Sa ovogodišnjeg BITEF-a

„MURMEL-MURMEL“, ILI BITEF BEZ ĆIRILOVA

Sezonu 2015/16. Bitef teatar zvanično je otvorio predstavom Ptice u izvođenju plesnog ansambla Bitef dens kompanije, u koreografiji Edvarda Kluga, inspirisanom istoimenom Aristofanovom komedijom u kojoj slavni helenski komediograf tvrdi da ljudi nisu ptice da bi sebi gradili svet ni na nebu ni na zemlji. Nezvanično, pozorišnu sezonu otvorio je 49. Bitef festival pod naslovom Uspomeni Jovana Ćirilova već 17. septembra. Kao organizator festivala Bitef teatar se primereno odužio njegovom dugogodišnjem selektoru Jovanu Ćirilovu: uspomeni na njega posvetio je ovogodišnje izdanje festivala i stavio njegov portret na sve radne i promotivne materijale, dao njegovo ime specijalnoj nagradi Bitefa, oslikao mural s njegovim likom preko puta Teatra, obnovio predstavu Gama Kas u kojoj je 2010. Jovan učestvovao kao glumac, otvorio foto-galeriju. S obzirom na raspoloživa sredstva, Jovanova naslednica Anja Suša napravila je odličan izbor predstava.

Jernej Lorenci1, Ilijada, (foto Vera Vujošević)

Bitef je svečano otvoren predstavom Murmel-Murmel nemačkog pozorišta Folksbine iz Berlina, u režiji Herberta Friča, nadaleko poznatog i popularnog reditelja, koji je 1996. učestvovao na Bitefu kao glumac u predstavi Pansion Šeler Franka Kastorfa, koja je Gran pri «Mira Trailović» podelila sa predstavama Vilja, Vilja iz Argentine i Tri života Lusi Kabrol iz Engleske. Dramu Murmel-Murmel (murmel – mrmot, kliker, loptica, žamor, buka), koja se sastoji od jedne jedine reči - murmel, hiljadama puta ispisane na 178 strana papira, objavio je kao samizdat 1974. multimedijalni švajcarski umetnik Diter Rot, znamenit po ediciji Literaturwurst u kojoj su sve knjige bile uvijene u omote za kobasice. Tragajući za tekstom za audiciju u školi glume u Minhenu, Rotovu dramu Frič je otkrio 1980, da bi je postavio na scenu 2012. godine. Leksičko bogatstvo jezika i jezička komunikacija pripadaju tekovinama koje ljude čine nadmoćnim u odnosu na druge životinjske vrste. U proučavanju ljudske istorije ne možemo zaobići pitanje kako su se sporazumevali naši daleki preci pre nego što su izgradili relativno bogat jezik. Uglavnom, mimikom, jezikom tela i kricima. Njihove krike možemo smatrati prvobitnim glasovnim jezikom jer su ih praljudi prepoznavali kao saopštenja, poruke i upozorenja. Iz bogatstva krikova iznedrio se jezik. Jedna reč mogla je da izrazi osećanje, misao, nameru. Reč murmel bi mogla da bude jedna od njih. Da bi od ove reči napravio predstavu, Friču je bila potrebna pozorišna scena, živopisne pokretne kulise, muzika i dobar glumački ansambl. Sve to našao je u teatru Folksbine, gde je sa jedanaest glumaca i dirigentom u oficirskoj uniformi, Rotov «neizvodljivi» komad pretvorio u živi esej ljudske komunikacije, u celovečernju predstavu. Svi glumci zovu se Murmel, oba roda i različite dobi, u odeći iz sedamdesetih godina prošlog veka. Muzikom upravlja otresiti oficir u uniformi, a glumci – pevači i cirkuzanti – izgovaraju, šapuću, izvikuju, pevaju tu jednu reč, uvek u paru: murmel-murmel, murmel-murmel, murmel-murmel... Vokalno izvođenje je precizno, dikcija savršena, reč izgovorena i otpevana na mnogo načina, i solo i u horu. Predstava je farsična komedija tela, sa primesama baleta i nemog filma, u tradiciji avangarde, teatra apsurda, cirkusa, burleske. Izvođači izigravaju fakire, klovnove i jogije, plešu, skaču, obrću se i prevrću, prave piruete, bauljaju, padaju i ustaju, šapuću, viču, vrište, recituju, pevaju. Reč murmel odzvanja u ušima, uvek drugačije, jedinstveno i neponovljivo: njome se iskazuje razbibriga, hvalisanje, sanjarenje, ludovanje, zapomaganje, protest, bol i radost, orgazam, strava i užas, zanos i ushićenje, olakšanje i smirenje. Da li ova predstava «označava trijumf praznine, pobedu forme nad idejom, odraz nihilizma» (A. Tasić)? Ne, naprotiv! Ona se protivi praznini i nihilizmu, praznoslovlju onih koji mnogo pričaju, a ne kažu ništa smisleno: «Čitav svet brblja, priča, diskutuje, pregovara, piše...a stvari postaju sve gore...Murmel može biti tajna, molitva. Samo naćuli uši, slušaj i čućeš mnogo toga» (H. Frič). U njoj se susrećemo sa neposrednim činjenicama svesti i zrelim mišljenjem, krećemo se kroz spektar ljudskih emocija, otkrivamo začudnost i upitanost, sputanost i slobodu, dušu i telo, individualno i kolektivno: svet koji murmeliše, ali ne brblja.

Još nisu izbledeli utisci o Poludeloj lokomotivi Stanislava Vitkijeviča sa prošlogodišnjeg Bitefa, a Jernej Lorenci nas ponovo dovodi do ushićenja sjajnom izvedbom Homerove Ilijade u zemunskom Madlenijanumu. Očigledno je da je Lorenci strpljivo i studiozno čitao Ilijadu pre nego je odlučio da je postavi na scenu i dok je pripremao predstavu. Ni u jednom trenutku on se ne igra Homerovim tekstom: glumci verno kazuju njegovu priču tako da sa lakoćom pratimo ključne epizode: Troja je pod grčkom opsadom. Gnevan što mu je Agamemnon, vojskovođa i brat kralja Menelaja, oteo robinju Briseidu, Ahil napušta borbu. Pokušaj da se rat okonča dvobojem Menelaja i trojanskog princa Parisa propada. Afrodita štiti zavodnika. U boj ulazi Ahilov prijatelj Patroklo, ali gine od Hektorove ruke. Gnevni Ahil se vraća u borbu i ubija Hektora. Trojanski kralj Prijam otkupljuje Hektorovo telo i potpisuje primirje. Rat traje dugo. U njemu učestvujui bogovi i ljudi. Ratna sreća je promenljiva. Cenu plaćaju svi, ponajviše nevine žrtve. U tome je tragika ljudskog života kojom Homerov ep obiluje. Ovu tragiku dopunjuje moralna vrednost njegovih karaktera, plemenitost i dubina njihovih osećanja. Neustrašivi mladić božanske lepote, Ahil poštuje očev zavet: «Svagda najbolji biti i odličan između drugih!» Uprkos tome, on je svestan ljudske konačnosti i ništavnosti ratničkih podviga. Gnev je njegova zla kob, oduzima mu dostojanstvo i mrači um, ali ne krnji njegovu ljudskost. «Sedim pod Trojom da tebe i tvoju ožalošćujem decu», reći će Prijamu, kao što bi rekao ocu. Hektor je još veći karakter od Ahila. On ne ratuje iz osvete, pohlepe i ratobornosti nego radi odbrane otadžbine i porodice. Njegovi život i smrt prožeti su najdubljom tragikom. Lorenci je prepoznao dramsku gustinu i ljudsku veličinu Homerovog epa i majstorski ih preneo na scenu, gde se prepliću narativ, drama i muzika. Narativ se ubrzava, scenski pokret usložnjava, muzika biva sve glasnija i ritmičnija. Svedoci smo priprema za odsudnu bitku, za borbu prsa u prsa. U trenutku nas zaslepi divljaštvo pomahnitale telesnosti, krvoproliće, ljudska klanica u kojoj nema milosti, sažaljenja ni odstupanja, nema zastoja ni jasnog ishoda. «Potoci» krvi, udarci u živo meso, zveka sukobljenih mačeva i oklopa, lom kopalja i probijanje štitova. Vatreni jezici ližu zidove tvrđave, a gust dim zaklanja vidik. Raste dramski naboj, narativ prerasta u frenetično pevanje, muzički krešendo, pevači ostaju bez glasa, pucaju žice na harfi i dlake na guslama, glumci u transu, muk u gledalištu... Bitka je završena, Troja neosvojena, prebrojavaju mrtve na obe strane. Čuju se zanosni zvuci harfe i divan ženski glas koji peva: «Today or tomorrow, life is what we borrow. We are going to die».

O ostalim predstavama pisano je dosta u dnevnoj štampi, ili je bilo reči na elektronskim medijima, a neke nisam uspeo da vidim zbog diskriminatorskog tretmana novinara sa belim akreditacijama na ulazima u pozorišne dvorane.

Ljubiša Vujošević