Objavljujemo još jedan razgovor iz okvira projekta "Politika i svakodnevni život" Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Intervjui su obavljeni između oktobra 2001. i februara 2002.
S Ivanom Arađanin, baštovankom iz Kikinde, razgovarala je Valentina Rađenović, saradnica Instituta. Oprema redakcijska

Porodica, domaćinstvo

Pošto je u domaćinstvu veći broj članova i različiti su starosni uzrasti, ima li nekad različitih stavova o nekim životnim pitanjima?
Pa, svakako da ima, to je u stvari stalno prisutno. Mi mlađi, mi smo nekako agresivniji, mi smo progresivniji, probamo drugo. Ajde, nećemo više onako kao što je bilo, što se poljoprivrede tiče. Svekar je naučio na drugi način rada, mi smo mlađi, mi probamo. Oni više vole one starije useve, mi probamo drugačije. Mi nećemo da ustajemo ranije, kao nekad, jer ipak je sada mehanizacija, brže se radi a oni bi opet da se ustaje ranije.

Znači, kada je reč o donošenju nekih odluka unutar domaćinstva, svako donosi samostalno...
Da, svako donosi samostalno odluke, baš zbog toga i radimo odvojeno. Nekad i zajedničke, kad treba nešto uvesti.

Koliko vremena provodite u kući sa porodicom?
Pošto se mi bavimo baštom, kad krene marta meseca to sve, kad se plastenici razvlače, kad se radi, onda provodimo, recimo, mi se uglavnom smenjujemo. Kada krene posao manje sam sa porodicom. Dok su deca bila u obdaništu, kad je bio celodnevni boravak, onda smo i zaova i ja išle da radimo. E sad pošto je tu škola morala sam učiti sa njima. A kad dođe njihov raspust ili su oni sa nama na njivi ili sa mojim roditeljima. Moji roditelji uzmu godišnji odmor pošto to još nisu samostalna deca da mogu da ostanu u kući sami, ipak su oni još mali. Tako da kad dođe tamo jun, jul, avgust, pa sve do kraja septembra stvarno sam jako malo sa decom. A kad dođe oktobar, novembar, decembar, januar, februar, onda sam non-stop kući sa decom.

Rad, zarada...

Kako zarađujete za život?
Pošto ne može da se živi od suncokreta, ječma, kukuruza i šta ja znam, bar ne može sa toliko zemlje koliko mi imamo, mi smo se opredelili za baštu. Znači, mi smo baštovani i proizvodimo krastavac i paradajz. Onda prelazimo na lubenice, dinje, papriku, paradajz i jesenji kupus, s tim završavamo. Ta roba se, to uvek bude 7, 8 jutara bašte, sve kad se skupi. Tu robu plasiramo, na pijaci, i tako zarađujemo za život. Imamo pored toga i kukuruza, malo ječma, žita, sve po 2, 3, 4 jutra, zavisi koje godine. To čisto onda popunimo zemlju. Uglavnom od toga. Eto, sad smo zasadili, ja i muž smo probali... zasadili smo hektar kupina, da probamo sad na voćarstvo, pošto povrtarstvo sve teže i teže ide.

Koliko dugo se već bavite poljoprivredom?
Već deset godina, otkako sam se udala. A moj muž se bavi od šesnaeste godine pošto je on samo osnovnu školu završio i onda kako je stasao da vozi traktor i šta ja znam, on je počeo kod oca da radi. A njegov otac se bavi tako otkako se oženio. To je baš paorska kuća koja se uvek bavila proizvodnjom lubenica i paprike samo što smo mi kao mlađi sad dodali i krastavce i karfiol i kupus i šta ja znam... iz plastenika. To se pre nije radilo.

A kažite mi, smatrate li da se može od rada u poljoprivredi zaraditi? Tj. da li vi vašim radom u poljoprivredi možete adekvatno da zaradite?
Ništa nije adekvatno koliko je tu rada uloženo. To nije adekvatno. Sada ja da kažem koliko sam radila, koliko sam ja uložila u to sve, prvo para, pa onda rada, muke, truda. Ipak je to rad na suncu, na kiši, na vetru. Znači i kad je kiša mi moramo da radimo papriku i kad je kiša ja moram da sam na pijaci. Ne mogu da sklanjam robu. Znači, sve je to relativno. No, zaradi se, može da se živi normalno. Znači da ja ne mislim da li ću sutra imati kilo mesa ili neću imati kilo mesa... Mislim da naš rad nije plaćen, nije plaćen u tom smislu što svaki građanin, jer ako vi kao građanin ne možete da kupite od mene recimo 50 kg paprike za zimu po realnoj ceni koja treba da bude, ja je ne mogu prodati po realnoj. Znači, ja nju prodajem ispod cene. Svi proizvodi su ove godine otišli ispod cene. Ali, opet, i to je dobro kako se neke godine maltene ništa nije zarađivalo. Ponavljam, bašta je jako težak posao i koliko je to težak posao on nije plaćen, ali ne mogu da kažem da mi ne možemo da živimo od toga. Možemo. S tim što svake godine sve više i više radimo da bi neki standard održali. I sada što se toga tiče baštu ko radi mora velike pare da uloži u baštu i s tim koliko ti para imaš da uložiš na početku onda ti se to vraća. Ako ti nemaš para pošto su semena jako skupa, recimo, to sve vuče jedno drugo. Semena su jako skupa i sad na pijaci ne prolaze više sorte, prolaze hibridi. Oni obični karfioli, kupusi, krastavci, ne prolaze. Znači, to su hibridne robe, na oko lepše, a semena su uvozna i izuzetno skupa, mora veštačko đubre da se baca, gorivo, da se zaliva i to je skupo i ko nema da uloži roba mu nije prvoklasna i neće se prodati. Sve to povlači svoje. Ako ti nemaš da kupiš seme koje ti treba onda ne možeš da očekuješ na kraju sezone da ćeš zaraditi.

Da li postoje neki planovi kod vas, već ste pominjali te kupine, da proširujete vaš proces proizvodnje ili da činite neke novotarije u njemu?
Da, mi planiramo. Sad smo prešli na kupine zato što imamo ugovor za plasiranje robe. Kažem, koliko god da je teško proizvesti robu i započeti tu proizvodnju, uložiti pare... bar poljoprivrednicima je teško jer treba skupiti tu količinu para i ostaviti da treba da počneš da radiš, toliko je teško prodati robu. Jer, ponavljam, kad bi svaki građanin imao para da kupi tu robu mi ne bi imali problema.

A koliko se danas uopšte može ulagati u poljoprivredu, koliko vi možete da ulažete u vaše poljoprivredno gazdinstvo?
Pa, jako malo možemo da ulažemo. Život je sada skup. I recimo, nama je ostalo neprodato jako puno paprike, lubenica i šta ja znam. Nije jednostavno kome prodati. Nije jednostavno, ono baš bukvalno zakrpimo ono što mora. Ove godine ću zakrpiti ovaj deo traktora, one godine onaj. Nemaš da popraviš sve pošto je to stara mehanizacija. Tek ponešto malo radiš da ne bi imao sledeće godine dva dela da popraviš nego ove godine jedno... pomalo. Sve se to krpi, skrpi samo da ide.

A šta mislite, da li će po tom pitanju biti bolje?
Ja verujem da hoće pošto su već krenuli neki krediti za poljoprivredu, ja verujem da će biti. Jer da ne verujem odavno bih prestala da se bavim poljoprivredom. Eto, mi smo proletos te kupine zasadili. To je isto kredit, kreditiraju poljoprivrednike, bar su nam zasad... ove godine nije bilo roda, iduće godine treba da bude roda i što je meni najvažnije to ima plasman. Znači, garantuju da će otkupiti celu proizvodnju. Verujem da će biti kredita i preko njih i preko naših zadruga opet. Pošto dosta poljoprivrednika vuče dugove iz ranijih godina, znači nisu im isplatili jer nisu imali da isplate zadrugama što su uzimali seme, što su uzimali đubre. Dok se sve to sada malo reguliše, ja verujem da će biti. Jer kako skače standard građana, tako skače i meni standard jer meni ne može skočiti standard ako ja prodajem papriku za 20 dinara a njena realna cena nije 20 dinara već recimo 40. Ali džaba kad ja nemam kome da je prodam za 40, onda moram za 20 ili 15 da je prodajem.

Vidite li da se nešto u poslednjih godinu dana menja kada je reč o poljoprivredi. Da li nova vlast možda nešto čini da pomogne poljoprivrednicima?
Pravo da ti kažem ne znam. Eto, dobili smo taj kredit. Verovatno se čini, verovatno se čini. Uglavnom sada možemo da nađemo sve što tražimo. Ranijih godina i to je bio problem. Džabe meni i traktori i berač kukuruza kad sam ja išla u Rumuniju da kupim naftu. Eto, u tom smislu je bolje. Bar ima goriva da se kupi. U tom smislu je bolje. Isplaćeno je sad žito, ječam, suncokret, mislim, ko je imao to im je isplaćeno. Vidim da je malo možda veća, ne možda nego je veća kupovna moć građana. Malo smo bolje prodavali na pijaci nego prošle godine. Ja po tome mogu da gledam. E, sad čula sam da su neki ljudi dizali kredite poljoprivredne, šta ja znam, da su dobili traktore na otplatu. E sad, ja nisam probala, nisam to još gledala ali čini mi se da se malo bolje prodaje. Eto toliko. Ne znam.

A kažite mi kako vi doživljavate svoj rad u proteklim godinama i ovom sada periodu?
Pa u proteklim godinama, recimo, ništa nam nije bilo sigurno, sada je nekako sigurnije. Proteklih godina, počev od neke '91. kada sam se ja udala. Ja sam se eto baš udala u najgorem onom periodu kada je sve to krenulo nizbrdo tako da ja bukvalno ne znam za bolje. Mada moj muž priča kako je to bilo ranije. Sada ni približno nije tako ali opet što se toga tiče kako ja gledam pošto ne znam za ono ranije. Ja gledam ovako. Od '91. do '95. negde to je bio haos. Nit' si šta mogao da proizvedeš, prvo nisi imao para da kupiš seme, nisi mogao maltene da uradiš njive. E, onda kada proizvedeš to nisi imao kome da prodaš, roba se bacala, vraćala se kući, budzašto se davala. Bila je ona inflacija, tu negde '92. je to išlo. Bukvalno ako odmah ne otrčiš da kupiš marke ne vredi ti ništa ni to što si odneo. Posle jedno dve godine bilo je malo bolje, čini mi se. E onda su 3, 4 godine bile strašne. Bukvalno si toliko para uzimao da ti nisu verovali da ti od prikolice robe ne možeš da živiš nedelju dana. Tako su niske cene bile. E sad, to je baš, tu nam je... poslednjih godina si bukvalno uzimao pare da imaš hleb i mleko da kupiš i eventualno još nešto. Nisi mogao u mehanizaciju da uložiš i tu je nama zastarela mehanizacija. E sad, gledajući od ove godine, mi ovu promenu vlasti nismo osetili dok nama nije počelo sve da... sezona kako da kažem. Ipak su ljudi kupovali malo slobodnije i opet malo stvorile su se neke pare. Može, može polako je to krenulo nabolje. Mada ja kažem poljoprivredi će trebati 5, 6, 7 godina da se poljoprivrednici izvuku iz onoga. Sad smo mi ove godine popravili traktor, skupili smo određenu količinu da ja mogu da kažem krećem bez problema iduću sezonu. Ali malo slobodnije krećemo u proizvodnju.

A kažite mi, sem poljoprivrede, da li obavljate još neke poslove da bi sebi jednostavno obezbedili egzistenciju?
Ne, ne. Ranijih godina sam obavljala... preprodaja, donošenje, vukli smo robu iz Mađarske, Rumunije, sto čuda radili. Čak smo radili preprodaju poljoprivrednih proizvoda, sa kvantaške pijace... Sad nemam potrebe. Mislim, puno smo radili i zaradili. Zima na pijaci nije preporučljiva. Strada se, strada zdravlje. Jednostavno, zaradili smo malo da jednostavno možemo račune da platimo. Popravili smo traktor, malo smo ga doveli u red. Imamo za najosnovnije, da se obučemo, da kupimo nešto deci. Da ne mislim, jednostavno imam dosta za proleće kada treba da uložim. Ništa ono preterano, da mogu ići na zimovanje i da mogu kupiti ne znam kakve patike ili kožu ovakvu, kožu onakvu, ništa, ali jednostavno možemo da se odmorimo jer smo prethodnih godina preterano radili i zimi i leti.

Mesto u društvu

A šta mislite, kom sloju pripadate u društvu?
U kom smislu, kojem sloju?

Gde biste se svrstali?
Pa mi bi se svrstali, pa to je radnička klasa. Pošto kod nas ima onih što imaju pare i onih što nemaju. Srednje klase nema, bar ja mislim da je nema. Ako možda ima ta srednja klasa mi smo tu negde jer to je malo iznad onih što baš ništa nemaju. Pa tu negde, eto, kao.

A šta odlikuje pripadnike tog sloja u koji ste se vi svrstali? Šta je to zajedničko za njih, po vama?
Zajedničko je što svi muku mučimo od 1. do 15. i od 15. do 1, samo što mi mučimo muku od oktobra do jula kada počnemo da trošimo pare. To su verujem i na nervnoj bazi nerviranja, kako ćemo, šta ćemo, da l' ćemo izdržati, da l' ćemo imati... To su uglavnom novčani problemi, pretpostavljam, pošto je i nama to tako.

A kada je reč o načinu života, šta bi tu istakli kao zajedničko?
Način života... pa svakome je težak svoj posao. Ti što nemaju para su uglavnom ljudi što rade. To su radnici u fabrikama, to su, eto, poljoprivredni proizvođači. U tu kategoriju spadaju i penzioneri. Jednom penzioneru, koliko god da njemu treba, ja se slažem kada je neko mlad, kada ima dvoje dece, njemu opet više treba. Ne znam. Pa, uglavnom zajedničke su nam muke dok postoji ona druga klasa koja ne zna šta da izmisli. Sve imaju. Tako da smo uglavnom svi... i moji roditelji su lekari i oni žive isto kao ja. Ništa ja nemam ni više ni manje. Oni su fakultetski obrazovani i rade i jedan i drugi u firmi i ništa oni više nemaju nego ja. Svi smo mi radnička klasa, svi smo na nekom zajedničkom... zajednički hleb jedemo.

Koje je vaše obrazovanje?
Ja sam gimnaziju završila.

Šta mislite, koliko kod nas obrazovanje i ono što čovek radi utiču na to kom će sloju pripadati?
Ništa ne utiče, kod nas to ništa ne utiče jer su svi radnici maltene jednako plaćeni. I oni doktori imaju istu platu kao i čistačica u "Tozi", recimo. Nema tu nikakve razlike. I moja mati ima isto kada se to podeli, sabere i oduzme. Koliko ko može da potroši mesečno. Moja mama i ja isto živimo mada je ona fakultet završila, ja eto gimnaziju, moj muž je osnovnu školu završio, moj otac veterinu. Isto živimo, iste cigare pušimo, iste sokove pijemo. Mislim, sve je to, i oni i mi razmišljamo kako ćemo plin da platimo, sve je to isto. Više ima veze kako se ko snašao i da li je mogao privatno nešto da otvori i kako ko ume da uzima pare. To ima više veze nego obrazovanje.

O gradu

Kažite mi, da li vam se sviđa što živite baš u ovom mestu u kojem živite?
Da, sviđa mi se zato što je mirno mesto. Ja sam se tu rodila, tu sam odrasla. Ipak, ljudi se znaju. Moja su deca mala, danas-sutra treba da budu omladinci... opet je mirnije i skromnije mesto i opet se poznajemo svi. Odgovara mi mesto.

A kada biste imali mogućnosti da se preselite, da li biste to učinili?
Ne. Imala sam ja mogućnosti da se preselim. Jednostavno ne bih.

A kažite mi da li učestvujete u nekim zajedničkim proslavama, manifestacijama, takmičenjima, putovanjima koja se organizuju na lokalnom nivou?
Ne, slabo učestvujemo. Prvo to kod nas ništa nije ni organizovano, to je uglavnom preko firmi organizovano u šta mi kao poljoprivredni proizvođači nikako ne spadamo. Naše zadruge koje su nekad postojale raspale su se. Mislim, bukvalno se raspale. Ima tu nekoliko privatnih zadruga koje to ništa ne organizuju. Sve te organizacije idu preko firme uglavnom. Jedino deca, sad su oni počeli malo preko škole, zabavišta, a mi ne.

A neku funkciju da li ste možda obavljali u zajednici?
Ne, ništa.

Da li uopšte razmišljate šta se to može popraviti na lokalnom nivou da bi se poboljšao način življenja?
Pa način života, način življenja, ja to sve shvatam kao jedan... mislim, ja sa ovog mog mesta kako to posmatram... sve je to jedan beskonačan lanac. I svi smo mi vezani. Mora, da bih ja živela bolje, mora onaj radnik u livnici da živi bolje. Znači, mora livnica da krene da radi, mora "Prima" da krene da radi, mora "Sloga", trikotaža. Znači, kad to bude krenulo da radi onda će i onaj doktor imati veću platu, kad bude ta firma mogla da uplati kako treba zdravstveno, i onaj učitelj će imati bolju platu, a samim tim ću i ja imati jer ću i ja moći da prodam moje proizvode kako treba. Dok se ceo taj lanac i krug ne poveže mi ćemo svi tako živeti.

A kada bi se organizovale neke zajedničke aktivnosti koje su usmerene na poboljšanje uslova življenja, načina života, organizovanje nekih manifestacija, da li bi ste uzeli učešće u tim aktivnostima?
Bih. Da.

Koliko vam je važno okruženje oko vas?
Svakako da je važno. Verujem da zajednički kad bi se nešto poradilo da bi moglo da se poboljša. Ali ljudi su svi u haosu i svako gleda samo sebe i to se retko kad bilo šta i organizuje. U stvari uglavnom se ni ne organizuje a verujem da bi moglo. Kad bi se organizovalo nešto da bi se pomoglo nekom ili nešto... samim tim i okruženje... kad bi znao da postoji neka organizacija koja bi ti pomogla da bi.

Kažite mi, idete li u crkvu?
Ne, ne idem u crkvu. Nemam tu naviku iz detinjstva, jer mi smo bili Titovi pioniri. Moja mati je uvek verovala u sve to, mada nas nije vodila u crkve. Ali takvo je bilo vreme tako da mi je tako ostalo u navici da u crkvu ne idem uopšte. Baš kad je venčanje neko. Inače ove svece, slave, nešto se iznese, ali u crkvu baš ne idem.

Svakidašnjica

Recite mi kako izgleda vaš dan, svakodnevni?
Kada je sezona, ako idem recimo na pijac, onda moja sezona ovako izgleda. Ustanem u 5 sati, pola 5. Dok se kuva kafa, ličnu higijenu obavim i spremim se. U pet sati popijem kafu i odlazim na pijac i dolazim kući u 9 sati uveče. To je moj dan. Taj dan ja provedem tamo na pijaci. Ima puno mladog sveta tamo. Nije to toliko ni strašno, tamo. Mi se lepo tamo... napravimo 2, 3 pauze, družimo se, pomažemo jedni drugima. Kad neko ima gužvu onda mu pomognemo, družimo se, pijemo kafu. Uglavnom tako. E sad, kad sam kući onda imam stvarno vremena na pretek van sezone.

Taj period van sezone to je period od...
Od oktobra do marta.

To je znači period u kojem vi imate slobodnog vremena?
Da, onda imam koliko hoću slobodnog vremena.

Kako ga uglavnom koristite?
Pa kako... ujutru... koliko je to slobodno vreme. Jedna žena nikad nema slobodnog vremena kad se realno gleda. Tu je dvoje dece. Jedan je recimo pre podne u školi, drugi je kući. Znači, tu ja skuvam ručak, operem, sklonim i dočekam ovog jednog, ovog drugog ispratim. Posle podne vodim ovog što je kući, recimo da je mlađi kući, onda ga vodim do trga, vodim ga na kolač, vodim ga... desi se da odemo i na bazen. Provodimo se po trgu uglavnom, idemo kod ovih, kod onih, šta ja znam.

To sam htela da vas pitam da li posećujete prijatelje, rođake?
Da, da. Posećujemo redovno sve. Prvo od komšiluka, imamo tu u komšiluku dosta njih, uglavnom smo tu negde blizu. Ako ne, onda idemo negde dalje. Posećujemo prijatelje. E onda dočekam ovog poslepodne. Onda pustim malo decu da se igraju. Uglavnom, tu je puna kuća dece. Uveče, pošto je zaova sa nama u kući, ili ona ide negde ili mi idemo negde ili neko dođe tako da uvek neko čuva decu a neko ide.

O čemu pričate sa onima sa kojima se družite? Šta su najčešće teme?
Najčešće teme razgovora su... e, uglavnom se kuka. Te, ja nemam ovo, te uglavnom šta kome treba i ko je šta kako prošao u toku dana i ko šta planira da kupi pa je l' može da kupi ili ne. Uglavnom muškarci vode politiku, razvezuju ovo valja, ovo ne valja. Pošto su uglavnom poljoprivrednici, mada ima i drugih slojeva, onda o traktorima pričaju ili šta ja znam, mi žene o deci, o kuvanju. Imamo mi i prijatelja koji nisu poljoprivrednici, onda oni pričaju šta je kod njih na poslu bilo, mi ono što je kod nas i tako.

Politika je, dakle, sastavni deo razgovora sa prijateljima, rođacima i slično. Kako izgledaju te rasprave o politici s obzirom na atmosferu?
Pa uglavnom se svađaju oko politike jer uglavnom su svi različitog mišljenja. Jedni su za vlast, jedni nisu. Kako kad kome odgovara, jer takav je naš narod. Ako ti tog momenta ne odgovara nešto onda ti ni vlast ne odgovara, a ako ti odgovara onda je super. Uglavnom, ima onih koji su za prethodnu vlast, ima koji su za ovu vlast. A nekad se i slože. To se retko događa ali se i slože oko nečega. I tako uglavnom...

A kažite mi koji to delovi politike, koja zbivanja, događaju su najčešće predmet rasprava?
Najčešće, pošto se skupština prenosi, najčešće su to neki događaji u skupštini. Šta je ko rekao i šta je ko uradio. E, to najčešće raspravljaju. Uglavnom oko toga.

Promene

A kada pogledate te rasprave koje su se dešavale u proteklih deset godina ili u periodu od pre petog oktobra prošle godine i na primer prošle godine, ima li tu neke razlike s obzirom na atmosferu, tonove koji se javljaju, svađe i slično, da li se tu nešto promenilo?
Pa, nije se promenilo zato što su oni i dalje, recimo oni što su bili za prethodnu vlast oni su i dalje za to da je nama bilo bolje sa tom prethodnom vlašću, a oni koji su bili za promene oni i dalje tvrde da su promene bolje nego što je bilo. E sad se svađaju i dalje oko toga... da bi bilo bolje da se SPS vrati a drugi da ne, da je ovo bolje. I svi su uglavnom ostali mišljenja kakvog su i bili.

Znači, što se tiče tolerancije rasprava teče kako se odvijala i ranijih godina?
Da, uglavnom. Jer ti... pošto smo mi mlađi svet, mi smo uglavnom bili za promene. Ima tu i onih što su mlađi, što su bili za SPS, to su baš oni nepopravljivi. Mada je dosta naših prijatelja za promene i u stvari retko kad se pominje politika, sad to uglavnom govorim o vremenu pre petog oktobra.

Znači, bila je češće tema razgovora pre petog oktobra?
Bila je češće, sad retko kad se pomene. Jedino neki eksces u skupštini ili neki takav buran događaj.

Primećujete da je ranije politika bila češće tema razgovora nego što je to danas?
Da, jeste.

Kažite mi, kada posmatrate ovaj period posle petog oktobra i kada posmatrate vašu životnu svakodnevicu, kakvo je vaše osećanje, da li se u vašem životu nešto promenilo i ako se promenilo da li je to možda nabolje ili nagore?
Pa, ne znam. Možda smo malo sigurniji sada... eto, jedino to.

U kom smislu, kako?
Pa, finansijski smo sigurniji. Sigurniji smo da ćemo nekako... pošto smo ove godine maltene i sve prodali nadamo se da će tako i iduće godine biti. Sigurniji smo i povodom otkupa proizvoda. Jednostavno, kad si ti zaradio neke pare normalno je da se osećaš sigurnijim nego kad nisi. Samo u pogledu toga, inače sve je isto ostalo.

Koje su teškoće koje najviše osećate u svom životu danas?
Pa, teškoće... teškoće, sve je to vezano za... pare su uvek teškoća neka. Šta ja znam. Neke preterane teškoće nemam. Jednostavno mi poljoprivrednici ćutimo i radimo svoj posao i gledamo kako treba da ga naplatimo i izvučemo šta izvučemo. Sada je mrtva sezona i mi jednostavno u kući provodimo i čekamo sledeću. Nadam se... Uvek su tu brige, može nešto da mi se pokvari pa ne znam kako ću to popraviti. Tako da uglavnom sada mirujemo. Teškoće su vezane za decu, porodicu. Ali uglavnom ne, nema nekih... Možda po firmama, oni više osećaju stvarno, ali... Recimo, meni je problem prodaja. Sad ne znam kako koji poljoprivredni proizvođač, ja recimo ne mogu da dobijem kredit preko banke. Svi građani Kikinde su mogli u svakom momentu dići kredit preko Vojvođanske banke samo mi poljoprivredni proizvođači nismo mogli da dignemo taj kredit. Ne mogu da dobijem čekove građana, recimo. E, to mi smeta trenutno. To me muči, kako sada mi to ne možemo da dobijemo. Svi građani mogu da uzimaju na odloženo plaćanje, ja ne mogu.

A šta mislite, da li su te teškoće sa kojima se susrećemo nužne u procesu transformacije društva od onog nekog prethodnog stanja?
Ja verujem da jesu nužne jer ne može se preko noći sve popraviti.

A koliko ste vi spremni da trpite i čekate?
Mi svakako trpimo. Mi smo trpeli deset godina pa trpimo još. Ne možemo mi promeniti naš život kad para nema. Pare su prve... moraju se na noge postaviti firme a tek onda se mogu očekivati puni novčanici. A ovako...

Trpite, zarad kojih ciljeva prvenstveno?
Pa to je... mi hteli ne hteli moramo to da trpimo. Kako ja sada to da promenim.

A šta očekujete kada već morate da trpite?
Pa očekujem, recimo, da će firme krenuti da rade i automatski dok firme ne krenu da rade meni neće biti onako kako bi trebalo da mi bude. Znači, ja očekujem da krene ta naša livnica, da krene metanol i šta ti ja znam, da svi imaju dobre plate i kad oni budu imali dobre plate i ja ću super živeti.

A kažite mi ko u društvu snosi najviše teret promena?
Pa, ne znam. Verovatno svi. Svi snose teret promena. Verujem da svi snose jednako. Ne vidim da neko živi gore nego što je živeo, ne vidim da živi mnogo bolje nego što je živeo. Svi smo tu nekako. Ne znam plate kako su, možda su sada malo bolje nego što su bile. Eto, bar ta stabilizacija cena. Možeš da planiraš šta možeš da kupiš, šta ne možeš. Pretpostavljam da je to.

A šta mislite, poskupljenja koja se dešavaju, utiče li to i kako na vaš život?
Pa ja nisam primetila da su neka drastična poskupljenja... Stvarno nisam primetila. Sad, možda je bilo ovih meseci pa ja od svog tog posla nisam ni primetila ali nisu neka. To su sve realne cene koje su i trebale da budu.

A šta mislite, da li će se neke naše navike morati menjati usled ovih promena?
Verovatno.

Koje?
Pa, naš narod je naučio da laže, da vara, da na prevaru ne plaća porez, da utaji sve što može da utaji. Da ne plati struju, ne plati plin, pa onda kuka da nema para kada treba da isplati pa onda gura decu - ja imam decu. Naš narod će morati da shvati da sve to mora da se plati i nije tačno, opet ponavljam, da jedan radnik koji ima platu, ako dvoje rade da ne mogu da plate režije. To je više navika neplaćanja. To će narod morati da promeni, tu naviku koju je stekao ovih prethodnih godina. Mislim da se to jako teško menja, te navike. Prvo ćemo mi morati svi da se promenimo.

Kako?
Pa da svako uzme da radi ono što treba da radi a ne da uzme da radi ono što ne treba. Recimo, ima slučajeva kad, ja znam tačno, dobijaju platu a tamo spavaju, pa onda odu na njivu i uzmu meni hleb. Pa seju po 2, 3 hektara lubenice. Pa onda odu na pijacu pa prodaju, rade moj posao, a svoj ne rade.

A za to dobijaju sredstva?
Da, za to dobijaju sredstva a meni smanjuju sredstva. A čim nas više prodaje znači svako će manje prodati. Znači, svako će morati svoj posao da radi.

Obaveštenost

Recite mi, koliko se trudite da saznate šta se dešava u društvu?
Pa ni ne trudim se nešto posebno. Saznam od nekih prijatelja šta se po firmama nekim desi, gledam dnevnik ali to vrlo retko. Možda sam tako i navikla prethodnih godina. Bolje da ne čujem nego da čujem. Kada čujem onda se samo nerviram.

Da li čitate novine?
Ne, ne čitam uopšte štampu, to nikad nisam ni čitala. Jednostavno nemam tu naviku čitanja štampe. Nemam naviku i nikad ne kupujem štampu; jedino možda kad odem kod mojih roditelja pa oni čitaju, tako da nekad prelistam, inače baš me ne interesuje to.

A informativni kanal koje televizije, ako se odlučite da gledate?
Pa slušam, jedino što slušam su one vesti na BK od pet minuta, deset, i na Pinku pet minuta, deset. To jedino mogu da podnesem. Muž moj, on se bavi, on sluša politiku, ja ne. Kad god ima mogućnosti da neko drugi nešto neće, on gleda političke kanale. Ja mislim da muškarce i više interesuje politika nego žene. Jedino te vesti, šta se desilo tog dana u zemlji i svetu, najbitnije informacije.

A koliko verujete u istinitost informacija koje čujete?
Pa, verujem, verujem pošto to su, uglavnom... ja mislim da su vesti realne sad, pošto se i dobro i loše čuje. Mislim da nema nekih prikrivanja, da se uglavnom sve kaže.

To govorite o sadašnjem periodu?
Da, da.

A ranije, kakav je bio slučaj?...
Ranije nisam ni slušala jer znam da šta god kažu to nije tako. To smo svi bili svesni tako da nisam ni slušala. Tako sam i stekla tu naviku da ne slušam vesti. Jer kažem, kad sam se udala već je bilo vreme Slobodana Miloševića. Ja se sećam već prve izbore što sam išla, to je bilo protiv njega da se glasa. Ceo period što sam ja bila zrela, zrela kao ličnost da slušam to, to je sve bilo vreme laži. E, sad slušam ponekad, čisto ono najosnovnije. Jednostavno, odem na posao, ja slušala to ne slušala, svađala se sa ljudima ili ne, sve se to svodi na isto. Kad se promeni sve, promeniće se i naš način života. A da razgovaram sada u prazno, to je bez veze da vodim neku politiku, ja koja nemam pojma o politici. O politici treba da pričaju oni ljudi što znaju.

Kažite mi, kada čujete različite informacije kako da znate kojoj od njih da verujete?
Pa, ne znam. Šta ja znam kako kad, koja mi se više sviđa njoj verujem.

A kažite mi da li imate možda nekog prijatelja koji je pouzdan kada se radi o informacijama i posedovanju informacija?
Pa, ne znam, slabo se prijatelji naši bave time. Jedino imam nekoliko prijatelja čije mišljenje ja poštujem i onda saslušam šta imaju da kažu. Ponekad me posavetuju koga da slušam koga ne. Ali uglavnom ono kad hoću da, kada se baš nešto interesujem i čujem informacije, uglavnom malo razmislim šta bi bilo realnije da jeste.

A da li su ti prijatelji koje slušate možda bliski vlastima?
Ne, obični građani. Nemam prijatelja bliskih vlastima.

A šta mislite, postoji li neko mesto u vašem gradu gde se mogu čuti neke pouzdane informacije?
Nisam se nešto ni raspitivala u vezi toga jer mi nisu trebale nikakve informacije. A sada ne znam, možda i postoji. Ja mislim da postoji u Kikindi G17+. Ja mislim da sam čula da postoji.

Smatrate da biste tamo mogli čuti neke pouzdane informacije?
Ja verujem da bih. Ne znam, ne znam, nisam ni pokušala.

O 5. oktobru

Kažite mi kako ste vi lično doživeli peti oktobar i ono što se desilo tada i promene koje su se odvijale?
Taj dan sam lično doživela, jako sam se radovala.

Znači, taj period oko petog oktobra, sva ta dešavanja? Šta se to zbivalo u vama?
Pa, tih dana mi smo baš završavali sezonu i onda su bili blokirani mostovi i onda sam bila ljuta pošto nikog živog nisu hteli da puste. Mada, ajde... pošto smo mi trebali da idemo preko mosta po robu... nismo mogli. Ali to nekako, kad tako svi, moramo i mi. Sam peti oktobar baš sam bila srećna što se sve to izdešavalo. I baš mi je bilo drago, kao kamen sa srca da mi je pao što je ovaj Milošević otišao. Bojala sam se, tj. bili smo svi svesni da je DOS pobedio, samo nisam baš verovala da će predati vlast. Bila sam baš zadovoljna što je predao vlast, ipak, na kraju petog oktobra. Posle toga smo se vratili... bilo je toga jedno nedelju dana tenzije. Posle su se svi vratili normalnom životu. Neki su malo više očekivali...

Htela sam da vidim šta ste vi očekivali od tih dešavanja i tih promena?
Pravo da vam kažem ja sam baš očekivala da će sve to proći ovako nešto. Da će sve to polako ići, da će se dovoditi u red. Mislim, svako malo normalniji zna da to mora polako da ide, da ne može sve odjednom da se promeni.

A čega ste se najviše plašili u tom periodu?
Kontrarevolucije, da će ovi pokušati da se vrate na vlast.

A šta se tada po vama stvarno desilo?
5. oktobra?

I uopšte, šta se u stvari desilo?
Mislite događaji koji su se desili?

Da, da, šta se to po vama tada desilo?
Pa, po meni, Milošević nije hteo da prihvati da je izgubio na izborima i da treba da preda vlast. Pa su jednostavno pod pretnjom nekoga izvršili, pretpostavljam... kad je zauzeta televizija. Da l' je on očekivao da će njega vojska podržati, ja ne znam, ali verovatno to što je očekivao nije se ostvarilo i da je on pod pretnjom predao vlast.

Znači, smatrate da je u tom periodu došlo do smene vlasti?
Da, da.

A kako objašnjavate toliku masovnost na ulicama?
Pa, jednostavno, ljudima je bilo dosta svega.

Tu mislite prvenstveno na šta?
Pa, dosta tog teškog života. Osećam se sigurno zato što mi je onaj rat bio više preko glave. Meni je sada važno da ja mirno spavam jer znam sigurno da me neće NATO gađati više. E, tu sam sigurna. Sigurna sam da neće biti rata više, da muž neće da ide više u rezervu. E tu sam ja sigurna, tu se ja osećam sigurnijom. E sad pare će doći, mislim vremenom će se vratiti na svoje. Koliko će ko zarađivati. Koliko radi toliko će i zarađivati, pretpostavljam da će takav sistem biti. Ali sam sigurna da neće više rata tog biti, da se neće pucati. E, tako, da verovatno sav taj strah od Miloševićeve politike, od toga što su nas gađali, šta će biti sa Crnom Gorom, da l' će biti rata, da l' neće biti rata. Te tenzije je ljudima bilo dosta i videli su način da to promene. Meni je samo bitno da ne bude rata više.

Mislite da je ono najpozitivnije što je proizašlo iz tih promena u stvari taj domen sigurnosti?
Da, da. Uglavnom su, što se toga tiče, ljudi sigurni. Jer koliko ko hoće koliko neće da prizna ljudi su bili potreseni ratom. I bojali su se da ne bude ponovo. Jednostavno, kada je otišao on i kada su ga predali u Hag meni je baš bukvalno pao kamen sa srca.

U kom smislu, kada je predat Hagu pao vam je kamen sa srca?
Da neće ovi istu grešku praviti. Mislim, da će sarađivati sa svetom.

Svet i mi

Šta mislite, da li zločincima sa naše strane, uopšte onima koji se tako tretiraju, treba suditi u Hagu ili u domaćim sudovima?
Ja verujem da im tamo treba suditi.

Zašto?
Zato što, pa šta ja znam, ne verujem da bi ovde adekvatno bilo suđeno jer još uvek tu postoje njegovi ljudi a samim tim sve što je tu urađeno zaslužuje da ceo svet zna šta je uradio. Tamo sam nekako sigurna da se neće izvući, odande. Ako je to već cena, u principu je svejedno gde mu sude. Građanima je svejedno gde mu sude a ako njemu nije svejedno to je njegov problem. Ali ako je jači od nas i ceo svet zahteva da se njemu sudi, da mi budemo mirni i da se nama pomogne, onda nema problema, što se mene tiče svi nek' idu tamo. Ako je to cena, ako to ti jači zahtevaju od nas ne možemo se inatiti, mi moramo ići linijom manjeg otpora da bi nešto drugo udesili sebi. To je moje lično mišljenje. A sad svakom građaninu je apsolutno... šta mene briga da li njemu sude u Hagu.

Kakav je vaš stav prema Haškom sudu uopšte?
Prema Hagu... Pa šta ja znam, mislim da su to unapred osuđeni ljudi svi koji odu tamo. Sud kao sud, ni ne mešam se u to, ni da li je on adekvatan da sudi to, verovatno jeste. I ako je osuđen Milošević, nek' zna svaki jadnik da će biti osuđen ako ode tamo. Nek' zna svaki jadnik da će otići tamo ako bude radio to što je ovaj radio. Ne znam, ne znam stvarno, ali verujem da je to ipak međunarodni sud, a koliko su oni realni koliko nisu, mi obični ljudi to ne možemo da znamo, da li je Milošević to sve radio ili nije radio, ja verujem da jeste radio. To da li su se oni nametnuli sa svojim suđenjem ili nisu, ja to ne mogu da znam. Nismo dovoljno jaki da kažemo ne ili da ili... Nas tu niko ništa i ne pita.

A šta mislite da li Haški sud tretira podjednako zločine sa svih strana?
Na ovim prostorima? Ja verujem, da. Na ovim našim prostorima ja verujem, da. Mislim, vidim da su i neki Hrvati osuđeni, i Muslimani. Kažu da najviše naših ima, pa dobro, možda ih je i bilo najviše. Ja u to ne zalazim ali čini mi se na ovim našim prostorima, da. Uglavnom podjednako. Još tu nisu sve optužnice otvorene, biće tu još.

O tome ste počeli priču. Mora li Srbija da se povinuje zahtevima međunarodne zajednice?
Da.

Zašto?
Zato što su jači od nas i to uvek ide da jači mora da se povinuje slabijem. Mislim, to je jedno životno pravilo. Ne mogu se ja tući sa čovekom od sto kila. Uvek slabiji moraju da se povinuju jačima. Tako je bilo od sveta i veka pa će i sada biti. Kako mi da se borimo sa nekim ko je sto puta jači od nas. Pa ne možemo, možemo samo mi da izvučemo deblji kraj, nikako da pobedimo. I što bi se sad mi inatili? Možda nije to u redu, taj Haški sud i neke stvari, ali mi moramo da ćutimo i trpimo dok ne stanemo na svoje noge. Kad mi budemo jači od njih, onda će oni nas slušati. To je neko moje mišljenje.

Šta mislite, da li je svet protiv Srba?
Ne, ne protiv Srba. Tu je možda bila kriva i propaganda. Mi se nismo branili propagandom. Ja mislim da nije svet protiv Srba nego je bio svet protiv našeg državnog uređenja. I protiv te politike same, što je bila u vreme Miloševića. Mislim da sad nije ni pitanje da li je svet protiv Srba ili nije. Mislim da se sve to vraća u normalu.

Znači, mislite da se sada svet drugačije odnosi prema Srbiji?
Ja mislim, da. Samo, eto, ti pojedinci koji su učestvovali u ratu, oni su još uvek na listi ili šta ja znam. Ali verujem da sad možeš slobodno da odeš negde i da kažeš da si Srbin i da ti ništa neće biti. Ja verujem, koliko sam čula da je to tako.

Znači, smatrate... da li je Srbija po vama izolovana kao što je bila pre?
Nije, nije. Mislim da nije. Jer sada mogu da se dobiju i vize i da se ode gde se hoće i da je to sve mnogo lakše nego što je bilo. Nismo se mi finansijski izjednačili sa svetom, a što se toga tiče mislim da nema problema više. Mislim da nismo više izolovani i da nas svet prihvata. Ja mislim tako. Doduše, nisam nigde išla da to proverim ali verujem da je to tako.

A je l' zamerate nešto svetu?
Ne zameram svetu ništa jer da je Slobodan Milošević bio malo svesniji on to nije smeo tako da radi. On je nas zavadio sa celim svetom. On je trebao da radi prvo dobro svom narodu. Znači da je on nas približavao... Mi smo bili u tom svetu, bili smo jedni od vodećih u tom svetu.

Kada?
Pre Slobodana Miloševića. I on je nas odaljio od tog sveta, on je nas zavadio sa svetom. Znači, mogu jedino njega da mrzim ako ćemo već tako. Jedino njega mrzim zato što je on nas posvađao bukvalno sa svima. A svet k'o svet, svi gledaju svoje interese. Niko ne gleda naš interes, a trebao je i on da gleda naš interes pa u celoj toj frci da se uključi sa njima zajedno a ne protiv njih. To je moje mišljenje.

Znači, smatrate da je sada drugačiji odnos po tom pitanju, sadašnjih vlasti?
Jeste, ja mislim da jeste i da će to polako doći sve na svoje. Jer je sada, mi imamo kablovsku televiziju, ranije dok si gledao te Srbija ovo te Srbija ono, te ne valja ovo te ne valja ono, sada je to... Mislim, nigde nas ne kude više. Nisi mogao strani kanal da uključiš da se nije Srbija pomenula.

U kom smislu?
U lošem. A sada, jednostavno nas nema. Ja mislim da je to napredak. A ljudi iz sveta slušaju svoju propagandu. Jednostavno, što on nas nije branio, što se on mešao svuda.

A kažite mi, kada uopšte govorimo o međunarodnoj zajednici, šta vi podrazumevate pod tim?
Pa to su... međunarodna zajednica to su sve te države koje su malo jače i koje se drže i trguju jedna sa drugom što je najvažnije i jednostavno imaju apsolutno svaki kontakt jedna sa drugom i politički i trgovinski i ekonomski. Verujem da ni među njima ne postoji neka preterana sloga, ne verujem da se preterano vole ali jednostavno ne idu jedna protiv druge. To je ta međunarodna zajednica...

Kažite mi, smatrate li da svetom vladaju novac i sila?
Da. Novac i sila vladaju, i to neminovno, i mi tome moramo da se priključimo. Nećemo ostati u tom svetu, u svetu je trka za novcem i za moći. Ako ti ideš protiv toga gotov si, jedino možeš da se pridružiš. Ako ne možeš da pobediš, pridruži se.

A šta mislite, ko diktira tok dešavanja u svetu?
SAD, sigurno. Pošto su oni najjači, oni diktiraju. Njima i priliči da diktiraju. Ne možemo mi da diktiramo kao što je Milošević hteo. Najjači uvek diktiraju sve.

A šta mislite, postoji li neka sila u svetu koja se može suprotstaviti SAD?
Ne verujem, ja u to ne verujem. Rusija nije dovoljno jaka. Ne znam... ne verujem da ima. Jedino ako se udruže ovi muslimani pa nešto krenu, ali teško.

A smatrate li da akcije koje u svetu organizuju Amerikanci, smatrate li da su one opravdane?
Oni što hoće oni to urade, njima se niko ne može suprotstaviti. Ja kažem to je politika najjačega. Ko je najjači on radi šta hoće, ovi slabiji moraju da ćute i da trpe. E, sad, koliko su opravdani koliko nisu, to je opet malo više pitanje politike.

O 5. oktobru, opet

Sad ćemo se samo malo vratiti opet na peti oktobar. Kažite mi samo vaš stav, mišljenje o tim događanjima, kakav je bio i kakav je danas?
Kako mislite moj stav?

Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Pa da je moralo to da se desi. Trebao je pre da preda vlast. Ja sam mislila i čudila sam se kako je to suviše mirno proteklo. Ja sam mislila da će Beograd biti pun krvi, što se nije desilo. Oni su uspeli sa minimalnim brojem žrtava to da izvedu. Ja sam lično mislila da kad bude Milošević išao sa vlasti da će biti vojni puč. Tako da je to relativno i mirno prošlo kako je moglo proći. I mislim da drugačije ne bi sišao sa vlasti. Da je on ostao verovatno bi mi sve gore i gore živeli, bolje ne bi, sigurno. Jedino tako, nema šanse da bi on drugačije sišao.

A da li ste vi učestvovali u tim protestima i uopšte tim događanjima?
Mi nismo učestvovali. Bilo je na trgu nešto, tu smo išli, ja mislim. Bilo je na trgu uveče. Bilo je na trgu i tu smo išli i vikali tamo... šta je bilo... ne mogu samo da se setim više. Škole nisu radile valjda, znam, prodavnice nisu radile. Ali uglavnom, direktno za Beograd nismo mi išli. Moj brat je bio tamo sa studentima.

A ovde, da li ste se vi uključivali ovde, na području Kikinde?
Da, bilo je na trgu jednom, valjda, jedno veče i tu smo išli, tako samo malo. I bile su blokirane ulice, tu nismo mi išli, šta ja znam... grupica ljudi samo. Nije to nešto posebno bilo ni organizovano. Na trgu je bilo, u poslepodnevnim satima smo valjda išli, protestovali ispred opštine. Išle su kolone radnika, al' to su sve opet firme bile organizovale. Iz svake firme su išle kolone radnika i protestovale. Ovako, mislim da je "Komuna" bila isto, koliko se ja sećam. Mi smo išli samo kad je bilo uveče na trgu sa muzikom. Muzika je bila i onda demonstracije za predaju vlasti... eto, koliko smo mi bili.

A kada ste odlazili, setite se zašto ste doneli odluku da izađete?
Pa, zato što mi je bilo krivo što neće da preda vlast. To se znalo, većina građana, i stvarno mi je bilo krivo što neće sad da preda. A ja sam u opoziciji bila otkako sam punoletna. Svaki put glasam protiv njega i nikad da siđe sa vlasti. Jednostavno sam išla da podržim nešto za šta sam ja glasala.

A da li ste tu odluku doneli samostalno ili zato što je tu trg blizu i što ste videli masu ljudi?
Ne, samostalno, samostalno. Ja sam uvek bila za to da se promeni vlast, da se nešto uradi. I ranijih godina su se potpisivale peticije i autonomaši što su bili na trgu... Potpisivala sam se protiv Miloševića, ja sam za to uvek išla. Ne, nije me niko naterao. Ne bi me niko naterao, niko mi nije predlagao. Više sam ja predlagala.

A da li je bilo bitno ko organizuje proteste?
Ne. Nije uopšte bilo bitno, samo da je protiv njega. To je bilo najbitnije.

Kažite mi da li ste taj aktivizam zadržali i danas?
Jesam. Zadržala sam i danas i ako budu i ovi trebali da se menjaju svakako ću biti za to da se menjaju.

A recite mi da li ste učestvovali i u protestima koji su bili organizovani ranije?
Jesam, da. Uvek, u svakim, kad je vreme dozvoljavalo. Uvek sam učestvovala.

Kažite mi, u kakvoj Srbiji biste vi voleli da živite, kako bi trebalo da izgleda Srbija, znači kao zemlja u kojoj biste vi voleli da živite?
To je svakako malo bogatija zemlja, malo sa manje kriminala i svega toga. Uglavnom da se poboljša finansijsko stanje građana, da se mladi zaposle. Da se te škole priznaju jer naša deca više ni nemaju osećaj šta je to škola. Jer to dete koje ide u školu kad vide da i doktori i čistačica maltene isto žive nema ni volju neku da ide u školu. To mora da se popravi. A čim se popravi finansijsko stanje građana ja verujem da će se popraviti i društveni život građana jer će moći da učestvuju u društvenom životu. Volela bih da živim u Srbiji koja je politički bezbedna, bezbedna da svi mogu da dođu i iz koje možeš da odeš kad hoćeš. Kao turista da odeš i da dolaze kao turisti. Jednostavno, normalna zemlja da bude. Ni prebogata ni presiromašna nego srednje razvijena zemlja kao što smo uvek i bili pre Miloševića.

O javnim službama

Pomenuli smo škole, imate li poverenje u škole, u nastavnike, direktore, profesore?
Ne. Jednostavno, to nije više ona škola u koje smo mi nekad išli.

Zašto?
Jednostavno, oni nemaju više motiva da uče tu decu. Deca nemaju motiva da idu u školu. Mi smo se trudili da što bolje učiš, da što bolji đak budeš, da što bolji posao dobiješ, da što bolje živiš. Oni nemaju više, deca, taj osećaj... da su se učiteljice trudile da te što više nauče. Učiteljice se više ne trude, jednostavno puste te, ako hoćeš naučiš, ako nećeš, nećeš. Nije to to.

Može li se u školi nešto danas naučiti, npr. konkretno vaše dete?
Može naučiti u školi ali to ni približno nije... Mi smo u školi učili, a mi smo bili Titovi pioniri. Učili su nas na zajednicu, učili su nas i kulturi ponašanja. Deca saznaju što se tiče znanja, ajde ono što moraju da nauče, ali nema ono da oni uče o zajednici, o druženju. To je jednostavno izbačeno iz škole. Da oni organizuju neke manifestacije, takmičenja po školama, toga nema više. Jednostavno, odradi program i gotovo. Mi smo svašta učili, i da se družimo, i radne akcije i svašta. Oni se druže po 3, 4 i prave se male grupice. Nema ono odeljenje, pa zajednica, pa škola, pa da se ti trudiš za svoj grad i svoju školu. Nema toga više, to je nekad bilo.

I šta biste vi najpre menjali u školstvu?
Pa ne znam ni ja. Verovatno... ne znam. Da kažem sada da se kadar promeni, i treba, jer ovaj kadar je svih tih deset godina prevalio da im više nije ni do čega. Verovatno kako ljudi budu stabilnije živeli moguće je da će se oni i drugačije ponašati prema školi, prema svom radnom mestu. Ne znam šta bi trebalo promeniti, verovatno bi trebalo drugačije da se ponašaju prema deci. E, sad. Ko će njih naterati da se drugačije ponašaju prema deci kad su oni naučili 10, 11 godina da ne šišaju decu ni dva posto. Mislim, sada je to pitanje kako to promeniti, kad bi se sve to vratilo u normalu... Verovatno oni nisu znali ni šta da uče decu... da budu za vlast ili protiv vlasti. Verovatno nisu ni znali ni šta da uče decu. Verovatno imaju i svi oni problema i odvojili su se od zajednice i nastavnici i učitelji i profesori. Oni to prenose i na decu. A deca treba i kući da vide neke razlike koje oni ne vide. Jer treba da vidi da je doktor jako bogat čovek i da super živi a da onaj koji kopa po ulicama nema toliko. Znači, da ima volju, da ide na fakultet. E, znači to mora, sve se mora promeniti. Celo društvo verovatno.

Pomenuli smo doktore. Šta vi mislite, da li možete danas da ostvarite svoje pravo da se lečite bez teškoća?
Pa, ne znam. Verovatno može. Može, pretpostavljam. Svuda tu postoji ta korupcija. U Kikindi verujem da ne postoji još.

U domenu zdravstva?
Verujem da svako može da ode kod lekara i da će biti primljen. Za one dalje klinike, za one bolje klinike, ja to ne mogu da kažem. Verovatno postoji protekcija i šta ja znam. I tamo može da se stigne verovatno, ako je težak slučaj.

Vi do sada niste imali takvih slučajeva, da ste za neku uslugu u zdravstvenoj ustanovi morali da date mito za neku uslugu?
Nisam, nisam imala to nikad.

A da li ste čuli neke priče o tome?
Čula sam, dešavalo se to ranijih godina a sad skoro nisam ni čula. Ali dešavalo se, naročito u domenu ginekologije se to dešavalo. Ali sada u zadnje vreme nisam čula. Ne znam.

A da li imate poverenje u doktore, znači u zaposlene u tim zdravstvenim ustanovama, u način na koji oni obavljaju svoj posao?
Nemam poverenje.

Zašto?
Pa, ne znam, jednostavno kao da ni oni nisu motivisani da rade više. Kažem, niko ne radi maltene svoj posao kako bi trebao da ga radi. Ima dobrih lekara i onih koji su manje dobri, uglavnom greške se dešavaju. Da li malo ređe ili malo češće.

Ali kada je reč o odnosu prema pacijentima, prvenstveno tu...
Pa znate kako, kako kad, tako se i odnose. Uglavnom to nije onaj odnos kakav bi trebalo da bude. Kad dođu dobre volje onda su dobri odnosi, kada dođu loše volje onda su loši odnosi. Oni ceo svoj život prebacuju jednostavno na pacijente.

Šta mislite kako prevazići te teškoće u zdravstvu?
Sa parama, kako. Kad jednostavno ne bude mislio kako će kući plaćati plin i bude mogao normalno da radi. Ipak taj hirurg treba da uzme nož pa da seče. Kad bude on... da nema on nikakvih problema, kad bude adekvatno plaćen za svoj posao verujem da će se oni drugačije ponašati.

A da li biste vi poverili novac danas nekoj banci?
Bih. Ja sam i poverila bila zimus Vojvođanskoj banci pare na kamatu.

Znači imate poverenja?
Da. Poverila sam bila i dobila pare redovno sa kamatom.

Da li se promenilo vaše mišljenje prema banci ili ste uvek imali?...
Ne, promenilo se. Tako da sam ja imala poverenje i zimus dala pare na čuvanje. I opet bih sigurno.

Šta mislite, kada bi bilo osporeno neko vaše pravo može li vas sud zaštititi danas?
Verujem da može. U svakom slučaju verujem.

Imate poverenja u sudstvo?
Imam. Imam poverenja u sudstvo.

O vlasti

A smatrate li da danas ima nekih ljudi koji su iznad zakona i grupa ljudi koji su izvan zakona?
Verujem i to da ima. Verujem da i to postoji još uvek.

Šta mislite, ko su uglavnom ti ljudi?
Pa ne znam ko su ali verovatno mafijaši neki i političari. Sigurno da su izvan zakona.

Znači, verujete da su i danas političari još uvek izvan zakona?
Mislim da jesu, mislim da jesu. Što je i normalno. Svugde su političari van zakona. U svakoj zemlji... političar da bude osuđen za isto ono kao i običan građanin. To nema šanse. Ali verujem isto tako da sud štiti i građanska prava što nije bilo slučaj ranije. Sad verujem da smo svi zaštićeni ali i da postoje ipak ljudi kojima se... ali ti ljudi uglavnom i ne stignu do suda. Ne mogu da kažem za sud ali ti ljudi uglavnom srede sve kroz policiju, tržišnu inspekciju. Mislim da ni ne stignu do suda.

A recite mi smatrate li da nas sud može zaštititi više danas negoli je to u prethodnom periodu?
Verujem da može. Nisam bila ali verujem da može.

Šta mislite o radu policije? Da li se nešto promenilo u njenom radu u odnosu na period pre petog oktobra?
Pa ne znam. Nisam stvarno imala posla sa policijom. Ne znam, ne znam to.

Kako biste ocenili rad parlamenta danas? Da li se tu nešto promenilo u načinu rada?
Pa, ne znam ni to. Verovatno jeste. Drugi su došli na vlast... Pa ne znam, možda postoji, verovatno postoji malo veća demokratija. Ne znam, ne znam stvarno.

Je l' znate nešto o radu lokalnog parlamenta?
Ne. Ne bavim se time, uopšte ne znam.

A kažite mi šta mislite kako se danas ponašaju službenici prema vama. Da li se tu nešto promenilo kad odete nešto da platite ili slično?
Isto se ponašaju, isto. Uglavnom nisu na radnom mestu ili su na radnom mestu pa nisu raspoloženi da rade. Ili te prime pa jedva čekaju da te otpuste. Uglavnom je tako. To su uglavnom ljudi koji su 10 godina radili, u onom sistemu, taj posao. Zato kažem treba prvo svi da promene svoj način ponašanja da bi se ova država pokrenula.

Da li se, po vama, nešto ipak promenilo?
Pa u zdravstvu se promenilo što sada ipak ima lekova. Kažem, sad mi je dete u bolnici ne moram ni zavoje da nosim ni ništa ne moram da nosim. Sve ima. Što nije prethodni slučaj. U školama... bar malo sad redovnije deca idu u škole. I smanjuje se program rada što je najvažnije jer preopterećen je bio program, sad je smanjen program. Što se tiče suda tu sam stvarno malo imala posla. Ne znam stvarno ali mislim da je nabolje. Da sada štiti sve podjednako. Sa SUP-om stvarno ne znam, stvarno nemam nikakve kontakte. Ne znam, pa verujem da je otišlo nabolje malo, verujem.

A šta mislite koje ustanove treba najpre menjati?
Pa, ne znam. Verovatno u svim podjednako. Verovatno u svim podjednako da se menjaju ti ljudi koji su sebi suviše vlasti dali. Verovatno to. I ti direktori što su zaostali od prethodne vlasti. Ti što ne znaju da rade posao a vode neku firmu. Recimo, ti u opštini koji koriste svoje beneficije za svoje stvari. Verovatno u svim podjednako... ti ljudi koji se time više bave tačno znaju koji su to.

Šta mislite, da li ustanova ne može raditi na drugi način ako u njoj ostanu ljudi koji su bili u prethodnom periodu?
Ne mora da znači da su svi ti ljudi loši ali tačno postoje pojedinci koji su loši. Ne mora on iz prethodne vlasti da je loš ali tačno se zna ko su oni koji ne rade ono što treba da rade nego rade nešto sasvim drugo. Svaka firma zna koji su, svako iz te firme zna koji su to ljudi i te ljude treba menjati.

Brige, strah...

Čega se danas najviše plašite?
Pa, ne znam, ničeg se ne plašim baš posebno. Plašim se da možda neće biti grejanja, struje i šta ja znam, tako, ali ničeg ono preterano se ne plašim. Da će možda biti inflacije opet ali ne verujem ni to. Uglavnom dosta sam smirena što se tiče situacije.

Da li je tu došlo do smirenja u odnosu na prethodni period?
Kako da ne. Da, da, došlo je. Onda stvarno nisi znao na čemu si. Nisi znao da li će te gađati, da l' ćeš imati hleb da nađeš u pekari, da l' ćeš ići da vučeš cigarete, da l' ćeš imati cigarete u prodavnici, da l' ćeš imati da se greješ. Mislim, onda stvarno ništa nisi znao.

Koliko se danas plašite za tu svoju golu egzistenciju i goli život?
Pa ne plašim se nešto posebno. Ne plašim se. Kad smo preživeli sve ono sad ovo nije tako strašno. Uglavnom, prihodi te čine sigurnijim. Bar sada mene čine sigurnijom do sledećeg leta. Ako se sledećeg leta slučajno nešto desi pa ne budemo imali prihoda onda ću se iduće godine sigurno bojati pa ne znam koja vlast da je. Jer mi smo direktno vezani za same sebe jer se bavimo baštom i to direktno izbacujemo na tržište i naplaćujemo. Nismo vezani za firme neke... da ću ja dobiti otkaz da se plašim ili šta ja znam. Nisam vezana za tako nešto da bih mogla da kažem da ga se plašim.

A da li vas plaši da padnete niže na lestvici društvene hijerarhije, da padnete u sloj niže od vas?
Pa ja mislim da to ne može da se desi jer mi i u onim najgorim godinama ipak nismo bili na dnu lestvice. Mi smo uvek tu gde smo. Hranu i ono najosnovnije uvek imaš, bez toga ne možemo da ostanemo. Ne plašim se da padnem u nižu.

A da li vas plaše promene koje se dešavaju?
Ne. Nikako me ne plaše. Nema razloga da me plaše.

A šta je sa strahom od nasilja, kriminala?
Taj strah uvek postoji. Ne plašim se ja toliko za sebe koliko se plašim recimo za decu. Jer ipak u Kikindi koliko god da je miran grad droga i šta ti ja znam ipak postoji. E toga se jedino plašim, za decu, da ih ne uvuku u loše društvo i šta ja znam. A ovako, u principu Kikinda je miran grad, nema toliko pljački, nema ubistva i šta ja znam.

Šta mislite koliko je kriminala sad, manje ili više nego ranije?
Pa ne znam, stvarno ne znam da li ih ima ali tu su negde isto. Možda malo manje, ne znam.

Koliko se osećate sigurnom? To ste spominjali nekoliko puta tokom ovog razgovora danas.
U vezi čega?

Uopšte. Sigurnost vas kao građanina.
Pa poprilično se sigurno osećam.

Danas?
Da, sigurno se osećam. No, sve je to relativno, sve je to promenljivo ali trenutno se osećam sigurno.

A plašite li se da javno iznesete svoje mišljenje ukoliko je ono kritičkog karaktera, danas?
Ne. Ne plašim se. Mada nisam bila u prilici nešto javno da se izjašnjavam.

U svakodnevnoj komunikaciji?
Ne, ne plašim se. Ja sam i pre bila takva da sam sve govorila, pa i sad. Mislim, nikad se nisam plašila da iznesem javno mišljenje. Doduše nikad nisam ni posledice neke snosila. U svakom slučaju uvek bih iznela javno mišljenje.

Rekli ste da sa policijom niste imali iskustva, a sa mafijom?
Ne, ni sa njima.

A šta mislite ko je danas jači policija ili mafija?
Mafija je još uvek jača.

Zašto?
Jer je dobro svoje korene učvrstila za vreme prethodne vlasti. Još uvek su oni jači. Jer se recimo zna u Kikindi ko preprodaje. Kad ja kao građanin znam, mislim ko preprodaje nikotin, ovaj, cigarete, policija sto posto zna ko se time bavi. Ko je onda jači? Znači, ne mogu im ništa ili neće ništa. Verovatno nešto to...

Samo još jednom da mi kažete da li se plašite danas novog rata?
Ne. Ne plašim se. Verujem da do njega neće doći. Ne plašim se.

Šta se promenilo

Kad razmatrate novu vlast šta mislite u čemu se ona razlikuje od one vlasti?
Pa, mislim da se oni razlikuju što ovi sarađuju sa svetom a onaj nije sarađivao. Ovi ne vuku u rat narod što su oni vukli. I, eto, više demokratije ima, šta ja znam.

U kom pogledu se ogleda ta reč demokratija, po vama?
Svako može da kaže šta misli a da ne bude osuđen za to, dok se ranije dešavalo... gledam televizijske stanice, ipak mogu i protiv njih da govore što ranije nisu mogle protiv Slobodana Miloševića. Ne znam, ja ipak nemam taj kontakt sa politikom takav da bih mogla... sad ne znam kakvo je stanje u firmama, u čemu se ogleda ta demokratija njihova. Po meni, bolji su u tome što sarađuju sa međunarodnom zajednicom i što ipak gledaju da učine nešto i za svoj narod. Što gledaju i privredu da sredimo i da ipak koliko-toliko pomognu tom narodu. Što su eto krediti počeli da idu, što se opet pomaže narodu da kupi nešto što nije ranije mogao da kupi. Ipak gledaju malo više svoj narod nego što su oni prethodni gledali.

A šta mislite, ima li nečega istog kada se radi o sadašnjoj vlasti i prethodnoj vlasti?
Pa ima, što prvo sebe gledaju kao i oni prethodni. Isto kao što oni opoziciju nisu priznavali ni ovi ne priznaju opoziciju sada. Mislim, u tome su isti, pretpostavljam.

Šta mislite koliko ova vlast radi na ispunjenju svojih predizbornih obećanja?
Pa rade verovatno kolike su im mogućnosti. Onda su malo više obećali. No, svako je mislio da to neće biti tako, ko ih je slušao. Rade koliko su u svojim mogućnostima da to urade. Oni su obećali više doduše nego što su uradili, ali verujem da ne mogu više da urade, mislim od onog šta su do sad uradili. Jer ipak ih sve živo koči, pare i dugovi sa strane i imaju unutar zemlje mnogo toga ali verujem da rade. Samo to ne može tako, preko noći.

Znači, po vama, šta su najviše učinili do sada? Na kojim to poljima, od onoga što su nam obećali?
Pa ja mislim da su nam obećali... eto dinar stoji, nema devalvacije dinara. Zatim, primljeni smo u međunarodnu zajednicu i, eto, neki malo bolji standard. Eto, krenuli su kao ti krediti i šta ja znam, ali dosta toga je ostalo neispunjeno.

Da vidimo, šta je mogla da uradi a nije uradila? Po vama, šta je to mogla da uradi a čini vam se da nije uradila?
Mogli su odmah na početku da pohapse sve te. Mogli su možda malo da zaustave kriminal. Verovatno i tu ima potplaćenosti sad u novoj vlasti. Pa, ne znam. Verovatno su mogli da urade nešto a možda i nisu. Ne znam. Ne znam, stvarno. Verovatno su mogli još neke ljude da skinu iz firmi koji i dan-danas kradu po firmama a ostali su iz stare vlasti. Možda još da promene sudstvo, policiju, jer još uvek tu ima ljudi koji su ostali iz stare vlasti i koji su i te kako krivi.

A šta mislite, da li nova vlast više vremena troši na rešavanje društvenih problema i da li suviše vremena troši na rešavanje problema unutar koalicije?
Troši suviše vremena, troši. No, oni prvo moraju da reše svoje probleme. Prvo moraš rešiti probleme u kući da bi mogao okolo da rešavaš. Ne znam, troši suviše vremena. Suviše je vremena u raspravama oko njih a malo oko ovih problema, ali to je normalno. To je normalno, jer koliko tu partija ima zajedno, 16, 17?

A šta mislite koliko nova vlast ima razumevanja za teškoće građana?
Malo i to mi smeta, jako malo. Povećali su poreze, povećali su struju a plate ipak toliko nisu otišle gore. Da imaju malo razumevanja za sve one koji to ipak ne mogu da plate još uvek.

Šta mislite da li nova vlast više uvažava zahteve građana ili međunarodne zajednice?
Međunarodne zajednice.

Da li to mora tako?
Pa ne znam. Verovatno moraju. Verovatno moraju, to sad više ne mogu da znam.

A šta mislite koliko je nova vlast sklona bogaćenju?
Skloni su sigurno.

Zašto?
Pa zato što su svi oni deca prethodnog sistema. Ja mislim da svi gledaju prvo sebe da obezbede pa onda građane. Verujem da je to tako.

A čisto vaše mišljenje... lokalna vlast na području Kikinde i sa druge strane centralna vlast... šta mislite koja je efikasnija?
Pa, ne znam. Ne mogu stvarno da znam koja je efikasnija. Stvarno se nisam susretala sa tim. Ne mogu da znam.

O Jugoslaviji, ratovima, zločinu...

Šta mislite zašto se raspala bivša Jugoslavija?
Pa bivša Jugoslavija se raspala zato što jednostavno nisu mogli više zajedno. Svako je vukao na svoju stranu. Jednostavno, to je bilo 6 naroda koji nisu mogli više da žive zajedno. Verovatno je to tako moralo da bude. To što pričaju da je verovatno svet umešao prste, ja ne verujem. Ne znam, to se kad-tad moralo desiti. Jer svako hoće da bude glavni a ne mogu svi da budu glavni u jednoj državi.

A šta mislite da li su i ratovi na ovim prostorima bili neizbežni?
Ratovi nisu bili neizbežni. Da se nisu našle dve-tri usijane glave u Hrvatskoj, u Bosni i u Srbiji, da se nisu našli Milošević i... kako se zove ovaj hrvatski?

Tuđman.
Tuđman i Alija Izetbegović, mislim da ne bi bilo rata nego su to te tri usijane glave napravile. Kako se Slovenija lepo otcepila, Makedonija i šta ja znam, bez rata nekog. Znači, verujem da je moglo bez rata da prođe, ali eto.

I da li su tu političari najkrivlji?
Najkrivlji su sigurno. Najkrivlji su političari za rat što je bio. Mislim, narod k'o narod, niko nije tražio rat nego su političari zavadili narod.

A kakav je vaš doživljaj nove Jugoslavije?
Pa mislim da mi još uvek nismo neka država u pravom smislu reči i da to još uvek nije sve iskristalisano i sigurno. Mi još uvek sebe tražimo. Tražimo sebe na karti... još se mi nismo ustalili i dokle god se ne ustali to sa Crnom Gorom i Vojvodinom... još uvek tu tinja sve... Ali mislim da nekako bolji status imamo nego pre godinu dana. Nekako ranije se nije znalo na šta liči a sad je nekako opet bolje.

A šta mislite kakav je danas odnos Jugoslavije prema susedima?
Pa, ne znam, ja mislim da je dobar odnos sa susedima.

Da li znate za neki zločin koji su na ratištu počinili Srbi?
Znam, mislim samo to koliko sam slušala. Sad, koliko je to istina koliko nije, ja ne mogu da znam kad nisam bila tamo. Sad pričamo svašta. I verujem da je to tako. Koliko su nad nama vršili zločine toliko smo i mi vršili zločine.

A šta mislite ko je vršio zločine, da li vojska, policija, paravojne formacije ili pojedinci?
Paravojne formacije su bile tu u pitanju sigurno i one su činile zločine, ali mislim da su imali dozvolu sa vrha za tako nešto.

Šta mislite, da li treba objavljivati sve informacije o zločinima?
Pa verovatno treba prikriti i nešto što ovi ne rade doduše, ali ja mislim da bi se ipak što... ja mislim da ne treba da kažemo ono što oni ne saznaju, ne treba sami sebe da otkucavamo.

Pa je l' nije i to zločin?
Pa i to je zločin sigurno. Ne vidim razlog ako nije neko nešto otkrio zašto mu kazati, treba nešto i zatajiti. Ne znam.

Narod(i)

Kada vas neko pita ko ste vi šta prvo odgovarate?
Šta prvo odgovaram? Ne znam u kom smislu.

Kako sebe vidite? Ko ste vi?
Pa, Jugoslovenka, tako kažem. Sad, kada me pitaju nacionalnost ja kažem i nacionalnost. Jeste na to mislili?

Uopšte, gde se svrstavate i na koji način sebe poimate? Na koji način sebe gledate? Šta biste rekli, ko ste vi, kako bi sebe predstavili?
Ja sam Jugoslovenka srpskog porekla, građanin Jugoslavije, građanin Kikinde, poljoprivredni proizvođač, domaćica, majka dvoje dece, eto...

A kada bi vas neko pitao u kojoj zemlji živite, šta biste rekli?
U Jugoslaviji, uvek.

A kada se kaže Jugoslavija na šta mislite?
Pa mislim na našu državu, Vojvodinu, Srbiju, Crnu Goru. Kosovo sam doduše već otpisala, to nije više naša država, po mom mišljenju, ali mislim na Vojvodinu, Srbiju i Crnu Goru.

Znači, mislite da ovaj južni deo neće više biti geografski?...
Pa to je sada... nemam pojma pravo da vam kažem, ali mislim da neće. Mislim da neće tu nikad biti dobro, da će tu uvek biti neko žarište.

A smeta li vam kada se na utakmicama zviždi jugoslovenskoj himni?
Da.

Zašto?
Pa normalno da smeta kad se nečem tvojem zviždi. Mislim, to svakako boli. Prvo, nije lepo, nije kulturno, ipak je to sport u pitanju.

A sad, samo da vidimo, a šta mislite kakvi su Srbi kao narod?
Srbi kao narod? Srbi kao narod su jako puno gostoljubivi, popustljivi, jako mekani, a onda kad počnu... Ćute, ćute i trpe al' kad počnu da izbacuju emocije to burno rade. I, s druge strane, nikad ne miruju i oni uvek traže... kavgadžije smo u principu i uvek čačkamo tamo gde ne treba da čačkamo. Ja mislim da smo mi takvi. Ne znam. Nismo onako flegma, miroljubiv narod. Ovako, možemo dosta da istrpimo, ja mislim.

A kakvi su Mađari kao narod?
Mađari? Pa ovako, šta ja znam, vrlo su pedantni, kulturni i jako su veliki nacionalisti, što i mi jesmo, Srbi... to sam zaboravila da kažem. Da su jako veliki nacionalisti i da ne priznaju mnogo Srbe, mada žive u našoj... ovoj državi gde je srpska većina. Ne priznaju mnogo naše običaje, naš jezik i tako... Još ovde u Kikindi bože pomozi, ali ovi tamo, Bačka, šta ja znam. Oni samo svoju politiku teraju i mislim da su dosta agresivni ovako. Ne znam koliko sam ja tako upućena. Jer dešava se da jednostavno neće da pričaju srpski jezik. Ja ne znam da li su to pojedinci ili je to veća grupa. Ne znam.

A šta biste rekli o Hrvatima kao narodu?
Ja Hrvate jako malo poznajem. Poznajem toliko koliko sam išla na more u Hrvatsku i mogu vam reći da su u ono vreme oni bili mnogo gostoljubiviji nego Crnogorci. Ovaj, e sad... kao što naši ljudi mrze Hrvate verovatno se i oni ponašaju prema našim ljudima isto tako. To je sve tako neka mržnja koja je usađena u ljude. I verujem da su i oni... svi smo mi sa ovih područja nekako veliki nacionalisti.

A šta mislite o Albancima kao narodu?
A oni su posebna priča. To je narod koji je uvek pravio neprilike... Nikad nisu, nisu jednostavno kao cela Evropa. Razlikuju se od Evrope i po njihovim shvatanjima i po njihovim običajima. Po celom njihovom životu oni se razlikuju. Oni žive neki život koji cela Evropa ne živi i tu nikako ne možemo da se sastavimo. I sad je gadno što... kad se tamo susretnu Srbi i Albanci sa dva načina života... A verujem da su... oni su stvarno van... ne znam. Njihov način života se kosi sa mojim pogledima. Ne mogu sebe da zamislim nikako da se družim recimo sa nekim Albancem. A ne zato što ja smatram za njih ovo ili ono već ne vidim zajedničke tačke gledišta. Ne vidim ništa zajedničko u nama.

A šta biste rekli za Rome?
Na njih smo navikli jednostavno. Oni su ovako i prljavi i šta ja znam, ali oni su takvi otkad je sveta i veka. I navikli da ne rade ništa a da hoće da žive, i da se ne školuju, obrazuju, imaju puno dece. Oni su takvi kakvi su ali nisu nasilnički narod. Više oni žive po svojim naseljima. Jednostavno ni ne mešaju se mnogo sa nama. Jednostavno kad idu nešto tako da prose, da traže. Ima koji su se od njih odvojili ali i dalje oni gledaju nekog da prevare. Jednostavno takvi su ali nisu onako ratno nastrojeni i ubilački, šta ja znam, kao što su Albanci. Oni uvek, njihova muslimanska vera samo neke ratove izaziva. Uopšte muslimani u svetu. Stalno neka njihova... albanska mafija je koliko sam ja čula najjača u svetu.

A šta mislite da li pripadnici svake nacije kada se nađu na nekom položaju rade više u korist svoje nacije?
Zavisi. Rade najviše u svoju korist a onda posle... ne znam. Verovatno, pretpostavljam.

A da li je to normalno? Mislim, da li je to za očekivati?
Da, normalno. Verujem da jeste. Ja da dođem na vlast sigurno da neću raditi za Mađare već ću za Srbe raditi. Ili neću raditi za Rome nego opet za svoje. Svako za svoje gleda. To je svuda tako.

A hoće li se to promeniti?
Ne verujem, ne verujem. Ne znam

Vrednosti

A šta mislite koliko je važno za jedan narod da ima harizmatičnog vođu?
Važno je.

Zašto?
Važno je imati dobrog vođu. Je l' to to znači?

Kakvo je vaše poimanje vođe i potrebe da jedan narod ima vođu?
Pa, bitno je da ima vođu jer u današnje vreme svako svakoga sluša i niko se nikog ne boji. Ja mislim da je naš narod takav da samo neko čvrste ruke, ali stvarno ko radi za taj narod... Milošević je imao čvrst autoritet ali je radio protiv svog naroda. To mu nije valjalo. Ali imati čvrst autoritet... da te neko vodi i da si ti siguran u nekog ko te vodi... pa ćemo onda sve pustiti da te vodi. A kad ti nisi siguran u onog što je na vlasti, kad nisi siguran da on to može da uradi što govori da će uraditi, onda i ti nisi siguran šta da misliš o njemu. A kad je on jak i stabilan kao ličnost i kad on vodi tu svoju državu kako treba onda se svi boje da ne urade nešto jer znaju da će biti kažnjeni. Ovako, radi šta ko hoće i provuče se kroz rupu. Ti moraš i zakone da imaš regulisane, da nemaš rupe kroz zakone kroz koje možeš da se provučeš. A sve to jedan vođa mora da uradi. Prvo da onih 10 iza njega njega slušaju, a onda tih 10 da slušamo mi 20 iza njih i tako redom. Ja mislim, recimo, kao Tito što je bio. Njega su se svi bojali. Nisi smeo da odeš na posao pa da spavaš, jer si se bojao direktora, a sad se niko nikog ne boji. Ne znam.

A šta mislite o krilatici "Narod bez vođe je kao čovek bez glave"?
Pa to je tako. Jeste. Kad ti nemaš vođu da povede džaba sve ostalo. Ja mislim da je to tako baš kako kažu.

I samo da mi još kažete... šta mislite koje osobine kod deteta jesu poželjnije? Da li razvijati kod njega poštenje, hrabrost, istinoljubivost, slobodu ili razvijati kod deteta poslušnost, odanost grupi, porodici, naciji, odanost vođi i slično? Za šta biste se vi opredelili?
A koje je ono prvo?

Da li razvijati osobine kao što su poštenje, hrabrost, istinoljubivost, sloboda ili više stavljati akcenat na onome što je poslušnost, na neki način odanost grupi i sl.?
Pa ja mislim ono prvo.

Zašto?
Pa ja mislim da su to najvažnije osobine, biti pošten, iskren i slobodouman i šta ja znam, jer se samo tako... Šta ja znam, ako ga ne učim da bude pošten on može krivim putem da krene. Ajd mi kao odrasli... pa kažeš nisam bio pošten, slagao sam, ajde ti si svestan, razuman čovek ali dete ako se tako nauči, to ne valja. Mislim da je ovo prvo ipak važnije. Važno je i ono drugo ali, mislim, važno je i ovo prvo.