Prosper i prosperitet

Opet je dolazio onaj nezgodni Amer Prosper i "potraživao" Ratka Mladića. Koštunica je opet vežbao svoju veštinu dokazivanja kako je Haški sud neprincipijelan i kako se ispizmio jedino na Srbe. Đinđić se, opet, pravio nevešt: nema on pojma da se Mladić vrzma po Srbiji i neka CIA uradi ono što ne može BIA - neka nam dojavi Mladićevu adresu. Prosperove pretnje ne plaše Srbiju - ona je prosperitetna i snaći će se i bez dolarske podrške.
Milan Milutinović je odleteo za Hag. Vladinim avionom. Poslužili su ga kavijarom, kupili mu najskuplje cigare. Nedostajalo je još samo ono "Tamburaši, tamburaši, svirajte nam rastanak". "Milanče" je pre odlaska izjavio (više promrmljao za sebe nego izjavio): "Šta mi bi da se kandidujem za predsednika Srbije". On je, sudeći bar po ovoj opasci, shvatio bolje od Đinđića (kome su puna usta priča o njegovoj nedužnosti) suštinu stvari: ako si bio makar i dekorativni deo jedne zločinačke vlasti moraš prihvatiti svoj deo odgovornosti. U krvavim predstavama ni dekor nije nedužan.

Dobrica kao sudija

Dobrica Ćosić je, izgovarajući se godinama i koronarnim tegobama, odbio da se kao svedok pojavi pred Haškim sudom. Odbio je i da, makar i na kratko, u Beogradu primi haške istražitelje. "Sve što bih imao da kažem rekao sam u svojim knjigama", poručio je.
U beogradskim izdavačkim magacinima verovatno još uvek postoji ono što se nekad nazivalo "avenijama" - zacelo postoji i avenija kupusara Dobrice Ćosića. Pa neka se istražitelji potrude da ih nabave i prilegnu na čitanje.
Dobrica Ćosić ne prihvata ni pomisao o svojoj odgovornosti, odbija i ulogu svedoka, on je sebi namenio samo ulogu presuditelja: haške istražitelje osudio je na prilično nemilosrdnu kaznu - čitanje njegovih knjiga.

VMA i Bolani Sloba

Ekipa specijalista sa VMA uputila se (upućena je) u Hag da nadgleda rad lekarskog konzilijuma koji treba da pregleda Slobodana Miloševića. U latinske hećime ne treba imati poverenja.
Za njima je krenula i visoka popovska delegacija - da Slobi Srbinu preda na dar žitija mučenika "za krst časni i slobodu zlatnu". SPC ovom turnejom ogoljava svoj blazirani i neglazirani odnos prema jednom ratnom zločincu.
Za popove me baš briga - dokon pop i jariće krsti - ali zar profesori i primarijusi sa VMA nemaju preča posla?
Imaju, ali njihov posao u ovom slučaju nije medicinski već mitotvorački; oni treba da od Slobodana Miloševića, koji pati od visokog krvnog pritiska i opake bolesti zvane grip, naprave Bolanog Dojčina koji će pobediti Zapadnog Silnika.

Osvećenje Batajnice

Slušam na Radiju B 92 priču izvesnog Trajkovića, jednog od bivših šefova specijalaca. Pored ostalog priča i o "velikoj državnoj tajni" - skrivanju žrtava kosovskih pogroma na poligonu specijalaca u Batajnici. Pažnju mi privlači usputna opaska pomenutog gospodina da "tu priču treba što pre dovršiti i izvršiti osvećenje tog mesta".
Trajkoviću-majkoviću, kakvo osvećenje? Zašto osvećenje? Zato što su posmrtni ostaci ne-Srba onečistili "svetu srpsku zemlju" i vežbalište "srpskih vitezova"? Na to izlazi ta potreba za osvećenjem ili, ako više volite tu reč, osveštavanjem.
Etnički čistači osvećenja smatraju prirodnim završetkom svog posla. Ne sumnjam da će jednog dana, kad Republika Srpska postane deo onoga što se zove Uža S, specijalne popovske jedinice osvećivača i osveštača imati puno posla. Predlažem g. Koštunici da odmah počne sa formiranjem tih jedinica i da se u "državnim rezervama" obezbede dovoljne količine "svete vodice".

Poluga i Zarubica

Čitam u novinama naslov: POLUGA GONI ZARUBICU. Ovo mi zvuči kao ono ZUBA JURI VINSENTA. Strip koji nisam čitao i gde ne razabirem ko je ko. Ipak se nekako snalazim: Poluga je policijski inspektor (to mu i ime veli, "poluga" je deo džudo-zahvata), a Zarubica je neki trgovac belim robljem. Zarubica je u bekstvu, ali njegovi saučesnici žive u selu Piroman. Tamo su bile zatočene "bele robinje", neke jadne Moldavke. Gospodina Zarubicu je privuklo ime sela, osetio je neku "duhovnu srodnost" i pomislio da bi to bilo bezbedno okruženje za njega i njegove poslove. On je, zacelo, jedan od onih koji su dojam o bezvrednosti ljudske jedinke stekli u Miloševićevim rodoljubivim ratovima a takav dojam je dobra osnova za posao trgovine belim robljem. A država Srbija je utočište i državljanstvo davala svakakvim spodobama samo po kriterijumu iz krštenice a ne po kriterijumu minimuma ljudskosti i uljuđenosti.

Miodrag Stanisavljević