Jedva da je prohodala kao nova stranka a G 17 plus je već, nimalo slavnim povodom, dospela u centar interesovanja političke javnosti. Umesto da se nametne programom reformi i ekonomskog prosperiteta, po čemu je i stekla značajan prestiž, ona je stala da traži hitno razvrgavanje SCG, mada se ta državna zajednica nije čestito ni osovila na sopstvene noge. Agresivan i nestrpljiv način na koji to radi već je G 17 plusu u javnosti, s razlogom, pribavio epitet populističke stranke.
U čemu je sličnost sadašnjeg manira G 17 plus sa ranijim prononsiranim populističkim partijama? Razgradnja postojećih i stalno pravljenje novih država bila je prava opsesija tokom celog XX veka u Srbiji. Za tih sto godina na ovim se prostorima smenilo najmanje desetak različitih država a da gotovo nijedna nije uspela da postigne trajnu stabilnost, niti da ulije spokojstvo svojim građanima. Državne promene na nelegalan način uglavnom su iznuđivale nametnute vođe i moćne političke grupacije sklone avanturi i mitomaniji, po cenu meteža i krvavih sukoba. Od svih sukoba, najgori je bio ovaj poslednji (1990-2000), što je samo dokaz da je svaki novi mitoman bio gori od prethodnog. I kada smo pomislili da su se bar ozbiljni ljudi manuli tih opasnih istorijskih zabluda, evo nas opet, i na početku XXI veka, u jurnjavi za novom državom, mada ni postojeću još nismo uspeli sasvim da sklopimo.
Što je najčudnije, nosilac ove nove državne kampanje je predsednik G 17 plus Miroljub Labus, jedan od četvorice potpisnika Beogradskog sporazuma na osnovu kojeg je i napravljena Ustavna povelja SCG. Onome ko se olako upušta u ovako verolomničke obrte nije naročito stalo ni do nivoa argumentacije; kada su se čelnici G 17 plus našli suočeni s nezadovoljstvom Evropske unije stali su da pričaju javnosti kako ti evropski predvodnici jedno govore javno a drugo njima u četiri oka za večerom, što ih je, kažu, i ohrabrilo da traže samostalnost Srbije. Od popa i beseda, kako bi rekao narod.
Postoji, međutim, još nešto u ovoj akciji G 17 plus što je čini upadljivo sličnom prethodnim populističkim pokretima. I oni, kao i njihovi prethodnici, tvrde da Srbija gubi desetine miliona evra u novoj državnoj zajednici u kojoj je, vele, Crna Gora ekonomski favorizovana. To je u suštini ista ona priča o eksploataciji Srbije, kojom je Slobodan Milošević pre petnaest godina zapalio fitilj nacionalističkih strasti i Srbe gurnuo na put strašnih međunacionalnih obračuna. Što se tiče sadašnjih prilika, čujemo, doduše, i drugačije glasove, po kojima Srbija u novoj državnoj zajednici nije eksploatisana, ali mi još nemamo valjanih analiza i odgovora kako zapravo stoji ta računica. Dok na takvu računicu čekamo, dobro je podsetiti se na neka pitanja koja nas muče, a prećutkuju se. Ako je ta državna zajednica SCG baš toliko puna raznoraznih falinki, zašto su zvaničnici Srbije, i državni i politički, tako gorljivo insistirali na državnom zajedništvu, dok je većinska Crna Gora sve vreme pokazivala rezervisan stav? Ili jedno još interesantnije pitanje: hoće li Labus, kao jedan od četvorice potpisnika Beogradskog sporazuma, odgovarati zato što je, sa još trojicom zvaničnika, gurnuo Srbiju u ovako opasnu i štetnu avanturu? Neće, naravno, jer su naši političari navikli da menjaju stavove kao da zamenjuju šešire.
Umesto razgovora o odgovornosti, mi sada imamo međusobna prepucavanja koja jedva da dovode do nekakvih suvislih objašnjenja. Do sada su se gložili srpska vlada i G 17 plus, a odskora se u ovu polemiku umešao i predsednik Skupštine državne zajednice Mićunović, i to, reklo bi se, s one najklizavije strane. On je zatražio da rad Dinkićeve Centralne banke razmotre stručnjaci i da o tome obaveste Skupštinu, što može da bude sasvim u redu. Ali, nekontrolisan u svojoj raspričanosti, Mićunović je i pre stručnjaka počeo na svoju ruku da dovodi u pitanje monetarnu politiku, čak i da pominje mogućnost da bi neki deo deviznih rezervi mogao da se upotrebi i za narodne kuhinje!
Ko bi mogao da privoli naše političare da ne govore neodgovorno i brzopleto o onome što ne znaju, umesto da se obraćaju javnosti kada nešto pouzdano znaju.