Srbija i Kosovo: Ko čeka bolje sutra - načekaće se

Dijalog koji niko ne želi

Kad god bi Srbi ili Albanci, svejedno, počeli, kako to već umeju, dakle histerično, da grde svakog od dosadašnja tri šefa UNMIK-a i da traže njegov odlazak, ja sam se sećao priče o "babi i subaši". A ta poučna priča kazuje da je u tursko vreme u jednom šumadijskom selu živeo kao subaša neki opasan i besan Turčin. Kad se subaša razboleo i pao na postelju Srbi su počeli da ga kunu, da pale sveću naopako, da biju belutkom o zemlju, ne bi li urekli Turčina da što pre umre. Samo je jedna baba molila boga da "našem dobrom agi da zdravlje". Da skratim priču, ispostavilo se da je baba zapamtila i oca i dedu i pradedu ovog sadašnjeg subaše i bila svedok da je svaki sledeći bio gori od prethodnog. "I ovaj sadašnji subaša" - govorila je baba - "ima sina i on će da bude gori od oca. Prema tome bolje da ostane ovaj".
Naravno, na Balkanu niko odavno ne sluša ni stare ljude ni poučne priče. I tako, dok se očekuje ustoličenje novoimenovanog četvrtog administratora UNMIK-a, tema o kojoj se na Kosovu i u vezi sa Kosovom najčešće govori je početak pregovora između Beograda i Prištine, pregovora koje svi deklarativno priželjkuju, ali kad bolje razmisle, svako iz svojih razloga, mole boga da još dugo ne započnu.
Do kraja prošle godine sve je bilo u redu. Čak je izgledalo da je prilikom posete Kofi Anana postignuta saglasnost da međunarodna zajednica ostane na Kosovu bar koliko i na podeljenom Kipru - dvadesetak godina. Tek sada se jasno vidi koliko je nagli zaokret pokojnog premijera Đinđića po pitanju bržeg rešavanja statusa Kosova januara ove godine naišao na plodno tlo. U nedostatku ičeg prihvatljivijeg za srpske nacionaliste, Đinđićevi naslednici uporno istrajavaju na što skorijem početku dijaloga, iako ni sami ne znaju šta bi na kraju moglo da izađe iz grma zvanog kosovski problem. Slično stanje je i u redovima druge pregovaračke strane, kosovske, dok oni koji bi trebalo da budu medijatori u tim razgovorima, dakle međunarodna zajednica, imaju tek za nijansu suvisliju viziju onoga što hoće. Tako se, izgleda, ponavlja stotinu puta ispričana priča na ovim prostorima, da jedina globalna sila, SAD, pušta Evropu i njene posvađane narode i države da pokušaju, uglavnom neuspešno, da reše problem.
Teško je oteti se utisku da su srpsko-kosovski razgovori unapred osuđeni ako ne na neuspeh a ono na jalovo odugovlačenje koje je tek nešto bolje od neuspeha. U ovom momentu gotovo ništa nije poznato. Najmanji problem je odrediti vreme i mesto. Mnogo je veći problem odrediti, recimo, sastav pregovaračkih timova. Verujem da će obe strane potegnuti najjače oružje, one likove koji već tri godine bezuspešno pokušavaju da naprave makar i mali pomak u međuetničkom razumevanju i pomirenju, i čijim je zalaganjem problem ako ne uvećan a ono ostao onde gde je i bio pre tri godine. Ako bi to bili timovi na nivou potpredsednika vlade teško da bi se mogao očekivati bilo kakav rezultat osim prekida pregovora u prvom danu. Moglo bi, naravno, da se desi da timovi budu sastavljeni na mnogo nižem nivou, ali se onda postavlja pitanje autoriteta samih pregovora. Bojim se da ćemo opet imati jedan Rambuje i da će se uloga pregovarača iscrpljivati u on-line telefonskoj vezi sa Beogradom, odnosno Prištinom.
Velika nepoznanica je i tema pregovora. Sasvim je sigurno da to neće biti konačan status Kosova koji priželjkuje srpska strana. Bar je tako rekao Čarls Brejšou, vršilac dužnosti šefa UNMIK-a, kritikujući Nebojšu Čovića koji je nedavno saopštio "da Kosovo mora ostati deo Srbije". "Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN" - podsetio je Brejšou - "status Kosova je ostavljen otvoren. To je nešto o čemu će u odgovarajuće vreme odlučivati Savet bezbednosti. Do tada će Kosovom upravljati UNMIK, a u svakom slučaju konačan status Kosova neće određivati ni Beograd ni Priština".

Već sam na ovim stranama rekao da nisam siguran da srpska strana ima iole suvislu politiku prema Kosovu, čak ni pogrešnu. Naravno da napredak predstavlja pojavljivanje politike koja je pogrešna i koja se uglavnom zasniva na onom iskonskom srpskom da je nešto "naše, srpsko!" i da to "nešto" ne damo, bez obzira da li je to nekada bio Solun, Trst ili sada Kosovo i, naravno, bez obzira što broj Srba u tom tamo "našem" ne premašuje broj stanovnika jedne beogradske mesne zajednice.
Dosadašnji susreti Srba i Albanaca, bez obzira o kom se profilu ljudi radi, pokazali su da Srbi nisu skloni da Albance prihvate kao iole ravnopravne. Bilo bi zanimljivo predviđati ko bi to mogao da bude u srpskoj delegaciji za istorijske pregovore. Iako znam ljude koji imaju savršeno dobar prilaz Albancima i koji su već razgovarali i nalazili zajednički jezik sa njima, nisam siguran da znam ko bi trebalo da bude u delegaciji. Mnogo lakše je predvideti ko nikako ne bi smeo da sedne ispred SCG trobojke. Ma kako to jeretički zvučalo, to su odreda oni isti ljudi koji su do sada kreirali politiku ove države prema Kosovu. Isto tako nisam siguran da u srpskom establišmentu postoji ijedan političar koji je mentalno spreman i sposoban da se suoči sa problemom Kosova pod uslovom da mu cilj bude korist za većinu građana Srbije. Bojim se da će i ti pregovori, ako do njih uopšte dođe, biti veliki nacionalistički poligon na kojem će se zauzimati što bolje pozicije za predstojeće izbore. Dakle, srpski političari će, kao i do sada, u ime naroda i države voditi stranačku politiku.
U Beogradu je nedavno predstavljen dokument koji bi mogao da postane državna platforma za pregovore. Beograd bi, po tom dokumentu, mogao da prihvati da su njegovi prioriteti povratak raseljenih kosovskih Srba, poboljšanje bezbednosti za pripadnike etničkih manjina, otkrivanje sudbine nestalih lica sa obe strane i praktična pitanja kao što je snabdevanje električnom energijom i izdavanje ličnih dokumenata.
Sam Nebojša Čović, sada neprikosnoveni srpski autoritet za pitanja Kosova, ima nešto drugačije stavove: "Kada budemo imali bezbednost za kosovske Srbe i kada ne budu živeli u getu, onda možemo razgovarati o struji, putevima, penzijama, platama i ostalim pitanjima". Čović tri naredne godine smatra ključnim za budućnost kosovskog protektorata. "Mislim da će se plan za dostizanje multietničkih standarda na Kosovu uskoro realizovati", rekao je, založivši se da nivo tih standarda utvrdi kontakt-grupa, a da sve tri strane podnose izveštaje Savetu bezbednosti, koji bi svim stranama davao konkretne zadatke. "Tek kada budemo to postigli, možemo se dogovoriti o datumu za početak razgovora o rešavanju konačnog statusa Kosova."

Od sto žitelja Kosova 95 su Albanci i to veoma jednostavno i na momente grubo određuje sudbinu te pokrajine. Ako se tome doda princip samoopredeljenja naroda kao temelj današnje civilizacije, onda nije teško predvideti kako će se stvari u budućnosti razvijati. Na Kosovu deluje 14 parlamentarnih stranaka i trinaest se zalaže za nezavisno Kosovo. Referendum na tu temu nije sproveden, ali se svi analitičari slažu da bi njegov rezultat bio severnokorejski. Najveći protivnik nezavisnosti Kosova su - sami kosovski Albanci. Nedavno je Adem Demaći, gostujući na jednoj tribini u Bujanovcu, rekao da na Kosovu, jednostavno, nema proizvodnje. Devedeset osam odsto robe se uvozi, a to ne može da bude osnova za ekonomiju koja je uslov državnosti i samostalnosti. Kosovo ne ispunjava ni mnogo drugih uslova, ali o onima koji su u sferi politike nećemo u ovom tekstu. Drugim rečima, kosovski Albanci su u položaju razmaženog sina koji bi da se odvoji od oca, da se oženi i izrodi decu, a da pri tom ništa i nigde ne radi, već da dobija stalnu apanažu u visini koliko mu treba. Znam da takvih očeva i sinova ima, ali uglavnom nema takvih nezavisnih država, iako neke u neposrednom okruženju veoma liče na takve.
Kosovski Albanci su nezadovoljni tempom kojim im međunarodna zajednica "ukazuje poverenje". Tako bivši novinar a sada uticajni savetnik predsednika skupštine Kosova Ramush Tahiri smatra da "sada na Kosovu volja naroda nije u skladu s administrativnom strukturom". Albanci takođe strahuju da bi pregovori mogli da budu prva faza srpskog plana da ponovo uspostavi vlast u pokrajini. Takva ideja je neprihvatljiva za većinu kosovskih Albanaca, toliko neprihvatljiva da je iz kabineta premijera Rexhepija stigla potvrda da to jesu razlozi ozbiljne zabrinutosti i da bi propast pregovora bilo zgodno rešenje jer bi "pravi uspeh kosovske delegacije bio - propast dijaloga sa Beogradom".

Međunarodnoj zajednici sigurno nije lako i to će ubrzo osetiti i novi administrator UNMIK-a. Teško je pripremati pregovore koje obe strane smatraju nepotrebnim. Srbi, jer je Kosovo srpsko, a Albanci jer već imaju nezavisnost od Srba. Pitanje je i da li međunarodnu zajednicu, bar kad je Kosovo u pitanju, treba posmatrati kao jedinstvenu celinu.
Politika Evropske unije i SAD o Kosovu je na izgled identična i zvanično se ne razlikuje. Ipak, Amerikanci su sve nestrpljiviji u pronalaženju rešenja koje će im omogućiti da pre sledećih predsedničkih izbora povuku svoje trupe sa Kosova. Nijedna strana se ne usuđuje da predloži razgovore o konačnom statusu, dok Brisel čak insistira da on ima odlučujuću ulogu po tom pitanju.
Slično kao i balkanski partneri, i međunarodna zajednica radije operiše sa onim što neće, zabavljajući se traženjem načina da Srbima saopšti da je nezavisnost Kosova svršeni čin, a Albancima da na tu nezavisnost moraju da čekaju par decenija. Čini se da je već postignuta saglasnost da dijalog počne, ali da ne bi trebalo sprovoditi bilo kakav dogovor između Beograda i Prištine dok se ne proglasi nezavisnost pokrajine. Naravno, Srbiji bi trebalo olakšati gutanje gorke pilule, a to bi moglo da bude ekspresno rešenje nekih pitanja na kojima Srbija bezuspešno insistira i, naravno, prijem Srbije u Evropsku uniju bez Kosova.
Dakle, izgleda da za međunarodnu zajednicu nije sporno da, uprkos povremenim i čak iskrenim željama Brisela i Vašingtona, nema dobre zamene za odluku o nezavisnosti Kosova i da je osnovni problem u odnosima SAD i Evrope ne dogovor o konačnom statusu već samo dogovor o redosledu koraka koji bi vodili ka rešavanju konačnog statusa, uz odgovarajuće nagrade za Srbiju, koja svojim svakodnevnim državnim aferama i skandalima lišava međunarodnu zajednicu dobrog dela naklonosti i obzira koje je "zaradio" pokojni premijer.