USKRSNUĆE SVETA LEVICE

Sveobuhvatni trijumf Džeremija Korbina, 24. septembra na izboru za lidera Laburističke partije Velike Britanije, bio je zapanjujući i potpuno neo­čekivan. On je ušao u trku sa jedva dovoljno podrške da njegovo ime stave na glasački listić. Zastupao je beskompromisno levu platformu, a zatim, naspram tri ostala kandidata, osvojio je 59,5% glasova na izborima, sa neobično visokim odzivom od 76 %.

Odmah se čulo mišljenje raznih intelektualaca i štampe da njegovo rukovodstvo i platforma garantuju da će rivalska konzervativna partija pobediti na sledećim izborima. Da li je to toliko sigurno? Ili, da li Korbinovo dostignuće ukazuje na oživljavanje levice? Ako je tako, da li je to tako samo u Velikoj Britaniji?

Da li se svetska politička scena kreće u desno ili u levo omiljeni je predmet političke rasprave. Jedan od problema sa ovom diskusijom uvek je bio da se pravac političkih kretanja obično meri snagom krajnjeg položaja na levoj ili desnoj strani, u bilo kojim datim izborima. Ovim se, međutim, propušta suštinska stvar u vezi sa izbornim politikama u zemljama sa parlamentarnim sistemima, izgrađenim oko klackalica između partija levog i desnog centra.

Prvo što treba zapamtiti jeste to da postoji velika skala mogućih situacija, u svakom trenutku na svakom mestu. Simbolički, pretpostavimo da one na osi levica-desnica variraju od 1-10. Ako se stranke ili politički lideri kreću smerom od 2-3 pa do 8-9, ovo merimo kao zamah u desno. A obrnuti nizovi brojeva (9-8,6-5,3-2) mere kretanje u levo.

Ako koristimo ovu vrstu merenja, onda vidimo da je prošle godine širom sveta došlo do upečat­ljivog pomeranja u levo. Postoje brojni pokazatelji ovog pomeranja. Jedan od njih je stalni porast snage Berni Sandersa u trci za američku predsedničku nominaciju u Demokratskoj stranci. To ne znači da će on pobediti Hilari Klinton. To znači da, da je Klintonova, da bi se suprotstavila rejtingu Sandersa, morala da brani više levičarskih ideja.

Pogledajmo sličan događaj u Australiji. Desni­čarska Liberalna partija, koja je sada na vlasti, 15. sep­tembra je svrgla Tonija Abota kao svog lidera. Abot je bio poznat po svom naglašenom skepticizmu u vezi sa klimatskim promenama i veoma tvrdoj liniji u vezi sa imigracijom u Australiju. Abota je zamenio Malkolm Tornbol, koji se smatra unekoliko otvorenijim za ova pitanja. Slično tome, britanska Konzervativna patija je omekšala svoje predloge o štednji da bi pridobila potencijalne Korbinove glasače. To su pomaci koji na skali idu obrnutim smerom, dakle 9-8....

U Španiji, premijer Marijano Rahoj, iz konzervativne partije Nova demokratija, suočava se sa rastu­ćim rejtingom Pabla Iglesijasa iz Podemosa, koji zastupa platformu protiv štednje, sličnu onoj koju je dugo promovisala grčka Siriza. Nova demokratija je prilično loše prošla na lokalnim i regionalnim izborima 24. maja. Rahoj se odupire bilo kakvom „levičarenju“ svoje partije i rezultat toga je da je ona još gore prošla u istraživanju javnog mnenja, u pripremi za buduće nacionalne izbore. Posle njegovog sadašnjeg poraza na „independističkim“ izborima u Kataloniji, Rahoj se zakopao još dublje. Pitanje: Može li Rahoj da preživi kao lider svoje partije, ili će biti zamenjen, kao što je bio Toni Abot u Australiji, nešto manje krutim liderom?

Ispada da je Grčka najinteresantniji primer ovog pomeranja. Ove godine tamo su se održala tri izbora. Prvi je bio 25. januara, kada je Siriza došla na vlast, opet na iznenađenje mnogih analitičara, na platformi protiv mera štednje, koristeći tradicio­nalnu levičarsku retoriku.

Kada je Siriza otkrila da evropske zemlje nisu voljne da popuste grčkim zahtevima da se Grčka oslobodi mnogih obaveza svog duga, premijer Aleksis Cipras je pozvao na referendum o tome da li da se prihvate ili odbace evropski uslovi. Na tzv. Oxi (Ne) glasanju 18. septembra, odneo je veliku pobedu. Znamo šta se posle dogodilo. Evropski kreditori ne samo da nisu učinili ustupke, već su Grčkoj ponudili još gore uslove koje je Cipras osećao da mora da prihvati u velikoj meri.

Još jednom, analitičari su se skoncentrisali na Ciprasovu „izdaju“ date reči. Levičarski deo posla­ničkog kluba Sirize otcepio se i formirao novu stran­ku. Od mnoštva komentatora samo su se neki pitali šta se dogodilo stranci Nove demokratije. Tamo je njen lider Antonis Samaras zamenjen Vangilisom Meimarakijem što je pomicanje od 9-8 ili možda 8-7, u pokušaju da se uzmu centristički glasovi od Sirize.

Konzervativni pomak u levo nije uspeo. Siriza je opet pobedila. Otcepljena levičarska grupa je na izborima zbrisana. Ali zašto je Siriza pobedila? Čini se da glasači i dalje osećaju da će im biti bolje, ma­kar malo bolje, sa Sirizom u minimizovanju sma­njenja penzija i drugih zaštita „socijalne države“. Ukratko, u najgoroj mogućoj situaciji za grčku levicu, Siriza bar nije izgubila tle pod nogama.

Možda se pitate, šta sve ovo znači? U svetu koji živi usred velike ekonomske neizvesnosti i pogor-šanja uslova za velike delove svetske populacije, jasno se pokazuje da će partije na vlasti biti progla­šavane krivim za sve nevolje i da će gubiti izbornu snagu.

Dakle, posle desničarskog zamaha u poslednjih desetak godina, klatno ide na drugu stranu.

Koliku razliku to predstavlja? Još jednom ponavljam da to zavisi od toga da li se to posmatra kratkoročno ili srednjoročno. Kratkoročno, to predstavlja veliku razliku, jer ljudi žive (i pate) trenutno, dakle u kratkom roku. Bilo šta što odmah „umanjuje bol“ je za njih veliki plus. Dakle, ova vrsta levičarskog zanjihaja je plus. Ali, na srednji rok, taj zanjihaj uopšte ne predstavlja veliku razliku. Suprotno, upravo teži da prikrije stvarnu borbu, onu koja se tiče pravca transformacije kapitalističkog svetskog sistema u novi svetski sistem (ili sisteme). To je bitka je između onih koji žele nov sistem, neki koji može biti čak gori nego ovaj sadašnji i onih koji žele neki koji će biti znatno bolji.

Prevela Borka Đurić
Komentar br. 410 od 1. oktobra 2015.