Početna stana
 
 
 
   

Mirko Sebić: MANIFESTI RAVNICE, Akademska knjiga, Novi Sad, 2014.

SLOBODNO MIŠLJENJE SE NE MOŽE UGASITI

Napor Mirka Sebića da progovori o antipodu zla, o ljubavi koja nas izbavlja iz pakla mržnje i ravnodušnosti jeste značajan poduhvat u razbijanju ovdašnje opšteprihvaćene duhovne žabokrečine.

Filozofske knjige, one koje odgovaraju na prva i, naravno, najvažnija pitanja, na to ko smo, odakle dolazimo, kuda idemo, kakav je smisao našeg života, šta možemo učiniti, dokle možemo stići, koje granice nameće naš um i kako ih prekoračiti, šta je dobro, lepo, vredno... postale su u našoj sredini prava retkost. Filozofija se svela na studije o istoriji filozofije i analitičku filozofiju. Kako kod nas sve ide iz jedne krajnosti u drugu, tako ni filozofija nije odolela. Posle praksisovaca koji su na tragu kritičke filozofske misli Teodora Adorna, Jirgena Habermasa, Herberta Markuzea, Eriha Froma, Karen  Hornaj, Valtera Benjamina i, naravno, Marksa analizirali društvo u kome su delali i platili skupu cenu tragajući za odgovorima, čitava akademska disciplina je potonula u subspecijalističke vode, napravila otklon od „prljave“ stvarnosti koja je, mora se priznati, postala i mnogo prljavija i okrutnija od one koja je filozofe praksisovce, da ne kvare mladež, izbacivala sa fakulteta, zabranjivala njihove knjige, proganjala ih. Kako se slobodno mišljenje ne može ugušiti, a loša vremena mu samo daju dobar podsticaj, tako eto stasava, budi se neka nova generacijamislilaca čiji je vesnik upravo i autor „Manifesta ravnice“.

Ovo vreme ceni mladost i daje joj primat u svemu. U filozofiji mladost je hendikep. U Platonovo doba filozofiju su mogli učiti tek mladi ljudi iznad trideset godina. Potrebna je zrelost, životno iskustvo, smirenost duha da bi se otkrivala suština. Matematičari daju najvrednije rezultate između 25 i 30 godina. Filozofima je potrebno bar 45 do 50 godina života da bi ono što iznedre bilo pažnje vredno. Ali da se vratimo na knjigu Mirka Sebića „Manifesti ravnice“.

Reč je o knjizi filozofskih eseja. I to nije prva knjiga filozofskih eseja istog autora. „Hotel Panonija“, po obimu je dva puta duža. Već u toj knjizi osećalo se da autor grčevito traga za logosom u haosu. Uživala sam čitajući „Hotel Panoniju”. Retko dinamičan tekst, pun obrta, proživljen, uverljiv, prijemčiv, istinitiji od stvarnosti, jer ju je pročitao, razumeo i podsmeva joj se, izruguje je. Jezički bogat tekst, nabijen neistrošenim metaforama, sočnim, drskim konotacijama.Reč je o tekstu/tekstovima koji obelodanjuju haos držeći se njega samog i, naravno, odsustva pravila što je najbitnija odredba haosa. A bez tog rudarskog rada, uranjanja do dubine od koje osećaš fizičku bol - razotkrivanja „stihijnih nanosa nasilja, gluposti, nepoštenja, odustajanja od ljudskog” nema izlaza. Nema unošenja logosa u haos. Već u toj knjizi u prvi plan je izbilo solidno filozofsko obrazovanje autora.

„Kako misliti društvo koje te svakim svojim kolektivnim pokretom uverava da je bolesno, paranoidno, šizoidno, ludo?" pitao se Sebić. U dobroj tradiciji Frankfurtske filozofske škole primenio je šizoanalizu. Ali, to je značilo da mora biti ‘van sebe’, da mora pristati na izmicanje tla ispod nogu, na pipanje u mraku sa neizvesnim ishodom, na drugačije postavljen odnos margine, periferije i centra, što takođe znači da ga vreba usud „Viridijane” i da su „razlozi za sunovrat, kojih je bilo na pretek”, sasvim izvesno ishodište projekta zvanog „šizoanaliza”.

U dobrom zapadnoevropskom maniru „Doktora Džekila i mister Hajda” da bi dobro pobedilo zlo, ono mora postati zlo samo. Dobri mister Hajd mora postati ubica, otarasiti se zlog Džekila. U evropskom smo krugu. Sebić puca u kolumnistu, u vlastitu prikazu, uveren da je ovaj tek tvorevina od papira, da ubijajući ga neće okrvaviti ruke. Ko je on, taj famozni kolumnista, u koga je Sebić smestio svu svoju uobrazilju i slike mučiteljke? „Prazna forma želje... biće ni tamo ni ovamo... neko ko hoće da se dokopa vlastitog identiteta putem javnog diskursa... stranac, došljak... analitički nož koji zaseca u tkivo i menja... potpuno svestan konstruktor iliti manipulant..” Sve ove odgovore je kolumnista sam ponudio, a oni su razlog za pucanj. Ubijajući simbolički sam sebe, Sebić pokušava da nas trgne iz dogmatskog dremeža, ali i da umilostivi one koje je razotkrio.

Možda među najhrabrije stranice ovog uzbudljivog literarnog štiva spadaju one o kolektivnoj odgovornosti. Lako je druge amnestirati od kolektivne odgovornosti, ali amnestiraj sebe i svoj narod - e to nije lako, a ne bi bilo ni pošteno. „Osobina većine naših vajnih akademika je, naravno, da kaskaju za vremenom barem jedan vek, tako da je njihovo novopečeno insistiranje na individualnoj odgovornosti, kao na progresivnoj demokratskoj matrici čudo prelaska iz XVIII u XIX vek. Njihovo slepilo nije iskreno, ali je po staračku senilnost spasonosno. Iskreniji su, međutim, svi oni anonimni Slobini navijači, čiji istrajni izlivi podrške preplavljuju radiotelevizijske hot-lajn veze; pa oni najbolje znaju da kolektivna odgovornost postoji, da se moglo i ne postupiti tako, ali da se htelo, da se znalo, jako dobro, šta je zločin, ali da se on i hteo, da se živelo u jednoj jasno strukturiranoj grupi, gde je svako mogao da prepozna svoj deo posla...” (Hotel Panonija, str. 122-123) Od priznanja se može stići do izbavljujućeg govora opraštanja. Ima na tom putu zapreka „vrednih radnika na razboju autonomije (razbojnika autonomije)”, svedoka saradnika „pokajnika” koje službe šalju (Hotel Panonija, str. 172), zabluda kolumniste „2003. - ovo je godina u kojoj će morati da se piše novi ustav”(str 182) i uvida „izbor nije imao samo onaj ko nije hteo da ga stvori” (Hotel Panonija, str. 133) i vrednih spoznaja „mi znamo da su identiteti nužno parcijalni” (Hotel Panonija, str 131).

Nakon obračuna, pre svega sa samim sobom i sa zajednicom čiji je deo, sviđalo mu se to ili ne, Sebić u „Manifestima ravnice“ odlazi korak dalje. Uhvatio se u koštac sa pitanjem koje nas sve muči, od koga ne možemo da pobegnemo: ima li izlaza iz ovog beznađa. Svaki sveštenik, zvezdočatac, opsenar bi ponudio isti odgovor. Od rata, mržnje, besmisla samo nas ljubav može spasiti. Odgovor je na dohvat ruke, svima znan, oduvek znan, a opet lekciju nikako da naučimo. Sebićev dosluh sa najmudrijima među nama, kroz istoriju filozofije, i zavidno poznavanje pažnje vrednih mislilaca našeg vremena osnažuje argumente, daje dubinu ovom jednostavnom odgovoru. Od mota knjige pozajmljenog od Itala Kalvina kroz sva četiri njena dela Sebićevo delo prožima uverenje da je stvar izbora svakog/svake od nas hoćemo li potonuti, prihvatiti i postati deo pakla samog ili ćemo neprestano učeći ulagati napore da u zlu prepoznamo zametke dobra i polazeći od njih graditi bolji svet. Ne čudi autorova poruka sa korica knjige: „Ovo je knjiga za sa­njive i ranjive revolucionare, za sve melanholične utopiste koji bi da menjaju svet – ne Mačem već Rečju“ Nasušno potrebna knjiga.

Nedavno je Filip David dobio NIN-ovu nag­radu za knjigu „Kuća sećanja i zaborava“. Autor je pokušao da istražuje korene zla, ali zlo se opire pameti, ništi je, o zlu se može govoriti kao o nizu zločina, i te lične priče žrtava zločina su najbolji deo ove knjige. Ali autor nije filozof i pokušaji filozofskog promišljanja zla su bledi, daleko ispod onog što nudi istorija filozofije.Posle Hane Arent teško da se može reći nešto istinitije o prirodi zla. Stoga mi se napor Mirka Sebića da progovori o antipodu zla, o ljubavi koja nas izbavlja iz pakla mržnje i ravnodušnosti čini mnogo značajnijim poduhvatom u razbijanju ovdašnje opšteprihvaćene duhovne žabokrečine.

Sve u svemu u „Manifestima ravnice“ Mirko Sebić sam sebe razotkriva kao jednog od sledbenika Judite Šalgo iz Ratnog dnevnika: „Opis poljupca koji traje jedan život; od prinošenja olovke hartiji kao usana usnama.“

Nadežda Radović

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015