Početna stana
 
 
 
   

 

OTUŽNI ZVUCI POLITIČKOG KARUSELA

Senzacionalističke, nerazumne, besmislene i za misleće ljude uvredljive izjave ministra Vulina prate čitavu njegovu političku karijeru i traju veoma dugo. Njihova površnost i dnevno politička upotrebna vrednost nisu mogle, niti mogu da privuku pažnju bilo koga.

Dragica Stanojlović

Na društvenim mrežama su učestali komentari u kojima autori upozoravaju da je u Srbiji definitivno zavladao apsolutizam. Navode se suspendovana ljudska prava, ograničavanje svih vrsta sloboda i pojačan teror nad neistomišljenicima. Uporedo sa ovim alarmantnim upozorenjima veliki broj korisnika mreža zabavlja se komentarima i analizama obraćanja Ivice Dačića argentinskim zvaničnicima u Buenos Ajresu. U virtuelnom svetu svako pronalazi teme, istomišljenike i oponente sa kojima će podeliti brigu ili se zabaviti. Društvene mreže su se definitivno etablirale kao socijalno prihvaćen način odbrane mentalnog sistema od opterećujućih sadržaja realnosti. Građani Srbije se u realnosti susreću sa brojnim ugrožavajućim elementima, od kojih dominantnu ulogu imaju egzistencijalna ugroženost izazvana ekonomskim problemima i specifična, neimenovana ugroženost, koja je determinisana ponašanjem i delovanjem ljudi na ključnim društvenim pozicijama.

Nemoć građana

Portparolka Demokratske stranke je nedavno na konferenciji za novinare, dramatičnim glasom upozorila da su desetine članova ove stranke hapšeni, privođeni na informativne razgovore i zadržavani u pritvoru, iako, navodno, nikome od njih nije dokazana nikava krivica. Pokrajinski poslanici ove stranke uz podršku Lige socijaldemokrata Vojvodine, napisali su pismo tužiocu za organizovani kriminal sa predlogom da ih odmah sve uhapsi, kako bi se izbegla dugotrajna farsa sa montiranim procesima, iza kojih, po njihovom mišljenju, stoji nedvosmislena politička osveta. Sa druge strane, iz samog vrha državne vlasti, stižu informacije da su i oni progonjeni i ugroženi. Njima prete poznati i nepoznati zaverenici, čiji je cilj da zaustave navodne reforme. Ministar Vulin objašnjava kako su Amerikanci uticali na Haški tribunal da pusti Šešelja iz pritvora, kako bi destabilizovao vladu Srbije. Konstantno se otkrivaju afere čiji je tobožnji cilj da se ugrozi život premijera Vučića i njemu bliskih osoba. Najbizarniji scenario je javnosti obznanila tzv. Treća Srbija. Na osnovu podataka kojima raspolažu članovi ove opskurne političke organizacije, jedna nevladina organizacija, uz pomoć „stranih faktora“ priprema državni udar sa nesagledivim posledicama.
Nagoveštaji i detekcije ovakvih i sličnih društvenih katastrofa nisu izazvali nikavu reakciju javnosti. Virtuelni svet društvenih mreža ima svoj krug društveno angažovanih građana, koji budno prate sva društvena zbivanja iz bezbednog prostora svojih domova i njihovi lamenti nad Srbijom koja klizi u fašizam dolaze samo do istomišljenika ili oponenata sa istih nivoa. Većina građana Srbije ne koristi društvene mreže, a i ako ih koristi, predmeti njihovog interesovanja su rasuti ka mnogim drugim životnim sadržajima.
Patetične izjave portparola Demokratske stranke i rezignirano pismo pokrajinskih poslanika nisi izazvali reakciju ni među samim članovima stranke. Nisu organizovani protesti u selima i gradovima Srbije sa kojih bi članstvo ove ugrožene političke organizacije pokazalo svoje negodovanje i neslaganje sa postupcima vlasti. Senzacionalističke, nerazumne, besmislene i za misleće ljude uvredljive izjave ministra Vulina prate čitavu njegovu političku ka­rijeru i traju veoma dugo. Njihova površnost i dnevno politička upotrebna vrednost nisu mogle, niti mogu da privuku pažnju bilo koga. Možda bi priča o državnom udaru i zaverama kovanim na najvišim mestima među moćnim državama, zaintrigirala osobe sklone „teorijama zavere“, ali ljudi koji su informaciju plasirali su suviše beznačajni i nezanimljivi, tako da je te­ma izbledela pre no što je i privukla relevantnu pažnju. Nisu građani suviše zainteresovani da saznaju ko su neidentifikovani zaverenici koji tobože atakuju na život premijera jer su im u ovom trenutku mnogo važniji sadržaji sopstvenih života. Odavno su prestali da se nadaju i očekuju boljitak. Na one koje su izabrali da umesto njih i za njihovo dobro odlučuju, gledaju kao na družinu koja se zabavlja vozeći se karuselom na vašarima. U šarenim korpicama odleću u vazduh, nasmejani i zagledani u visine. Silaze i ponovo se penju, zauzimajući uvek neku od raspoloživih korpica. Ne primećuju posmatrače, lebde iznad njih i uživaju u svojim pozicijama. Građani ne slušaju ciku i viku sa vrteške jer se to šarenilo i kakofonija odgravaju iznad njihovih glava. Njihovi pogledi su usmereni na neposredno okruženje, gde uvek u vidnom polju registruju nekoga ko ima veze sa onima „odozgo“ i predstavlja stvarnu ili potencijalnu opasnost . Naučili su da se boje i strepe. Navikli su da neko ko bi trebalo da bude u njihovoj službi i sa kim treba da ostvaruju neposredne komunikacije, ugrožava njihova pra­va i atakuje na njihovo dostojanstvo i integritet.

Strahovlada lokalnih moćnika

Taj „neko“ u ličnosti provincijalnog kabadahije, postoji danas u svim selima, varošicama i gradovima Srbije. Njegov diktatorski mentalni sklop, primitivizam i bahatost, bude kod svih ljudi autoritarne strukture svesti, ontološki zavisnički obrazac funkcionisanja i usmerava ih da se ponašaju po standardnom modelu. Je­dan deo ovog korpusa, vođen utilitarnim motivima, prihvata lokalnnog diktatora težeći da mu se približi i postane deo njegovog sistema. Prema njemu su snishodljivi i poslušni, njegova pravila doživljavaju kao aksiome i trude se da u domenima u kojima imaju autonomiju da samostalno deluju, pokažu da su dostojni „gazdinog“ poverenja. Prema onima koji od njih za­vise su isključivi, neprincipijelni i nemilosrdni. U drugom delu korpusa struktura nije koherentna, i veze među ljudima su mnogo slabije. Oni nemaju svog „zaštitnika“ i pritisnuti životnim nevoljama i potrebama, prisiljeni su da se često nađu u zavisnom položaju od lokalnih „moćnika“. Ako se neko pobuni protiv etabliranih uzurpatora, pred njim će se zatvoriti svi izlazi. Da se žali nekome  „gore“, nema mnogo smis­la, jer svi mali lokalni diktatori imaju dobre pozi­cije kod svojih nadređenih patrona u presto- nič­­­kim institucijama. Mogućnosti da u svojoj sredini „pronađe pravdu“ su još manje. U malim ili malo većim mestima Srbije niko od „institucija sistema“ ne odlučuje autonomno. Svi su povezani sa glavnim akterom.On odlučuje o svemu pa i o tome kako će se postupati sa oponentom. Najverovatnije da mu kuća i ukućani neće odleteti u vazduh, jer večina provincijskih despota veruje da je civilizovana. U svom „civilizovanom“ maniru pripremiće osvetu i kaznu za buntovnika. Iskonstruisaće neku aferu, potrudiće se da „bundžija“ dobije otkaz, ako je u nekoj državnoj instituciji, ili će biti optužen za malverzaciju usmerenu protiv državne imovine ili bezbednosti građana. Male su mogućnosti da se preskoče imaginarne granice do kojih doseže uticaj lokalnih apsolutista. Palanačku logiku i dinamiku svi dobro poznaju, i svi oni koji nisu pod patronatom „važnih osoba“ trude se da postanu nevidljivi. Lično ili preneto iskustvo im govori da nije važno ko je u pravu, već ko odlučuje. U ovoj vremenskoj ravni odlučuju jeftini trikovi mangupa i nečasnih ljudi, odvojenih od realnosti i od onih u čije ime odlučuju. Sve je zaustavljeno. Nema Južnog toka, nema invazije investitora, verovatno se neće otvoriti nova poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom. Nema ničeg konstruktivnog. Samo otužni zvuci karusela, koji se pred praznike okreće po istim pravilima i sa istim učesnicima. Gledaoci su uplašeni, a strah im pomaže da ne misle i da se ne pitaju ima li izlaza.


     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014