoj zajednici okupljenoj u Beču da su odlučni da ne odustanu od proklamovanih ciljeva.
Druga šteta od jalovih razgovora, koja bi mogla da bude nemerljiva, je neminovno skretanje obe vlade u desni i sve desniji nacionalizam. Srbija je to osetila u poslednjim mesecima vladavine i života Zorana Đinđića, kada je pokojni premijer, očekujući prevremene izbore tokom ove godine, naglo skrenuo udesno ne bi li pokupio glasove nacionalista, zaprepastivši tako i najveće poznavaoce. Dokle god razgovori budu trajali, obe vlade će, radi svog golog opstanka, morati da se jasno deklarišu kao zaštitnici nacionalnih interesa i ugrožene nacije, a to znači da će sve institucije građanskog društva, demokratije i slobode koje se tu i tamo stidljivo pomaljaju morati da sačekaju ili kraj razgovora ili kraj izbora.
Međunarodnoj zajednici nije lako jer nema dobro rešenje. Ona čak nema dobro rešenje ni za samu sebe, odnosno svoje interese na Kosovu i u Srbiji. Visoki predstavnici koji će biti mentori na razgovorima, kao recimo Solana i Paten, moraće zato da po svaku cenu obezbede nerešen rezultat jer jedino takav ishod garantuje opstanak obe vlade kojima je svet koliko-toliko zadovoljan. Naredna godina je izborna i na Kosovu i u Srbiji. Ako birači na Kosovu steknu utisak da sadašnja kosovska vlada povlađuje bilo kome po pitanju nezavisnosti, to će biti njen kraj; ukoliko srpski birači i pomisle da srpska vlada predaje Kosovo, njeni ministri će se ekspresno vratiti privatnom biznisu.
Što se Srba na Kosovu tiče, razgovori bi mogli da ih dovedu u još nepovoljniji položaj. Vlada Bajrama Rexhepija, kao ni vlada Zorana Živkovića ni izdaleka nisu ono najlošije što građane Kosova i Srbije može da snađe. Tako bi, u nekom čudnom, ali ne i nemogućem razvoju događaja, Srbija i Kosovo mogli da dobiju razgovore bez rezultata i koristi, ali i desne nacionaliste na vlasti u čijim pojedinim postupcima i radnjama vešti posmatrači odavno prepoznaju matricu Trećeg nemačkog carstva.