Dositejev program*
Dositej je odmah u lakoj, gotovo beletrističnoj formi istavio gotov plan,
u kome su osnovi nove srpske prosvete, one koja se, u to vreme, sa svih
strana želela. Ti su osnovi u ovome:
1. Da se definitivno, namesto starih slovenskih slova uobičaje za pisanje
narodnog jezika, onako kao i u Rusiji, tako zvana građanska slova, t.
j. po želji cara Petra Velikog u Holandiji polatinjena ćirilica, kako
bi se odmah, na prvi pogled, knjiga pisana narodnim jezikom mogla raspoznati
od knjige pisane crkveno-slovenskim jezikom.
2. Da se za sve svetovne spise, osim čisto crkvenih, upotrebi jezik narodni,
a jezik stari crkveni da ostane, kao što je u Rusa ostao, u crkvi.
3. Da pred običaje, navike, praznoverice i verske obredne naredbe istavi
racionalizam i da otvori borbu za stvarnu i suštastvenu pouku narodnu
protiv starinskih praznoverica, po primeru najobrazovanijih evropskih
naroda a protiv isključivog držanja prosvete u crkvenim rukama.
4. Da iz vere otvoreno ističe napred njenu racionalnu i moralnu stranu
i najstariju jevanđelsku nauku, protivno kaluđerskim sitničarskim težnjama
da od vere načine sredstvo koristoljubivog eksploatisanja.
5. Da školom i knjigom pre svega uči svet slobodnom suđenju i umovanju
svuda i u svačem, i da u poštenom životu u stvari traži hrišćansku veru
nezavisno od formalnosti i od obreda i ceremonija. I na posletku i poglavito
6. Da rod srpski kako god dotera da živi, misli i radi onako, da čita
i uživa ono što su u ono vreme najobrazovaniji evropski narodi uživali
i čitali, mislili i radili.
7. Da izriče jasno i otvoreno jedinstvo naroda bez obzira na katoličku
i pravoslavnu veru, srpstvo i hrvatstvo, i bez obzira na muslimanstvo.
* Iz:
Stojan Novaković, "Dositej Obradović i srpska kultura", Spomenica
Dositeja Obradovića, SKZ, Beograd 1911, str. 17-18.
Trezvenost ili patriotizam**
A ko sudi tako, po zdravom razumu i slobodno, taj će doći do čudnih misli,
ali svakojako tačnih. Jedna od takvih misli, za to doba, neobičnih je
ovo: u novim prilikama ne mogu biti više neuki kaluđeri vođi narodni.
Osećali su to mnogi, ali niko nije smeo otvoreno da kaže. Što je dosad
bio manastir (izvor nauke), to treba odsad da postane škola. Razume se,
učitelji treba da su za svoj poziv spremni, učeni i prosvećeni. Njih treba
da u prosvećivanju naroda pomažu sveštenici i arhijereji. Ali i oni treba
da prođu kroz škole. Vaspitanje je, uopće, jedna od najvažnijih stvari
za nekulturan narod. I ženskinje treba da se redovno školuje, jer od obrazovanih
matera se može očekivati da će i svoju decu dobro vaspitati i tako delo
općega narodnog obrazovanja znatno potpomoći. Kako je ovo za savremenike
bila čudnovata misao, ali ipak tako prosta i jasna!
Ko sudi slobodno i po zdravom razumu, taj će i u pitanju raznih vera ispravnije
suditi. Ljudi se ne smeju zbog vere mrzeti ni goniti. Sve su vere od Boga.
Niko ne voli da mu ko dira u veru, stoga je sasvim umesno da niko i ne
čini drugom ono što ne želi da njemu drugi čine. Naročito nema smisla
da se ljudi koji jednim jezikom govore, te, prema tom, pripadaju i jednom
narodu, zbog vere gone. Ne samo rimokatolici su naša braća, nego i muslimani.
Ovakvo mišljenje može biti za nekoga čudno i neobično, ali je svakojako
po zdravom razumu. (...)
Vukov romanticizam stoji u načelnoj opreci s Dositejevim racionalizmom.
Dositej osuđuje tradiciju, okreće glavu od prošlosti, koja za nj znači
varvarstvo i očekuje sve od budućnosti. Vuk je poštovalac svega tradicionalnoga
u narodu, s pietetom traga za "živom starinom" u narodu, sistematski
je pribira i objavljuje.
Ali Vuk nije odmenio Dositeja, nego samo dopunio. U našem društvu i književnosti
teku od to doba dve struje: romantička i racionalistička, "patriotska"
i "trezvena".
** Iz: Tihomir Ostojić, "Značaj Dositeja
Obradovića za Srbe u Karlovačkoj mitropoliji", isto, str. 162-163,
166.
|
