In memoriam
Ivan Stambolić
(1936-2000)
Nad grobom se obično govori o pokojniku, ponajmanje
o onima koji su ga upokojili. A baš tako nešto se nameće oko sahrane
Ivana Stambolića. Neobičan je i sam datum sahrane, 8. april 2003.
godine. Prošlo je oko hiljadu dana neizvesnosti šta se s njim desilo
nakon što je "nestao", 25. avgusta 2000. godine. "Uzeli
su ti život/Ne daju ti smrt", kaže njegov brat Miloš u oproštajnoj
pesmi. Posmrtni ostaci pronađeni su 27. marta 2003, nedugo nakon ubistva
premijera Đinđića (12. marta), u skrovitoj jami na Fruškoj gori, do
koje su policiju doveli pripadnici iste grupe koja je uhapšena zbog
ubistva premijera Đinđića.
Jezu neizvesnosti, kako je već rečeno, smenila je groza izvesnosti.
Prvi rezultati istrage kazuju da je ubijen mučki, mecima u potiljak,
istoga dana kada je i "nestao". Pokazalo se, takođe, da
su počinioci zločina nad bivšim predsednikom Srbije iz istoga kruga
iz kojeg su i atentatori na premijera Srbije. Iz Jedinice za specijalne
operacije, znane kao "crvene beretke", bliske samom vrhu
vlasti, opevane po junaštvu u minulim ratovima i reklamirane, donedavno
na sve strane, kao nova medicinska doktrina - "doktori za terorizam".
Groza izvesnosti raste ne samo kada je reč o počiniocima nego i o
realno mogućim saučesnicima i poručiocima zločina.
Ni priča o Ivanovom životnom putu nije obična. Pratim je od 1956.
godine, kada sam ga upoznao u Čačku, gde je učio zanat. Ponovo smo
se sreli 1961, kada se upisao na Pravni fakultet. Drugovali smo nekoliko
godina. Potom su nam se putevi razišli. On je, svojim trudom i retko
viđenom istrajnošću, išao putem vlasti, a ja mimo pa i protiv nje.
Nijedan od tih, i drugih, puteva ne može proći bez nevolja, očekivanih
i iznenadnih. Ivanov životni put prekinut je na najgori mogući način.
Pratio sam, s neujednačenom pažnjom, njegov put k vrhovima vlasti.
Zapazio sam i zastoj na tom putu, pre famozne Osme sednice CK SKS,
1986. Desilo se to 1986, kada je Srbija "došla na red" da
kandiduje predsednika Savezne vlade. Srbija je predložila Ivana, ali
ishod glasanja je bio porazan - 7 "protiv" a samo 1 "za".
To je bio kraj uspona, a početak pada s vlasti počeo je nešto pre
ovog glasanja, kada se, verovatno s namerom da, dok bude zauzet poslovima
u federaciji, u Republici "osigura leđa", izborio da na
njegovo mesto - predsednika CK SKS - dođe Slobodan Milošević, kojeg
je do tada "vukao za sobom" po svim dotadašnjim stepenicama
uspona. A potom, s mesta predsednika Predsedništva Srbije svrgnut
je uz pomoć i onog jedinog glasa "za" - Nikole Ljubičića
- i uz halabuku raznih arivista kako je "Srbija umorna od lidera"
da bi se munjevitom brzinom uzdigao jedan Vođa bez premca u novijoj
istoriji Srbije. Podržali su ga i vrhovi vlasti drugih "federalnih
jedinica", da bi se kasnije vajkali nad sudbinom, svojom i -
Ivanovom.
Neobično je i to što Ivan nije prihvatio izgon iz politike. Povremeno
se pojavljivao u javnosti s jasnim kritičkim stavom prema Miloševićevom
režimu. Podržavao je i razne otpore bujanju nasilja, i Republiku.
Odlučno i istrajno se suprotstavljao zlu, hrabreći i druge da to čine.
Imajući u vidu ponašanje drugih "palih političara", još
neobičnije je što se upustio u razgovore i o povratku na vlast, tako
što bi se kandidovao za predsednika SRJ, na izborima 24. septembra
2000. Nutkali su mu kandidovanje i izvesni krugovi iz sveta a i iz
zemlje, koji su, pokazalo se, više bili spremni da ga instrumentalizuju
pri rušenju Miloševića, nego da ga ozbiljno, odlučno i trajno podrže.
Verujem da je on tu kandidaturu shvatao kao priliku da ispravi svoj
deo greške u usponu Miloševića, a ne kao šansu za osvetu ili trajnije
zaposedanje vlasti. Već sama najava kandidature je, izgleda, bila
kobna. Sledila je neobično surova reakcija. Suparnička strana je već
u njegovom mogućem kandidovanju za povratak na vlast videla kraj svoje
vlasti. Takav doživljaj pretvara paranoju mogućeg u paniku neminovnog
pada s vlasti. Sudeći po dosadašnjim nalazima istrage, odluka o likvidaciji
proistekla je iz mahnitog straha i mržnje. A ko je sve i kako u tome
učestvovao pokazaće istraga i suđenje. I istraživanja novije istorije.
Motivi i način nasilnog prekida jednog životnog puta, Ivanovog, važni
su ne samo za njegovu porodicu i prijatelje, već i za sve savremenike
koji bez rasvetljavanja ovog zločina ne mogu da osvetle vlastiti životni
put.
S dovoljno razloga možemo reći da je surovost stare vlasti izvesna.
To smo i te kako uverljivo doživeli. Izvesno je i da domaći i strani
manipulatori nisu pokazali dovoljno interesa i odlučnosti da tragaju
za Ivanom posle njegovog "nestanka". Nisu, pak, izvesni
svi razlozi nove vlasti da dugo ne rasvetle njegovu sudbinu. Deo vlasti,
obuzet ideologijom antikomunizma, pokazao je sklonost da bagatelizuje
zločin kao "skandal u porodici". Za ove ideologe beznačajna
je činjenica da ipak ima suštinske razlike i među samim komunistima;
uostalom, zar je Ivan ubio Slobodana i Miru? Drugi deo vlasti je,
verovatno, bio nemoćan da uđe u sukob s moćnijim silnicima, bremenit
rizicima i po vlastiti život. A bez odgovarajućeg delovanja vlasti
niko - ni porodica, niti advokati, ni Odbor za nalaženje Ivana Stambolića
- nije mogao išta da postigne. A kada se i sama vlast našla na nišanu
ubica, pokazala je spremnost i snagu da im se suprotstavi. Ubrzano
su krenuli u rasvetljavanje ubistva premijera, i mnogih drugih zločina.
Vlast je pokazala interes i za simboličko izražavanje počasti ubijenom
predsedniku, kaneći da ga, uz sve uobičajene počasti, sahrani u Aleji
velikana. Sahranjen je, pak, pokraj svoje kćeri Bojane, nastradale
aprila 1988. godine. I taman kada je nad njihovim grobom brat Miloš
poželeo da oboje počivaju u miru, usred muka toga hladnog i vetrovitog
dana, prolomio se počasni plotun, kao znak prisustva države. Zvona
se nisu oglasila, a i da jesu, za kim bi sve zvonila?
Prepuštajući tumačenje simbolike nadolazećem vremenu, nakon istraga,
suđenja, raznih istraživanja i preispitivanja (sebe i drugih), ostaje
tuga za jednim časnim i uspravnim čovekom (uspravnog su ga ubili u
već pomenutoj jami) i - zašto kriti? - traje gnev zbog zločinačkog
prekida jednog života. Uz saučešće u bolu porodice, ostaje i zebnja
nad sudbinom svih ljudi izloženih mahnitoj sili i nasilnicima, i nad
zemljom u kojoj se takve stvari dešavaju.
