Kuda ide Srbija?

Stopama prethodnika

Da li je moguće da političari u Srbiji danas, kao nekada Milošević, misle da će probleme svoje vlasti rešiti ohrabrivanjem novih sukoba sa svojim nesrpskim građanima?

Taman se konsternacija beogradskog diplomatskog kora izazvana iznenadnim ratobornim izjavama srpskih zvaničnika o potrebi hitnog početka rešavanja statusa Kosova stišala, a Beograd je ponovo podsetio na, sve više njih kaže, dobra vremena kada je Milošević, inspirisan "starim talibanskim poučnikom", ne znajući ili ne želeći da drugačije rešava probleme, kad god mu je to trebalo, lansirao priču o Srbima koje ugrožavaju nekakvi ekstremisti ili teroristi i koje jedino on može da sačuva.
Pošto kočoperne izjave srpskog establišmenta a propos rešavanja statusa Kosova i sprečavanja njegove nezavisnosti nisu naročito impresionirale Zapad, prešlo se na "plan 2". Sve je počelo u utorak, 4. februara, u 18 sati i 15 minuta, kada su dva Albanca u Kosovskoj ulici u Bujanovcu, u prodavnici mešovite robe "Bani-com", ubili oficira srpske tajne policije Selvera Fazliua (Seljver Fazljiu). Fazliu je ubijen dok je plaćao račun, a u kolima ga čekao jedan od trojice sinova. Napadači nisu bili maskirani a posle ubistva su mirno odšetali niz ulicu u pravcu Velikog Trnovca. Na ulici je u tom trenutku bilo desetak prolaznika, ali ubice niko nije video.
Četiri dana kasnije, u subotu ujutru, u akciji Žandarmerije i tajne policije u Bujanovcu i selima Veliki Trnovac, Turija, Lučane i Končulj zaplenjena je "velika količina oružja, municije i raznog materijala". Tom prilikom je uhapšeno dvanaest Albanaca, među kojima i Jonuz Musliu, predsednik Pokreta za demokratski progres (stranka nastala iz političkog krila UČPMB), odbornik lokalnog parlamenta. Malo zatim, ispred zgrade opštine počelo je protestno okupljanje Albanaca. Hiljadu i po građana je bezuspešno tražilo oslobađanje uhapšenih. Nije pomogao ni višesatni razgovor sa Čovićem delegacije Albanaca koju su činili Nagip Arifi, gradonačelnik Bujanovca, Shaip Kamberi predsednik Odbora za ljudska prava, Galip Beqiri, predsednik Mesne zajednice Veliki Trnovac i Jonuz Musliu.
I... to bi bilo sve. Albanci se nisu "upecali" na provokaciju pa je policija stala. Već u nedelju je u gradu bilo mirno, a u ponedeljak su se saopštenjima oglasili albanski političari. Musliu je u stranačkom saopštenju naglasio da je "napeta situacija rezultat profesionalno smišljenog scenarija", dok je Nagip Arifi za BBC istakao, a to prenela prištinska RTV-21, da "hapšenje 12 Albanaca ima političku pozadinu". Shefqet Musliu, bivši komandant UČPMB, je još dodao da "mira neće biti ako se uhapšeni ne oslobode do utorka 12. 02. u ponoć".
Diplomatski krugovi u Beogradu su zbunjeni najnovijim aktivnostima Beograda koje ih, ruku na srce, podsećaju na neke ranije aktivnosti koje nisu "izašle na dobro". Čuju se nagađanja da je vladi za tako nešto saglasnost dala Grčka, tradicionalni srpski partner, koja odnedavno predsedava EU i koja bi, navodno, želela da "reši" kosovsko pitanje pre olimpijskih igara koje će se održati u Atini 2004. godine. Drugi veruju da je to Nemačka koja time želi da overi preuzimanje funkcije predsedavajućeg Saveta bezbednosti UN.
Zašto Srbija naglo skreće udesno? Kome odgovara šokantno zaoštravanje situacije u regionu?
Zajednički imenitelj vladinih akcija na Kosovu i jugu Srbije mogao bi da bude dvojak. Prvo, skretanje pažnje domaće i međunarodne javnosti sa akutnog problema koji vlast ima, a to je saradnja sa Hagom i izručenje sve većeg broja lica koje Hag potražuje. To je za vladu prilično nepodnošljiva situacija, jer ona, de facto, ne može da uhapsi one najvažnije, a da pri tom ne rizikuje mnogo više od sopstvene krize. A ako ih ne izruči na vreme, rizikuje prekid priliva stranog novca, što bi, opet, dovelo do posledica prema kojima je kriza vlade dečja igra. Dobar izlaz iz te situacije mogao bi da bude jedan mali, kratkotrajni i dobro kontrolisani ratić u kojem ne bi poginulo više od desetak ljudi, i koji bi verovatno odgodio obavezu hapšenja i saradnje sa Hagom uopšte na neodređeno vreme ili bar dok se Amerikanci ne izvuku iz Iraka, a to, u Nemanjinoj ulici veruju, može da potraje. Dobro obavešteni zapadni analitičari upravo tako tumače "srpsko dizanje bune na svetoga Savu". Jer, ako bilo ko pa i Albanci žele da podignu ustanak neće ga podići po ciči zimi i snegu od pola metra. Neće ga podići ni bez podrške Amerike, u čijoj se zoni kontrole na Kosovu nalaze kampovi "terorista i pobunjenika" (ANA) namenjeni njihovom prihvatu i obuci (rejon Gnjilana i Vitine). Dakle, iako problema ima, iako svi u Preševskoj dolini imaju "kratak fitilj", a dobar deo njih jedva čeka da negde izbije tuča pa da se pridruže, problem nije ni izbliza tako veliki kakvim ga Beograd prikazuje. Verovatno je zato jedan od funkcionera NATO-a istakao da je "Atlantski savez svakako uočio da je došlo do porasta nasilja na jugu Srbije. Zbog toga smo zabrinuti i to osuđujemo. Ne potcenjujemo težinu tog nasilja, ali senzacionalni izveštaji o pretećoj krizi su preterani".
Priču je posredno potvrdio i Nebojša Čović. Potpredsednik Vlade Srbije je rekao da najveći deo problema u regionu izaziva mala grupa ljudi koja pokušava da podstakne osećanje nezadovoljstva među mladim ljudima zbog ekonomskih teškoća i nezaposlenosti. "Ova grupa ne broji više od deset ljudi, ali može porasti ukoliko se ne zaustavi na vreme", upozorio je on. U isto vreme, on je zatražio od međunarodnih snaga na Kosovu da uhapse Shefqeta Musliua, optužujući ga da maltretira umerene Albance u južnoj Srbiji.
Ovo dizanje tenzija možda koristi Beogradu u nekim interpartijskim kalkulacijama, ali dugoročno donosi nekoliko krupnih problema za građane Srbije i državu uopšte. Svaka akcija vlade koja može da posluži tvrdnji da su Albanci opet ugroženi jača pozicije militantnih Albanaca i, naravno, umanjuje ili potpuno onemogućava delovanje albanskih političara koji Beograd smatraju glavnim gradom i Preševske doline. Posle potpisivanja "Čovićevog plana" pozicije militantista su bile veoma loše, toliko loše da ih je KFOR ponižavao i pod pretnjom hapšenja razoružavao i demobilisao. Njihova rehabilitacija je počela posle popisa kada je Beograd odbio da saopšti rezultate, a dobila je zamah posle izbora za lokalne organe vlasti koji su doveli do za Srbe neprihvatljivog rezultata da 65% Albanaca osvoji većinu u parlamentu i dobije Nagipa Arifija za gradonačelnika. Pozicije Shpetimija, Robeljija, dvojice Musliua i Seljimija sada su najjače posle juna 2001. godine. U Velikom Trnovcu se čak govori da Jonuz Musliu, politički lider militantista, dobija novac za logistiku iz kampa "Monteih", a njegov brat i bivši komandant UČPMB Sefqet Musliu, umesto Rize Halimija, sada radije sluša Ramusha Haradinaja.
Druga zajednička karakteristika skretanja Beograda u nacionalizam je uključivanje u trku za Šešeljeve glasove. Sasvim je jasno da će jedna do te mere "monoteistička" politička stranka kao što je SRS teško preživeti dugogodišnje odsustvo neprikosnovenog lidera i da će od onih milion glasova koliko je Šešelj redovno dobijao na izborima bar dve trećine biti na tržištu. U drugom krugu poslednjih izbora te glasove je pokupio Koštunica, ali izgleda da će i on teško preživeti svoju vrstu pada. Očigledno je da je DOS u nedostatku autentične vizije posegao za oprobanim Miloševićevim trikom - spasavanjem ugroženih Srba, naravno, ne toliko zbog onih istinski ugroženih.
Tako se opet vraćamo na priču o korišćenju kosovskih Srba za političke ciljeve partija na vlasti. Život za to vreme ide svojim tokom i ne haje za beogradske prevrtače. Međunarodna krizna grupa je u martu prošle godine objavila dokument pod naslovom "Smernice za budućnost Kosova", u kojem se za ovaj region predlaže "uslovna nezavisnost", ako budu ispunjeni određeni uslovi. Nacrt predloga koji je zasnovan na ovom izveštaju dostavljen je Kongresu SAD u junu iste godine, sa zahtevom da Vašington podrži suvereni entitet. Predlog je obnovljen u januaru ove godine, a zatim su kongresmeni Tom Lantos i Henri Hajd pred predstavnički dom izneli još jednu rezoluciju o Kosovu.
Kako se tome suprotstaviti? Kako se suprotstaviti moćnom lobiju? Možda bi bilo zgodno početi od stvaranja države, jer ovo što sada imamo u Srbiji je sve samo ne autonomna i "samohodna" država kakva bi Srbija morala da bude ako pretenduje da bude partner bilo kome. Podsećam da je državi Srbiji silom oduzeto starateljstvo nad Kosovom i neće joj biti vraćeno dok ne dokaže da će Albancima na Kosovu biti dobar roditelj. Ovo što imamo na javnoj sceni, počev od farse koju Srbija pokušava da napravi sa hapšenjem optuženih za zločine nad Albancima, pa do ohrabrivanja sukoba na jugu Srbije, možda će nekom političaru doneti koji glas više, ali će Srbiju još više udaljiti od pristojnog sveta.