Poštare ubijaju, zar ne?

Moj poštar odavno ne nosi poštarsku uniformu. Odnedavno, ne nosi ni torbu; pare, kad raznosi penzije, potrpa u džepove. Lupeška žgadija u Srbiji masovno napada poštare i otima im onu bedu od penzionerskih para. Prekjuče su ubili jednog starog poštara pa će se penzije, vele, deliti na obezbeđenim mestima. Ali, aždaja koju smo uzgajili tražiće svoj obrok. Priča će se nastaviti u stilu one zidne reklame: "koljemo po kućama".
Srbija je, u minuloj godini, ostvarila porast proizvodnje od dva-tri procenta. Kriminal je ostvario višestruko bolje procente i dostigao pravi "bum". Kao što reče jedan od junaka Hjustonove "Džungle na asfaltu": "Zločin je samo izopačeni oblik ljudskog rada". Poštare ubijaju, zar ne? I to su naših vrednih ruku dela, da nam živi, živi rad.
Srbija je zemlja zapretanih mrakova. Svakog dana neki novi mrak izađe iz svoje pećine na svetlo dana i ostavi svoj beleg koji se dugo širi, kao naftna mrlja na moru posle havarije nekog tankera. Strategije gradske i republičke vlade samo potpomažu kuljanju novih mrakova. Gradski i republički "oci" suzbijaju sitnu uličnu "sivu ekonomiju", a kao rezultat dobijaju crnu ekonomiju, razbojstva, pljačke i grabežna ubojstva. To vam je kao sa podzemnim vodama: zapušiš jednu rupu, na drugom mestu pokulja još jače.
Ministar srpske policije najavljuje kao prioritet svog resora u novoj godini "borbu protiv organizovanog kriminala". Ministar ne shvata suštinu stvari. U Miloševićevim ratovima previše je ljudi ispeklo zanat pljačke. Jedan od protagonista filma "Jarani" (nedavno prikazanog) priča da im je kapetan jedinice, pred odlazak na slavonsko ratište, dao sledeće "pouke": "Možete uzeti po jedno auto, jedan traktor, jedan komad bele tehnike, po jedan 'stub' i televizor; od svega samo po jedan komad... da ostane i za druge". Između onih koji su, juče, iz kuća ne-Srba odnosili sve (od bele tehnike do burića za kupus) i onih koji danas pucaju na poštare sa penzionerskom crkavicom, nema razlike. To je isti, lupeški rukopis. Imena "mafija", "gang", "organizovani kriminal" nisu adekvatna. Postoji staro, narodno ime za ovu lupešku sortu: pržibabe.

Koliko jedno celo ima desetina ili o srpskoj vladi i siromaštvu

Vlada je naručila opsežno ispitivanje prihoda i rashoda srpskih porodica, koje je pokazalo ono što je ona želela da pokaže: samo deset posto stanovništva živi u bedi (a ne - kao što su zlobnici tvrdili - trideset ili, čak, četrdeset procenata). Glavni državni računovođa pohvalio se posle toga: "Plata danas pokriva potrošačku korpu, a nešto i preostane". Gospodin o kome je reč i koji je ekonomiju studirao na Zapadu zna da svaka priča o uspešnim ljudima ("američki san") počiva na onom što "preostane"; nosač gajbica može postati vlasnik velike kompanije. U Srbiji ogromnoj većini ne da ništa ne preostane na kraju meseca nego su u permanentnoj buli.
Vlada je bacila pare na pomenuto ispitivanje da bi dobila našminkanu-nacifranu sliku ekonomske stvarnosti. A stvarnost je mnogo crnja. Ekonomsku realnost svakog građanina ove zemlje određuje ono što bih nazvao sistemom desetka. "Desetak" je ime za jedan namet iz turskog vremena, ali u današnjoj Srbiji postoji mnogo tih desetaka, svaki minimalan izdatak za svakodnevni život traži - jedan desetak.
Pokazaću to na primeru jednog mog prijatelja koji ima (vele solidnu) platu od trista maraka. On živi krajnje skromno, nema auto, ne ide u kafanu, ne ide u bioskop i pozorište, nema porodicu. Evo njegovog mesečnog bilansa. Za gradski prevoz odlazi mu prvi desetak (dve vožnje dnevno, tramvajem). Na jevtine cigarete ide drugi desetak. Treći desetak ode za "komunalije", uz mali, jednosoban stan. Četvrti - odnosi EPS. Za lekove (srčani je bolesnik) ode mu peti desetak. Za jevtino voće - šesti desetak. Za dnevne novine i jedan nedeljnik - opet desetak od plate, sedmi po redu. Za doručak (burek, bez jogurta) osmi desetak. Moj prijatelj platio je jednu sudsku taksu i jednu kaznu sudiji za prekršaje što mu je odnelo preostala dva desetka. Nije mu ostalo ni dinara za ručak i večeru, ni za hleb, ni za kafu, ni za čarape, ni za pantalone (cipele je sam zalepio), a stigla mu je opomena da plati porez na stan u kojem živi...
Ovu računicu besplatno poklanjam Vladi Srbije. I savetujem joj da uzme plajvajz i napravi malo bolje računice jer jedno celo nikad ne može imati više od deset desetina. Ako oni ne uzmu plajvajz, narod će uzeti motke.