Razgovori predstavnika organizacije sindikata Nezavisnost zemunske fabrike autobusa "Ikarbus" i redakcije "Republika"

Partnerstvo u razvojnom programu

Nekada značajna zemunska fabrika autobusa "Ikarbus" trenutno muke muči kao i većina drugih iz ovdašnjeg "metalskog kompleksa". Živi se najteže od nastanka. Doskorašnji generalni direktor Stanislav Glumac podneo je ostavku ali, iako ga radnici okrivljuju za mnoge mahinacije, zahvaljujući prethodnom ugovoru sa Upravnim odborom, još uvek je na platnom spisku kolektiva koji stenje pod teretom dospelih dugovanja, nedostatkom proizvodnje i viškom zaposlenih. Rukovođenje preduzećem preuzeo je novi kolegijum na čijem čelu je, kao predsednik UO, pomoćnik republičkog ministra za saobraćaj i telekomunikacije Dušan Mladenović, a za vršioca dužnosti generalnog imenovan je nekadašnji tehnički direktor Srećko Nijemčević. Zaposleni u kolektivu zainteresovani su za budućnost svog preduzeća ali i zabrinuti za ličnu egzistenciju, a članovi sindikata Nezavisnost su posebno spremni da u tome učestvuju i traže za sebe partnersku ulogu u donošenju budućih odluka. Do sada, kažu, nisu nailazili na zadovoljavajuće razumevanje u rukovodstvu kolektiva. O tome kako je "Ikarbus" stigao na ovako niske grane i kako oni sebe vide u sadašnjem i budućim događajima, u redakciji Republike sa predsednikom osnovne organizacije sindikata Nezavisnost Zoranom Radovićem i nekadašnjim stručnjacima koji su tokom prethodnih godina napustili kolektiv iz raznih razloga razgovarao je glavni i odgovorni urednik lista Nebojša Popov. Razgovori su vođeni u dva navrata, prvi 24. juna, a drugi 23. jula ove godine. U međuvremenu, potvrđujući dobru volju da se ovom kolektivu pomogne, "Ikarbus" su 7. jula posetili najviši predstavnici republičke i gradske vlade. Na čelu delegacije bio je predsednik Vlade Zoran Živković, a uz njega i ministarka za saobraćaj i telekomunikacije Marija Rašeta Vukosavljević, ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović i predsednik beogradske vlade Nenad Bogdanović. Holandski ambasador Van der Hajden takođe je bio u ovoj delegaciji, a povodom sporazuma o saradnji "Ikarbusa" i holandskog "DAF"-a o saradnji u proizvodnji dva nova tipa autobusa. Ta poseta bitno je uticala na raspoloženje zaposlenih, ali nije umanjila želju članova sindikata Nezavisnost da budu akteri u promenama.
O tome kako vide svoje mesto u budućim razgovorima sproveli su anketu među radnicima i govorili u redakciji Republike nekadašnji direktori, pravnik Dragan Korunovski, ekonomisti Dario Ćurić i Ivan Perić i saobraćajni tehničar i sadašnji sindikalni lider Zoran Radović.
Mada su ovi stručnjaci već nekoliko godina izvan ovog kolektiva, neki dobrovoljno a neki odlukom prethodnog rukovodstva, na sudu su dobili svoje sporove, ali imaju želju da pomognu kolektivu za koji su vezani i u kojem su, navode, "proveli godine najaktivnijeg rada". Tvrde da je potrebno napraviti oštar rez, promeniti dosadašnju praksu i potpuno promeniti rukovodnu garnituru, jer, osim generalnog direktora koji je nedavno podneo ostavku, svi ostali rukovodioci u kolektivu koji su bili njegovi najbliži saradnici ostali su na istim pozicijama ili čak napredovali. Naravno svesni su i da ima viška zaposlenih, ali smatraju da je i tu moguće pronaći dobro rešenje za sve.

Dragan Korunovski, pravnik, bio je v. d. direktor pravnog i opšteg sektora: U septembru mesecu 1991. godine ja sam već pripremio ovaj naš kolektivni ugovor, bio je to početak, stupanje na snagu novih propisa gde je kolektivni ugovor, kao izraz radnih prava, bio vitalni element. Međutim, gospodinu Glumcu nije se svideo tako urađen ugovor i on je taktizirao... Ipak, jedanaestog maja 1992. godine potpisao je taj kolektivni ugovor, kada ja već nisam bio v. d. direktor pravnog sektora obzirom da je 7. aprila 1992. došla gospođa Timotijević. Njen dolazak je bio simptomatičan. Pretpostavljam, mada za to nemam neke podatke, da je to bila neka veza, priprema, za dolazak Oskara Kovača. I onda je on predložio da ona bude direktor pravnog sektora, jer nije hteo sa mnom da sarađuje.

Razloge za svoju smenu Korunovski vidi u tome što je insistirao na tome da se u ugovor ugrade jasna pravila nagrađivanja.

Korunovski: U pojedinačnom kolektivnom ugovoru koji je prvi put rađen, ja sam napravio da sastavni deo tog ugovora mora biti spisak radnih mesta i utvrđeni koeficijenti za ta radna mesta. I prilog tog kolektivnog ugovora je morao da bude taj spisak. Međutim, nikada u prilogu tog kolektivnog ugovora nije se našao spisak radnih mesta, a to je uradio sa ciljem da on može sam, nezavisno od dogovora sa sindikatom, da utvrđuje koeficijente, da ih menja, povećava ili smanjuje po svojoj volji. To je radio sve vreme. Na jednom radnom mestu, na kojem radi pet radnika, pet je različitih koeficijenata... Koeficijent kao fiksni deo u obračunu zarade, ne može da bude promenljiv, a ako i treba da se promeni on se menja sistematski. Za jednog će na primer biti 2,1 a za drugog 3,2. Razlika je bila čak za jednu osnovnu platu. Prethodno stanje koje je bilo formirano 1989. godine takođe je bilo loše. Bilo je to vreme prelaska iz onih OOUR-a, u stvaranju preduzeća, gde smo najzad posle četrdeset-pedeset godina došli do stvaranja preduzeća umesto OOUR-a ili pogona, kako se to ranije zvalo, i to vreme je bilo neko prelazno vreme, ali posmatramo li to vreme po zaposlenosti i rezultatima rada, kada je preduzeće, odnosno svi OOUR-i, proizvodilo oko 800 autobusa godišnje, dolaskom Glumca, za sve godine, mislim da nije više od 100 autobusa, u proseku godišnje, proizvođeno. U nekoj godini je bilo 80, 90, u nekoj 120, ali u proseku oko 100. Znači, za njegov mandat od 12 godina preduzeće je proizvelo kao za godinu i po dana u prethodnom periodu.

Dario Ćurić: Ja moram ovde da intervenišem. To nije posledica samo Glumca nego i drugih okolnosti koje su bile tada, sankcija i svega ostalog... Zoran klima glavom, znači, slaže se. Koncentrišimo se na taj aspekt, pravnih neregularnosti, a o ekonomskom ću ja nešto reći.

Korunovski: Mogu da kažem, 1993. godine na brzinu smo hteli da sprovedemo neku privatizaciju koja je bila toliko apstraktna i toliko nedokučiva i onima koji su donekle bili upućeni... konkretno ni meni nije bila jasna privatizacija koju su hteli da sprovedu u preduzeću, a kamoli da kažem većem delu radnika. Na moje pitanje na Skupštini, a posle jednog obrazloženja Oskara Kovača, da je privatizacija nešto novo od čega će radnici osetiti sve blagodeti koje su sticali u prethodnom periodu, a u kojem, navodno nisu ništa iskoristili i osetili da je njihovo. To će navodno privatizacija sve njima da omogući i da će oni navodno da postanu gospodari... Ja sam tom prilikom postavio pitanje može li nešto bliže ta privatizacija da se objasni, kako bi radnicima bar donekle bilo jasno... a odgovor koji sam dobio pamtiću celoga života, bio je: "Pitanje je jako lepo". Ja nisam bio tu pred njim da postavljam pitanja i dobijem ocenu da li su lepa ili ružna... I, naravno, ta privatizacija koja je bila sprovedena 1993. godine navrat-nanos, na brzinu, bez jasnoća, bila je 1994. godine u avgustu mesecu već obezvređena. Čini mi se da je ministarstvo za finansije donelo Pravilnik o revalorizaciji, kojim je ta procena kapitala bila revalorizovana. I odnos kapitala je 99,03 društvenog i 0,07 privatnog kapitala. I zamislite da sa tim odnosom kapitala preduzeće celo vreme ima status akcionarskog društva. Pravno teorijski je moguće u toj varijanti da se govori o mešovitom preduzeću, mada praktično je i to nemoguće, jer 0,07 je toliko zanemarljivo da faktički to ništa ne znači. I za to nije kriv Glumac, za to je kriv neko u tadašnjem Privrednom sudu... Mogu samo da dodam i ovaj podatak. Kada sam ja prošle godine prestao da radim, kada sam dobio otkaz u avgustu, Glumac je imao platu 168 hiljada dinara. A podatak, kada govorim o plati, po pojedinačnom kolektivnom ugovoru, ja nisam dozvolio da se napiše "da su zarade poslovna tajna". Međutim, on je verovatno i zbog toga taktizirao i nije hteo da se potpiše kolektivni ugovor dok sam ja bio v. d. pravnog sektora, posle kada je došla ova gospođa Timotijević, stavili su odredbu da su zarade tajna. I radnici su se plašili, stvorena je jedna psihoza, plašili su se da jedan drugome kažu koliko je ko zaradio. I zahvaljujući tome, tom strahu koji je napravio i, naravno, uz podršku vladajuće strukture, on se održavao.

Ćurić: Nešto više od tri godine bio sam direktor marketinga, to je funkcija koja objedinjava više podfunkcija, nabavku, prodaju, dakle nešto što bi se u neka stara vremena nazvalo komercijalni direktor. Došao sam u aprilu 1992. godine, dakle neposredno pred "izbijanje" sankcija, dakle u vreme kada je "Ikarbus" bio sa velikim problemima, ali sa dosta izraženom perspektivom kroz jedan dobar izvozni posao za Tursku, jer cene autobusa su bile izražene u dolarima, a agregati su se svi nabavljali u markama i u to vreme je situacija bila kao i sada, dakle jaka marka, slab dolar. I taj posao ne bi bio isplativ da nije bilo snažne podrške banaka. U onom trenutku kada su sankcije stupile na snagu, to može i Zoran ovde da potvrdi, mi smo na placu imali stotinu vozila i pune magacine. Imali smo jednu dobru osnovu, dozvolite mi da malo budem i figurativan, da sa jednom dozom sala preživimo sankcije i da na nekom nižem nivou obrta opstanemo. Zato se i nisam složio sa Draganom, jer bilo je jasno da će morati da se smanjuje taj zahuktali proces proizvodnje, da preživimo uz neku da kažem diversifikaciju programa. U svemu tome ja sam imao stalni sukob sa inženjerskim lobijem koji postoji u fabrici. I zato ovde nema nijednog inženjera... Dakle, mi smo jedinstveni po tome što dok sam ja bio u fabrici, za te dve godine, uradili smo skoro 20 prototipova autobusa, a kasnije čujem da je broj prešao 40. Svaki prototip košta. U ovoj zemlji, recimo, uopšte nije problem napraviti nešto savršeno, u jednom komadu. Svi smo mi sposobni, ali nešto u hiljadu komada napraviti da bude isto, makar i nesavršeno, veoma je teško. To je jedan generalni problem i mnogo je lakše da kažem rešavati probleme i svoju struku propagirati kroz prototip. Ali, kada se taj prototip pusti u eksploataciju vide se sve njegove mane. I treba ga dovesti u neko stanje koje mu omogućuje da troškovi njegove proizvodnje budu manji od onoga što možete dobiti kada ga prodajete. Mi nikada nismo bili u toj situaciji iz razloga koji su ovde jasni, jer na bazi izrade prototipova i serija koje su nestandardne bilo je moguće da se izvrše određene manipulacije. A ne zaboravite da je to bio period sankcija. Te manipulacije su se odnosile pre svega na određene uvozne komponente i na određene kanale nabavke. Osnovna koncepcija gospodina Glumca, a za nju je tada, moram da kažem, imao i neku podršku, nešto iz straha, a nešto i iz određenih drugih razloga, bio je da se naslanja na firme za koje sam ja, a inače sam i sudski veštak, ukazao na određene probleme i nakon toga sam bio na meti. Sve se završilo tako da je došlo do moje smene. I tu moram da se ne složim sa Draganom. Zadnje moje godine u preduzeću, 1994. ta proizvodnja je bila preko 190 uslovnih jedinica, a u vreme kada je došao moj zamenik Babić, ona je prepolovljena, to je tačno i od tada, od 1995, ta cifra se kreće oko 100 autobusa. Dakle, u te tri godine sankcija mi smo uspevali da se održimo. Ja sam smenjen, pobunio sam se protiv toga, dao sam podatke u novinama, a onda su se pojavili podaci nedovoljno precizni, doduše, ali ja sam snosio određene konsekvence, pokrenut je disciplinski postupak, posle četiri meseca ljute borbe su me i izbacili.

Nema univerzalnog spasioca Popov: Mi ne prihvatamo ideologiju da postoji spasilac iz te situacije, kao što je Tito, kao što je Milošević, kao što je kralj, patrijarh ili stečajni upravnik. Nas zanima koji su akteri promena. Ako sindikat nema u svom delokrugu pravljenje tog programa, nemoguće je da nije zainteresovan da to neko napravi. A o tome u sindikatima nema ni govora. Ćurić: Potpuno se slažem sa vama. Univerzalnog spasioca nema, ali stečajni upravnik ne može da bude spasilac, on je samo čovek koji je došao da "izbaci pijane goste iz kafane" i onda vidi može li "kafana da nastavi da radi"

Spor koji je Ćurić vodio na sudu rešen je u njegovu korist, preduzeće je moralo da mu nadoknadi troškove, a od spora koji je "Ikarbus" poveo protiv njega zbog "odavanja poslovne tajne", a zapravo zbog teksta u novinama, preduzeće je odustalo.

Ćurić: Ostao je još nerešen spor o otkazu, ali kako sam dobio spor koji se odnosi na moje nezakonito smenjivanje, logično je da ću i ovaj spor o otkazu, koji je bio posledica svega, dobiti. Dakle, ja sam stis'o zube, izdržao, imao sam određenih problema, počev od noćnih poziva, dolazaka milicije pred kuću, proglašavanja za državnog neprijatelja... Stanje straha je postojalo. Objektivno, bila su teška vremena. Bilo je to teško i za moju porodicu, ali izdržali smo... Ono što vas zanima, a što u krajnjem slučaju i mene zanima, jer ima neke doze sentimentalnosti u tome, jer u krajnjoj liniji jedan deo života sam i ja proveo u toj firmi, i uložio svoje intelektualne potencijale, jeste da ta firma ne propadne. Jer to je firma sjajne i duge tradicije koju sam se trudio da koliko je god to moguće održimo. Dakle, firma koja ima 80 godina tradicije je dostojna pažnje. To je firma koja raspolaže određenim kapitalima, pre svega u fondu zemljišta koji se tamo nalazi, u objektima građevinskim, moram reći u kadrovima manje, jer se dobar deo najkvalitetnijih ljudi tu razišao...

Ćurić: Firma danas ima oko 800 ljudi. U vreme kada je imala oko 1300 ljudi, moja procena je bila da bi bili profitabilni proizvoditi oko 250-300 uslovnih jedinica autobusa godišnje. To je minimum, da firma posluje na pozitivnoj nuli, da živi i da radi, da se primaju neke plate...

Nebojša Popov: A prototipovi?

Ćurić: U tome i jeste osnovni sukob. Ja sam bio za to da se štancuju one "naše kante", da se radi na obaranju troškova i da se koncentrišemo na jedan ili dva prototipa koji bi se postepeno razvili i postepeno pustili u eksploataciju. Međutim, mi smo praktično od sajma do sajma išli neprekidno u nove i nove prototipove, sa novim uvoznim komponentama... Nešto od toga moram priznati bio je i sled okolnosti. U to vreme fabriku je držala i veza sa gospodinom Stojiljkovićem koji je bio predsednik Privredne komore Srbije, a vrlo brzo je postao i ministar policije, pa je policija naručivala autobuse. Tu su bili neki specifični zahtevi i ti su poslovi zapravo držali firmu... Kako danas? Pre svega moraju da se otkriju sve karte, da se naprave neki preseci i da se vidi...

Zoran Radović: U "Ikarbusu" sam od 1977. godine. Prošao sam nekoliko radnih mesta, radio sam u servisu, a pretežno sam bio u marketingu, a jedno vreme sam bio i instruktor za ta vozila. Zadnjih desetak godina sam radio kao poslovođa u magacinu rezervnih delova, da bi posle šikaniranja Stanislava Glumca bio čas ovde čas onde... Kako danas?
Nažalost, u preduzeću je danas preveliko zaduženje, oko 300 miliona smo dužni Delta banci, oko 270 miliona su krediti, a ostalo je kamata, imali smo gubitak oko 188 miliona. Firma je bukvalno dovedena do propadanja, a kako će se ti gubici pokriti veliki je znak pitanja. Trenutno radimo nešto malo za "Lastu", očekujemo tender za gradski saobraćaj u Beogradu. A ukoliko ne dobijemo taj tender preduzeće neće moći da se oporavi. U preduzeću radi oko 800 radnika, pretežno su to radnici sa sela, a ono što je bilo dobrih majstora i dobrih inženjera, to je nažalost napustilo firmu... Imali smo neku platu. I kao što reče Dario, ne možemo za sve optuživati Glumca. Ipak ima nekih stvari koje treba da se istaknu. Recimo, taj izvoz je bio, a posle toga su počele sankcije, što nas je dosta koštalo, mada smo postali monopolisti što se tiče domaćeg tržišta. Ta navika da smo monopolisti nas je mnogo koštala i umesto da shvatimo da moramo da imamo kvalitetan proizvod i dalje se smatralo da će vlasti da podržavaju preduzeće, u ove dve godine je to donekle bilo, ali s obzirom da smo mi akcionarsko društvo toga dalje neće biti.

Ivan Perić, diplomirani ekonomista a u "Ikarbusu", proveo šest i po godina na mestu finansijskog direktora: Slušajući ovu priču svi su u pravu - slušajući priču samo iz jednog ugla. Meni su izveštaji o poslovanju za 2001. godinu bili u ruci, ali mi nisu bili dati bilansi da ja vidim izvorne podatke. Tada kada je "Ikarbus" imao plate 30 do 40% veće nego što je to bilo na nivou grada ili kada je imao veliki zamah u proizvodnji uslovnih jedinica, mada ja nisam ljubitelj "uslovnih jedinica". To što oni jedan autobus vrednuju kao pet, mene to ne interesuje. Ja hoću da napravim strukturu vozila: solo, zglobni, turistički, međugradski... I onda vidim njihovu cenu. Nijedan parametar to ne pokazuje. Druga je stvar prototip, ali u serijskoj proizvodnji? Odnos običnog i zglobnog je razumljivo 1 prema 33, ali kada ima jedan volan, četiri točka... Kada sam video izveštaj, ja sam ocenio da firma tone. Tačno je da u izveštaju nema dugova prema bankama, ali tu nema dugova prema dobavljačima. Znao sam da su dugovanja preko deset miliona maraka, a da su njihova potraživanja samo fiktivna po knjigama i da to verovatno nije realno, nego je verovatno Glumac tamo kupovao automobile, pravio stanove... Pretpostavljao sam da ima i obaveza koje ne figuriraju u knjigovodstvu. Ja ne znam da li u tim potraživanjima ima onih iz Turske, 950 hiljada dolara, koje sam ja izvodio, i slao. I nikada mi nije odgovoreno. Da li tu ima obaveza prema Beobanci, preko milion dolara, garancija koja je data. Ja sam dobio informaciju da je po tom poslu 600 hiljada dolara prebačeno na privatni račun u Londonu, kada sam ja napravio krivičnu prijavu u SUP-u Beograd, Glumac je hitno otputovao u London...

Popov: Bilo je neke nade da će "Ikarbus" da krene. Na čemu je ta nada počivala? Bio je čini mi se čak i Đinđić u poseti, i čini mi se čak da je i neki autobus vozio?

Radović: Ne, on je autobus vozio kad je bio gradonačelnik i od tada ja mislim počinje to prijateljstvo Đinđića i Glumca. I tada su bila neka obećanja. Šta je obećano, verujte da je doći do podataka veoma teško. To je jedan zid ćutanja, to zna neko uže rukovodstvo, dva-tri čoveka...

Popov: U javnosti je od te posete snažno odjeknulo da bi u tom preduzeću nešto moglo da krene. Na čemu se temeljilo to očekivanje?

Radović: Znam na osnovu čega je mogao da se izrazi taj optimizam. Srbiji ovoga trenutka treba jedno pet hiljada novih autobusa. Znači, ta perspektiva za preduzeće postoji, ali nažalost u ovom trenutku perspektiva je veoma loša. Da li će taj tender, ako budemo dobili, moći do kraja godine preduzeće da drži na nekoj vagi, a posle toga da opet imamo podršku države ili da budemo prepušteni sami sebi...

Ćurić: Šta je sa mogućom privatizacijom? Da li je to tender ili javno nadmetanje? Govori li se nešto o tome, ima li kandidata?

Radović: Pre dve i po godine na UO, a mislim da je to i Skupština potvrdila, da se pronađe strateški partner.

Ćurić: Strateški partner se ne bira on bira vas.

Radović: Ali, tako je prezentirano radnicima. Međutim, tada je to rečeno i danas niko ništa ne pominje. U ovom trenutku nešto oko 65% firme je privatizovano, podelom akcija 60%, i nešto oko 5% je kupljeno, a nešto oko 35% je pripalo akcijskom fondu. Šta će s tim biti to niko ovog trenutka ne spominje.

Ćurić: U toj prvoj privatizaciji i ja sam učestvovao. Ona je morala da se izvede tako kako je urađena, jer ni pravne norme nisu bile potpuno jasne. To odgovorno kažem jer određene knjige koje su se tada pojavile bile su prepisane sa zapada, čak sa terminologijom neprilagođenom našem jeziku, dakle to je bilo ad hoc. Tako kako je urađeno tako se i završilo, pošto je urađeno 1992. na 1993. inflacija je to praktično progutala, taj akcijski kapital se istopio. I zahvaljujući tome što je država posle izvršila revalorizaciju, jer akcionari jesu upisali akcije, ali ih nisu platili. Trebalo je da ih plate kroz rate. Rate su se plaćale iz ličnog dohotka, ali su u ukupnoj masi obezvređene, pa kad je izvršena revalorizacija praktično te rate su postale minorne. Kasnije, sa stabilnim dinarom 1994, došlo je do toga da je "privatni" kapital većinski. Radnika trenutno ima svega oko 800, a akcionara ima oko 2500-2600. To su uglavnom penzioneri i oni koji su bili radnici. I sve ovo govorim zbog toga što hoću da naglasim da strateški partner neće da dođe u firmu u kojoj nema kontrolu nad odlučivanjem. U situaciji kao što je ova, bez obzira što su svi svesni dokle ih je dovela određena politika, postoji uvek određena mogućnost da određeni ljudi kroz lobi koji ima određeni paket akcija mogu praviti problema čak i najjačem i najdobronamernijem. Dakle, mora da se vidi ko hoće da stane iza prava manjinskog vlasnika koji bi ušao sa svežim kapitalom u firmu. Da li to hoće grad Beograd, za koji je fabrika sigurno strateški partner, ili je to Republika Srbija i kakve garancije ima. Dok se to ne razreši nema rešenja. Da bih mogao da nastavim priču o nekoj budućnosti moram da kažem i ovo. Nije problem što je fabrika postepeno propadala. Propadala je i cela naša privreda, ali pitanje je da li čelni ljudi fabrike imaju da se obogate, da drastično dobro reše svoj status? Nemojte ovo smatrati demagogijom, ja još uvek vozim kola sa kojima sam došao u fabriku. Pri tom nisam ni neimućan, ni siromašan, jednostavno situacija je bila takva da na bazi svog znanja, spretnosti, sposobnosti niste mogli da napredujete. Mogli ste da stagnirate, da se malo održite... kao oni na Titaniku, mogli ste malo da se popnete na zadnju ogradu, da odložite potapanje, ali u čamac niste mogli da uđete. Jer čamac su spuštali i vozili se u njemu neki drugi. I dolazimo do toga šta danas treba uraditi. Glumac i danas sedi u Beloj zgradi, to je deo upravne zgrade koji je van kruga fabrike. On ima kancelariju, ima telefone, po potrebi zove direktore da mu se pošalju kola... Dakle, mora drastičan rez da se napravi. Bojim se da je u ovom trenutku najbolje da se proglasi stečaj fabrike. Na bazi papira, blokiranog računa... Možda nije tako dobar primer, ali ću ga reći. U firmi kao što je "Sartid", onog trenutka kada je proglašen stečaj situacija se menja i pravi se oštar rez. I ovde treba podvući crtu. Znači, svi oni koji su doprineli takvoj situaciji, u manjoj ili većoj meri, moraju da izgube mogućnost da utiču na radnike, na kolektiv, na situaciju. Treba da se napravi korektan bilans. Mi u ovom trenutku znamo za Deltina potraživanja. Ne znamo da li ima drugih potraživanja, a sigurno ih ima... Kada se to utvrdi, onda poveriocima sigurno ne odgovara da se proglasi stečaj u ovom momentu. Njima odgovara da se po određenim pravilima izvrši kupoprodaja fabrike gde bi oni zahvaljujući svojim potraživanjima imali određena prava, da se izvrši konverzija ili u pravo odlučivanja ili u pravo uticaja na izbor partnera... Ima tu čitav niz mogućnosti. Drugo, mora jednom da se završi ta tužna epizoda prototipova.

Popov: Da li je neko u preduzeću otvorio taj problem prototipova?

Rezultati ankete i očekivanja sindikata Radović: Pokušali smo da se dogovorimo sa Izvršnim odborom samostalnog sindikata u kolektivu kako bismo saznali mišljenje svih zaposlenih članova sindikata. Međutim, usprotivio se v. d. generalnog direktora, a na moje pitanje zašto ne dozvoljava da se sprovede anketa, otprilike mi je rekao da su to gluposti i da je to već on uradio sa samostalnim sindikatom. Da bi posle par dana došao jedan od članova Izvršnog odbora Samostalnog sindikata i dostavio mi materijal koji je 10. 04. 2003. v. d. direktor uputio samostalnom sindikatu tražeći samo od njih da daju svoje mišljenje o kriterijumima za ostanak radnika u kolektivu. Neki od njih su prihvatljivi, kao što je ovaj "uspešnost i rezultati rada" ili "stručnost u poslu i kvalitet rada", kao i disciplina u radu, ali i "kreativnost u radu" je već malo nejasan pojam. "Motivisanost za rad" je već pojam s kojim, bojim se, može biti manipulacija. Mi od nove godine pa do danas ne znam da li smo ukupno primili 20-25 hiljada dinara, jer smo bili na godišnjem odmoru, pa zatim na prinudnom. Naročito je za nas sporan ovaj kriterijum "lojalnost i odnos prema drugima kroz kontakte u radu sa kolegama i rukovodiocima - fleksibilnost, strpljivost i uvažavanje". Pazite, da je to lojalnost prema preduzeću shvatio bih. Prihvatljiv je i kriterijum odnos prema sredstvima za rad, ali kriterijum "godine radnog staža" samo u funkciji ostvarivanja prava na penziju? Ja sam onda reagovao na sve to i napravio jednu anketu gde smo postavili četiri pitanja. Prvo je pitanje koliko godina radnog staža imaju zaposleni, pa da li su zainteresovani da ostanu u "Ikarbusu" i žive od svog rada. Treće pitanje je: "Koje biste predloge prihvatili ukoliko bi se ispostavilo da ste višak?" I dali alternative: a) drugo radno mesto koje odgovara stručnoj spremi, b) prekvalifikacija, c) otkaz uz isplatu otpremnine (a naš sindikat je inače predložio da ta otpremnina bude u visini jedne mesečne zarade po godini staža), i četvrto pitanje je bilo da li podržavate zahtev za pregovore sindikata sa poslovodstvom preduzeća. Anketu smo sproveli među sto zaposlenih. Pretežno su to članovi Nezavisnosti mada su se i drugi članovi kolektiva nudili da učestvuju i mi smo prihvatili njihovo učešće. I rezultati koje smo dobili su sledeći. Od svih ispitanih 88 je izjavilo da je zainteresovano da ostane u kolektivu, 12 je reklo da nije zainteresovano. Na drugo, odnosno treće pitanje 65 posto je izjavilo da bi prihvatilo drugo radno mesto koje odgovara njihovoj stručnoj spremi. A pet je izjavilo da bi išlo na prekvalifikaciju za drugo radno mesto. Mi u preduzeću imamo jedan broj polukvalifikovanih majstora i otprilike tih pet je iz te grupe koji bi prihvatili prekvalifikaciju. Dvadeset pet radnika je za prihvatanje otkaza uz isplatu jedne mesečne zarade za godinu staža i pet radnika je izjavilo da bi želeli premeštaj kod drugog poslodavca shodno stručnoj spremi. I na kraju, od 100 ispitanih 97 radnika se izjasnilo da predstavnici sindikata učestvuju u pregovorima sa poslodavcem dok je tri reklo "ne", s obrazloženjem da ne veruju više "ni u šta". Ne veruju više ni u državu, ni u zakone, ni u sindikat. Ta anketa je dala presek trenutnog stanja, ali mi je žao što nije moglo da se ispita više radnika. A pre nego sam krenuo u ovu anketu tražio sam odobrenje od direktora i predsednika UO. Predsednik UO je odbio da dozvoli da se radi ta anketa, s obrazloženjem da će to da radi UO kada se steknu uslovi za otpuštanje radnika. Naime, očekuje se da u septembru legnu neke pare, tako da bi se sa tim završilo. Tako da smo anketu radili tajno i potpuno anonimno baš zato da nikoga od radnika ne ugrozimo. Mi smo na početku rada ovog sindikata imali 650, možda i 700 ljudi, da bi sada po našoj evidenciji bilo oko 250 članova. Šta znači po našoj evidenciji? Pa mnogi ljudi su bili pod pritiskom, povukli se, ali ih je bilo sramota da dođu i kažu to. I oni su navodno u Samostalnom sindikatu ili nisu ni u jednom sindikatu, ali ni do dana današnjeg nisu došli da se iščlane iz sindikata. Zato kažem to je naša evidencija... Već na samom početku 13 ljudi, i to isključivo članovi sindikata Nezavisnost odmah po osnivanju, dobili su otkaz kao "tehnološki višak". Bilo im je ponuđeno drugo radno mesto, ali ljudima sa visokom stručnom spremom, muškarcima isključivo radna mesta fizičkih radnika, a ženama mesta čistačice.

Ćurić: Ne, ne, svima je to na neki način odgovaralo. Radi se na o-ruk, podele se neke premije, izlaže se to obično na sajmu, onda se malo putuje u Hanover, na primer, da se vidi šta je ko uradio... S druge strane, imate samo jednu odgovornost da napravite, a u marketingu stoji odgovornost da proda to i još da zaradi. To je neracionalno i ja sam izvodio te analize, ali to je sada prošlost. Ta je fabrika relativno nova, u tehnološkom smislu rešenja su korektna, voda, struja, prilaz... Ona može da proizvodi, ali ne sa 800 radnika. Nažalost, u prvoj fazi moralo bi da dođe do dodatne redukcije radne snage. Ta fabrika bi mogla da funkcioniše sa proizvodnjom 200 uslovnih jedinica. Kako ih obezbediti? Grad Beograd ima u ovom trenutku potrebu za dodatnim autobusima za gradski prevoz, i mada je to vrlo nepopularno da grad to radi, ali ako je grad mogao da sredi jednu takvu rupu bez dna kao što je gradsko saobraćajno preduzeće, mogao bi da sredi i stanje u ovoj firmi.

Ćurić je onda to ilustrovao primerima izgubljenih šansi, ali je naglasio da bi praktično GSP sada mogao da preuzme deo funkcija u "Ikarbusu", da je ozdravi, da reprogramira dugove i da je sutradan izvede na tržište. Tada bi verovatno prava akcionara bila suspendovana. Ali, po njegovoj oceni, ta prava su ionako sa ovakvim stanjem u kolektivu samo prazna slova na papiru.

Ćurić: Dakle neophodan je rez, prinudna uprava i da se veže za Beograd, da grad nabavlja jedan broj vozila, da ih tera na poboljšanje proizvodnje, ali ne u smislu dizajna lepote, nego funkcionalnosti, a onda da se broj radnika smanji, ali poštujući kadrovske potencijale, i da se razmotri mogućnost korišćenja atraktivnog gradskog zemljišta koje se nalazi pored puta. Tu vam dajem primer "Univerzalovih" zgrada koje su neposredno pored fabrike. Oni su deo zgrada prodali a deo iznajmili. Sada postoji sigurno jedan deo viška prostorija koji tamo nije neophodan. Moram da kažem, to je tužno rešenje, ali i mnoge trgovinske firme i drugi preživljavaju danas izdajući deo svog prostora, neke čak imaju značajne prihode od toga, značajnije čak nego od osnovne delatnosti.

Popov: Da li vi imate u vidu i mogućnost da se prodajom, iznajmljivanjem prostora ugasi i proizvodnja? Da li neko možda računa s tim?

Ćurić: To je pitanje na koje bih ja verovatno odgovorio "da", ali ja mislim da su čak i kod tih koji s tim računaju osećanja malo pomešana. Jedna stvar je uzeti pare i otići, a druga je ideja ostati i stalno vući neke pare. I zato kažem da su osećanja pomešana, jer teško je otići i odreći se moći i vlasti koju vam pruža takav jedan položaj i mesto u društvenoj eliti koje objektivno ima direktor ove fabrike.

Popov: Dobro elita, ali i radnici su zainteresovani?

Ćurić: Da se proda?

Popov: Znam, da se proda, ali i da imaju neku zaradu? Od čega će da žive?

Ćurić: Veliki broj tih radnika su agroproleterski element. Sigurno 70% radnika imaju velike kuće, iz okolnih sela, a ima i deo onih koji su radnička klasa iz Zemuna, ali su i oni tokom ovih godina morali da razviju neke privatne poslove, radeći u fušu, na mesečini, ili su ušli u neke švercerske i polušvercerske varijante. To je jednostavno diktirala situacija i oni su morali od nečega da žive i ja ih ne osuđujem. Pitanje je koliko oni žele tu da se vrate. Tehnologija, čak i montaža autobusa, napredovala je toliko da jedan broj radnih mesta postaje suvišan. Procenjujem da sa 500 radnika ta fabrika može da proizvede 200 uslovnih jedinica. To bi značilo da grad svake godine uzme 67-70 autobusa.

Radović: Mnogi zaposleni sada čekaju, a zna se da tri stotine ljudi mora da ode iz firme, oni čekaju da neko napravi taj program, da neko kaže dobiće 200 evra po godini i da ode.
Mutna situacija je mutna, i fabrika je sada tu gde je. Stečaj nije lako izvesti. Ja sam vodio preduzeća u stečaju.

Popov: Čekajte, mi govorimo o stečaju kao načinu da se podvuče crta. Ali nas zanima ko je taj ko će podvući crtu i napraviti program?

Perić: Prvo mora da se raskrsti da li je "Ikarbus" društveno preduzeće?

Popov: E pa ko će to da uradi? Treba li čekati taj trenutak ili može nešto da se uradi pre nego to stigne do suda?

Ćurić: Može, stečaj za šezdeset dana i upravo je tako urađeno u "Sartidu" ako je to interes društva, odnosno države, odnosno vlade, ona to može i mimo tih šezdeset dana ako se steknu određeni uslovi...

Popov: Interes države, u redu, interes vlade u redu, interes grada u redu, a interes zaposlenih ko artikuliše? I zna li neko danas šta je interes ljudi koji bi hteli da ostanu u tom preduzeću "kada se podvuče crta"?

Perić: Pa to će sve da uradi stečajni upravnik kad dođe. Kada dođe stečaj sindikat ne postoji.

Popov: Šta danas taj sindikat Nezavisnost misli da treba napraviti od tog preduzeća? Mi znamo puno o istorijatu problema, znamo i kako je danas, ali stali smo kod toga šta će biti dalje. Saglasnost je da se mora podvući crta, napraviti rez, i u sklopu "crte i reza" napraviti jedan program. Za sada takav jedan program ne postoji. Naš list nije ni policija ni sud. Mi istražujemo, a ne sprovodimo istrage... Ali, mislimo da ako objavimo vaša mišljenja i mišljenja još nekih ljudi o ove tri stvari: istorijat, trenutno stanje i moguće rešenje da to može biti od koristi onima koji bi rekli evo mi smo proučili čitavu stvar na zahtev države, vlade, sindikata... Mi mislimo da ćemo tako olakšati posao onima koji bi to uradili. A za sada takve inicijative nema. Ja znam neka preduzeća gde ima takve inicijative da se napravi program i da se krene u takav program restauracije, revitalizacije... Ovde toga nema... I vi ste najavili neke razgovore ovih dana?

U međuvremenu obavljeni su razgovori, a predsednik sindikata je i među radnicima sproveo anketu. Onda je održan drugi razgovor u redakciji. Sindikalci su velikom većinom izrazili želju da učestvuju u pronalaženju rešenja za izlazak iz krize u kojoj se kolektiv nalazi.