Karađoz ili nečastivi

Ma kako to za srpske uši jeretički zvučalo, bezbednost za Srbe i sve ostale stanovnike Kosova će početi da se vraća tek kada policijske i ostale bezbednosne poslove u pokrajini preuzme - domaća (kosovska) policija

Drugog avgusta je, na Svetog Iliju, u centru Peći izbila kratkotrajna ali žestoka pucnjava. "Na momenat mi se učinilo da se ponovo zaratilo", rekao je jedan svedok. "Nastala je neviđena panika." Epilog pucnjave su tri poginula građanina Srbije, od toga dve devojčice. Naravno, svi albanske nacionalnosti. Smrt te dece mediji u Srbiji nisu zabeležili, porodicama niko iz Srbije nije izjavio saučešće, povređene nije obišao nijedan sportista niti političar. A trebalo bi, valjda, ako su žrtve nevine, ako je Kosovo naše a svi njegovi stanovnici takođe naši. Ili su možda naši samo naši, a oni drugi nisu.
Nažalost, iako za to ima mnogo razloga, ovo neće biti tekst posvećen mudrosti politike naše države prema Kosovu a još manje njenim naporima da pokaže celom svetu a naročito kosovskim Albancima da će njoj, državi, ako Kosovo opet dođe pod njen suverenitet, biti svejedno ko je na Kosovu koje vere ili nacije, i da će ona, država, podjednako odlučno i vaspitano da reaguje u slučaju ubistva bilo kog svog građanina, a naročito ako je taj građanin dete.
Ovo će biti samo nekoliko skromnih priloga za analizu stanja bezbednosti u južnoj srpskoj pokrajini. Sve iz razloga što nepristrasne analize, sve do jedne, upravo katastrofalno nizak nivo bezbednosti i poštovanja zakona, a ne srpsko histerično prozivanje albanskog terorizma (iako i toga ima), okrivljuju za stradanje stanovnika Kosova i većinu zločina.

Dijagnoza

Prema podacima policije iz Peći, u tom gradiću su se ove godine dogodila dvadeset dva ubistva - tri više nego u celoj prošloj. Šest ljudi je ubijeno u avgustu, od toga troje dece. Opšta slika se neće promeniti ni ako poverujemo srpskim političarima i medijima pa tragediju u Goraždevcu podvedemo pod međuetničko nasilje Albanaca nad ostacima Srba. U ovom momentu, reč je o teškom i ružnom zločinu nad nedužnim građanima, a kada vlasti otkriju počinioce znaćemo da li je u pitanju terorizam ili nešto daleko strašnije.
Kosovo, dakle, ima ozbiljan i flagrantan problem sa bezbednošću svojih građana. Klinička slika teškog stanja bezbednosti na Kosovu je notorna i ne smatram potrebnim da je dokazujem, pa tako više mesta ostaje za dijagnozu i terapiju.
Moglo bi se govoriti bar o tri uzroka ovakvog stanja. Jedna stvar je, recimo, zajednička svim ovogodišnjim ubistvima, pa i zločinu u Goraždevcu. Ne samo da nema pouzdanih svedoka već nema nikakvih svedoka, pa nema ni hapšenja, čak ni u slučajevima napada u okolnostima koje sa sigurnošću ukazuju da je delikt morao da bude izveden pred brojnom publikom. Policija se žali da, bez obzira na motive ubistava, niko ne nudi dokaze. "Znamo da su neka ubistva izvedena po danu, znamo da je zločin morao da vidi veliki broj ljudi, ali nemamo svedoka", jada se Ferhat Abel, šef policije u Peći. Strah od osvete potpuno parališe potencijalne svedoke i pravi policiji veliki problem. Kanon je drakonski surov: sigurna smrt čeka ne samo "kanarinca" već je i cela njegova porodica decenijama u opasnosti. U slučaju zločina u Goraždevcu, napadači su izvesno pobegli prema albanskom selu Zahaq. Policija ipak nije uspela da pronađe nijednu osobu voljnu da priča o okolnostima ubistva dvojice mladih Srba. Policajci koji su vršili uviđaj smatraju da je neko iz sela morao da vidi napadače, ali niko nije ponudio informaciju. Apsurdnu potvrdu ignorisanja saradnje sa policijom nudi "monoetničko" ubistvo oficira srpske tajne policije Selvera Fazliua (Seljver Fazljiu) februara ove godine u Bujanovcu. Fazliu je ubijen usred dana dok je u prodavnici plaćao račun, a u kolima ga čekao jedan od trojice sinova. Napadači nisu bili maskirani a posle ubistva su mirno odšetali niz ulicu u pravcu Velikog Trnovca. Na ulici i u prodavnici je u tom trenutku bilo najmanje desetak svedoka, ali ubice niko nije video, čak ni Fazliuov sin.
Drugi uzrok bi mogao ležati u neefikasnosti kosovske policije. Policijsku službu na Kosovu obavlja UNMIK policija sa oko pet hiljada pripadnika iz 49 zemalja sa veoma različitim policijskim praksama, sposobnostima i znanjima. Oni na Kosovu ostaju mahom šest, a najviše dvanaest meseci, pa čak ni rad za veliki novac ne može učiniti da se za tako kratko vreme upoznaju sa situacijom na terenu, čak i da hoće ili moraju. Kosovski političari misle da oni namerno rade niskim intenzitetom. "Na Kosovu sada imamo vladavinu zakona iz drugih, nama nerazumljivih podneblja", rekao je Ramush Haradinaj, lider Alijanse za budućnost Kosova. "Kod nas rade policajci iz zemalja trećeg sveta i istočne Evrope, i nismo sigurni da oni u svojim zemljama rade svoj posao na pravi način."
"Ja ne mogu da kažem da je UNMIK policija nesposobna" - smatra Adem Demaqi - "ali znam da su njeni rezultati nedovoljno dobri da obezbede poštovanje zakona na Kosovu. Ja otvoreno kažem, izaberite najbolju i najsposobniju policiju na svetu i dovedite je na Kosovo ili na neko drugo mesto na kojem je odvojena od građana i postaće najgora policija. Nema uspešne policije ako nema izvore informacija među građanima, pa i među kriminalcima ako hoćete. A UNMIK policija je upravo to - policija odsečena od svih informacija".
To direktno potvrđuje i jedan od pripadnika UNMIK policije. "Ja dolazim iz jedne siromašne zemlje u kojoj je plata policajca mizerna" - rekao je jedan egzotični policajac - "ovde sam došao da zaradim veliki novac i ne pada mi na pamet da bilo šta rizikujem rešavajući višedecenijske probleme dva naroda".
I na kraju, treći razlog bi mogao ležati u opštem odnosu prosečnog Albanca prema svakoj državi, vlasti i policiji. Nije u pitanju samo strah - za prosečnog kosovskog Albanca policija i država su njegovi ljuti neprijatelji već dugo vremena. Ljudi su preživljavali oslanjajući se na porodice i štitili su jedni druge od države koja ih je proganjala i policije koja ih je ubijala. Albanska zajednica je nepoverljiva prema ljudima sa strane, posebno prema vlastima. Kada bi se pojavili problemi, oni bi se radije oslanjali na Kanon Leke Dukagjina, porodicu i društveni milje nego na policiju.

Terapija

Viši naučni saradnik u Niksonovom centru u Vašingtonu Nikolas Gvozdev veliki problem za opštu bezbednost vidi u nespremnosti međunarodne zajednice da oduzme ilegalno oružje, hapsi i primenjuje silu zakona prema svim delinkventima.
"Kosovu su potrebne snage koje bi zaplenile oružje i primenile silu protiv ekstremističkih formacija, brzo reagovale na nasilje i pohapsile vinovnike zločina. Pitanje je da li je međunarodna zajednica voljna to da učini i to je u stvari uzrok tragedije na Kosovu tokom protekle četiri godine", rekao je Gvozdev "Glasu Amerike". "Akcenat nije stavljen na razoružavanje ekstremista i stvaranje bezbednih životnih uslova za sve građane Kosova, već kao da je cilj da se deluje što je moguće nižim intenzitetom. To se možda i čini sa određenom namerom, s obzirom na to da još postoje snažni uticaji i interesi na Zapadu da Kosovo bude nezavisno i da ima onih koji možda smatraju da bi Srbija i Srbi na Kosovu, ukoliko se dejstvuje što manje, mogli da dignu ruke od pokrajine i napuste je", dodao je on.
Direktor Balkanske inicijative u američkom institutu za mir Danijel Server ima malo mekši pristup i podjednake primedbe upućuje ekstremistima svih boja na Kosovu, ali i nepotrebnoj srpskoj histeriji kojom propraća svaki incident.
"Problem na Kosovu" - rekao je Server - "je taj što ekstremizam prolazi dobro i kod jednih i kod drugih a političari to koriste. Kosovu su potrebni ljudi koji zastupaju umerenost i koji su spremni da se suprotstave svakom nasilju. Ova vrsta nasilja (Goraždevac) pa čak i gori vidovi nasilja već su se događali na Kosovu i bili prevaziđeni pa mislim da će i ovo proći", rekao je Server i dodao da je neophodno da i srpska i albanska strana u ocenama i reagovanjima budu umerene i da odbace ekstremizam.
"Svakako mi je poznato da na Kosovu postoje elementi poput Albanske nacionalne armije koju su UN proglasile terorističkom organizacijom, ali još niko sa sigurnošću ne tvrdi da je za Goraždevac odgovorna ANA a još manje Kosovski zaštitni korpus. To ne znamo ni ja ni gospodin Čović", rekao je Server "Glasu Amerike".
Albanska javnost već dugo vremena operiše sa tezom da iza tih i sličnih ubistava stoji srpska tajna služba. Ta teza se stidljivo provlači i kroz izjave albanskih političara. Govoreći o ubistvu porodice Stolić, u junu ove godine na konferenciji za novinare u Školi istraživačkog novinarstva u Bujanovcu, Adem Demaqi je rekao da srpska tajna služba na Kosovu nije demontirana, da ona takoreći nesmetano deluje i da je ona odgovorna za većinu spektakularnih ubistava srpskih civila.
"Tačno je da između Albanaca i Srba postoje tenzije, tačno je da se ponekad potegne oružje, ali albansko društvo na svaki način nastoji da pokaže svetu da gradi pristojnu državu i ako nam nešto ne odgovara to su zločini uopšte, a naročito međuetnički zločini. Zločini odgovaraju samo onima koji nastoje da Albance prikažu kao divljake, a oni nisu na Kosovu."
Slično misli i vodeći metohijski političar Ramush Haradinaj koji tvrdi da su srpske snage odgovorne za ubistva u Goraždevcu. "Ne može biti slučajnost da se ovo ubistvo desilo na dan kada je novi specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za Kosovo Hari Holkeri stigao na Kosovo", rekao je Haradinaj povukavši paralelu sa ubistvima troje Srba u Obiliću, pre manje od tri meseca, koja su se dogodila kada je Havijer Solana posetio Kosovo.
Već pomenuti Adem Demaqi jeretički tvrdi da je policija Kosova jedina koja je sposobna da obezbedi kakav-takav red. "Znam da je to surova istina, ali zar na Kosovu i za Srbe i Albance mnoge istine nisu surove."
Tako se, uz povremene protuberance emocija, na Kosovu polako formira stav u prilog tezi ujka-Adema da će bezbednost za Srbe i sve ostale stanovnike Kosova početi da se vraća tek kada policijske i ostale bezbednosne poslove u pokrajini preuzme - domaća (kosovska) policija. Uostalom, ako su u Srbiji policajci Srbi, u Francuskoj Francuzi, Tunguziji Tunguzi, na Kosovu bi morali da budu Kosovari. Sa Srbima ili bez njih.