Ozbiljan propust jedne zanimljive knjige

Krajem maja ove (2003) godine u Beogradu je objavljena obimna, na 510 stranica, i interesantna knjiga Krivična estetika; progon intelektualaca u komunističkoj Srbiji, autora Marinka Arsića Ivkova, čiji naslov i podnaslov dovoljno govore (i) sami za sebe. Naravno, reč je o političkom proganjanju, uglavnom zbog (čisto) verbalnih "delikata" ("delikt mišljenja"), od strane vlasti, od 1944/45. godine pa nadalje. Knjiga zaista donosi mnoštvo značajnih, (široj) javnosti do sada uglavnom nepoznatih ili nedovoljno (nepotpuno) poznatih podataka, opisa konkretnih slučajeva i situacija, imena proganjanih, ali i njihovih dželata... Vidi se da je autor uložio dosta truda i vremena prikupljajući (vrlo obimnu) građu sa raznih strana, i pišući sve to.
Međutim, uočljiv nedostatak ove, inače - u celini posmatrano - dosta dobre knjige jeste, po mom mišljenju, to što autor o teškom i tokom čitavog komunističkog perioda, na nesreću, prilično zastupljenom - i to ne samo u Srbiji već i u čitavoj bivšoj SFRJ - problemu i "fenomenu" (zlo)upotrebe psihijatrije i medicine u političke svrhe govori samo na jednoj trećini (jedne) stranice (str. 78-79), tj. svega u nekoliko rečenica. Sumarno, ukratko - i kao usput - konstatuje (jedino) da je (i) ovog drastičnog oblika kršenja i nepoštovanja ljudskih prava kod nas ranije, tj. pod komunizmom, "izvesno - bilo", ali ovu, inače - naravno - sasvim tačnu tvrdnju, odnosno zaključak, ne potkrepljuje, nažalost, nikakvim dokazima, konkretnim podacima. A njih, na sreću, ipak ima, i to, sve skupa uzevši, poprilično; relevantnih i uz to javnosti - dosta toga - čak, umnogome, (već) poznatih. Kao konkretnu, poimence, žrtvu zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe (u Srbiji - SFRJ) Marinko Arsić Ivkov u svojoj Krivičnoj estetici (štaviše) navodi jedino Tomislava Krsmanovića, ekonomistu iz Beograda, sada u penziji. I više, opet podvlačim, nijedno ime - nijedan slučaj, od inače, nažalost, dosta brojnih žrtava ovakvog vida manipulacije i zloupotreba u bivšoj SFRJ! A mnogi od tih nesrećnih ljudi su, praktično ni zbog čega, provodili i duži (dugi!) niz godina u strogim i surovim uslovima psihijatrijskih odeljenja zatvorskih bolnica. Bili, štaviše, po pravilu, manje-više ili u potpunosti, upropašćeni za čitav život, čak i kada - i ako bi - jednom (i) izašli na slobodu.
Činjenica je, međutim - ja to sasvim dobro znam i tvrdim! - da (baš!) Tomislav Krsmanović nije (bio) nikakva žrtva zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe, ni u kom vidu! Nije mu nikada izrečena "mera bezbednosti" obaveznog psihijatrijskog lečenja - ni na slobodi, niti, kroz čuvanje, u nekoj zdravstvenoj ustanovi... zbog političkog ili bilo kog drugog krivičnog dela. Nije nikada boravio, bio lečen (ma od čega) ma u kojoj, bilo "civilnoj" (građanskoj), bilo zatvorskoj duševnoj bolnici; ni sudskim rešenjem, niti po slobodnoj volji. Kao osnivač (inicijator) i predsednik, od aprila 1981. godine, neformalne političko-humanitarne (umereno opozicione), za zaštitu ljudskih prava, asocijacije građana, Društvo "Akcija" - za suprotstavljanje zloupotrebi psihijatrije u političke svrhe, sa sedištem u Beogradu, dotični T. Krsmanović je nesumnjivo značajno doprineo da se o ovom zlu (tim više i dalje!) čuje, i u zemlji i po inostranstvu... pa i, kroz izvestan broj godina (od tada!), stane na put. Ali, on sam, opet ponavljam, žrtva zloupotrebe psihijatrije i(li) medicine - nije, iako se, dugo vremena, naglas, u javnosti takvim predstavljao... u razloge čega - ne ulazim. Marinko Arsić Ivkov, ni u prilog navedene tvrdnje da je Tomislav Krsmanović "jedna od njenih (zloupotrebe psihijatrije) žrtava", ne navodi bilo kakve dokaze, niti govori išta više. Naravno, pisac knjige tako nešto i ne može da (do)kaže, jer, kao što je već napomenuto, u Krsmanovićevom slučaju rečene tvrdnje naprosto - nisu istinite.
Iako duševno (uvek) sasvim zdrav, zbog verbalnog - nenasilnog - političkog "delikta", odnosno u inostranstvu, 1978, objavljenog razgovora, intervjua sa dr Franjom Tuđmanom, proveo sam, rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu, na vremenski neodređenoj (neograničenoj!) "meri bezbednosti" čak skoro čitave tri godine, tj. od 23. maja 1979. do 2. aprila 1982. godine, na Neuropsih. "A" odeljenju beogradske K.P.D. bolnice (ul. Bačvanska 14 a, 11050 Beograd, Zvezdara), sve u teškim i skučenim uslovima permanentne, gotovo potpune izolacije tipa strogo psihijatrijskog zatvora. Bilo je, međutim - da nesreća bude još i veća! - i onih koji su, u ovom pogledu, prošli (daleko) gore i od mene. Tako, na primer, Radomir Veljković, rođen 1926. godine (sadašnja adresa: ul. Lole Ribara 19, 26340 Bela Crkva, Banat), takođe zbog verbalnog "delikta" - "neprijateljske propagande", prisilno je, na "meri bezbednosti", proveo na istom, pomenutom, neveselom mestu, čitavih petnaest (15) godina, od 1973. do 1988. Milisav Živanović, rođen 1911, isto zbog "prestupa rečima" - sa primesama (opozicione) politike, bio je lišen slobode čitavu (jednu) deceniju, od 1976. do 1986. godine. Prve dve čamio je na Sudskom (krivičnom) odeljenju velike, "civilne" Psihijatrijske bolnice u Vršcu (Vojvodina), a sledećih osam u navedenoj, specijalizovanoj duševnoj bolnici Centralnog zatvora (Ce-Ze) u Beogradu. Pored dotične dvojice Srba, iz uže (centralne) Srbije - obojice uračunljivih, neporočnih, nenasilnih i, štaviše, inteligentnih, porodičnih ljudi, pomenuću ovde, primera radi, i jednog Hrvata iz Vinkovaca - Vjekoslava Naglića, rođenog 1949. godine. On je, takođe zbog "delikta mišljenja", ispaštao na Neuropsih. "B" odeljenju, na poslednjem, četvrtom spratu beogradskog CZ-a, odnosno Zatvorske bolnice dugih osam i po godina, od aprila 1975. do oktobra 1983. Toliko robijanje, odnosno prisilno čuvanje i lečenje, što izlazi na isto, u (još) izrazito tegobnim i nepovoljnim uslovima, nažalost, ozbiljno je narušilo njegovo, do tada dobro, i fizičko i psihičko zdravlje. O (svima) nama pisala je opširno, uzimajući nas u zaštitu, i poznata međunarodna organizacija za pomoć (nenasilnim) političkim zatvorenicima u svetu, Amnesty International, u svojim godišnjim izveštajima (brošurama) na engleskom jeziku, za 1982. i 1985. Barem o nama četvorici trebao je, i morao je, mislim, nešto reći (i) Marinko Arsić Ivkov u svojoj knjizi Krivična estetika. Nemoguće je, uveren sam, da mu je baš sve o nama i u vezi nas bilo nepoznato, odnosno nedostupno...
Ivkov u knjizi kaže da se o (zlo)upotrebi psihijatrije u političke svrhe "u nas malo govorilo". Ova konstatacija je, nažalost, umnogome tačna... mada stoji da se, ipak, poprilično (ne tako malo!) i čulo, pisalo, objavljivalo, naročito od početka 1990. godine pa nadalje. Tih godina ja sam - i pored svih režimskih (vlasti i policije Slobodana Miloševića) ometanja, te formalnih i neformalnih "restrikcija"! - ipak uspeo da objavim, sve skupa, podosta novin(ar)skih članaka, pa i feljtona, u beogradskoj, srpskoj, jugoslovenskoj štampi. U mnogima od njih sam pisao istinu i o sebi i o drugima, što se zloupotrebe psihijatrije u političke svrhe tiče. Tu istu temu obrađivao sam, manje ili više, i u svom romanu Zatočenik savesti, objavljenom maja 2000, kao i u dokumentarnim proznim knjižicama "Desno i levo - četiri kontroverze stoleća", "Na meri bezbednosti; Beogradska Zatvorska bolnica i njeni pacijenti", "Za ljudska prava - moje disidentske uspomene", objavljenim (takođe sve) u Beogradu, od marta 1998. do februara 1999. A o svemu tome, nažalost, nema ni pomena u navedenoj, obimnoj bibliografiji (korišćene) literature i periodike, pri kraju knjige Marinka Arsića Ivkova. Strahinja Đ. Živak u svojoj, delom autobiografskoj, knjizi Živim da svedočim (Beograd, 1996. i 1997), na stranicama 30-31, pod naslovom "Klonuo sam od zlostavljanja", govori o patnjama (zatvorskim!) Radomira Veljkovića. Mirko Rapaić u dokumentarnoj knjizi Crna hronika o srpskim komunistima (Beograd 2002), na str. 20, u odeljku "Zloupotreba psihijatrije u Titovoj, komunističkoj Jugoslaviji", iznosi, takođe, drastičan i potresan slučaj R. Veljkovića. Sveštenik SPC Savo B. Jović u knjizi Anđeli zverinje kuće - koja je do 1999. godine doživela već treće, dopunjeno izdanje! - u glavi "Boravak u beogradskom Centralnom zatvoru", govori, ukratko, (i) o robijanju Milisava Živanovića i Radomira Veljkovića. U istom (analognom) kontekstu, o Milisavu Živanoviću izlažu se činjenice i opaske (i) u knjizi istraživačkog novinara i publiciste Siniše Jakonića, Zločini Miloševićeve tajne policije, izdatoj u Kikindi na samom početku 2003, na str. 193-195, pod naslovom "Devet i po godina".
Jedan od dva urednika Krivične estetike, dr Jovica Trkulja, profesor beogradskog Pravnog fakulteta, pročitao je sve navedene moje knjige, a jednu sam mu i ja poklonio, sa posvetom. Iste sam, kako je koja izlazila, odnosio i poklanjao (i) NVO Centru za unapređenje pravnih studija (CUPS) Beograd, koji su jedan od tri (su)izdavača Ivkovljeve knjige. Zato me, iskreno govoreći, tim više čudi da barem neko od njih autoru Ivkovu - čiji su rukopis Krivične estetike valjda pročitali, pre štampanja! - nije (blagovremeno) skrenuo pažnju na ove stvari... Ali, sada, neka to bude makar pouka - za ubuduće, za Ivkova, a i za druge autore sličnih knjiga.