Sad ili nikad: da u 2015 bude više socijalne, a manje Evrope

Proširenje EU - politički, to je prava stvar. Ipak, posmatrano  s tačke gledišta teorije sistema, složenost Unije , posle proširenja 2004., dramatično se povećala do tačke da je skoro nefunkcionalna. U tom smislu, proširenje je bilo neuspešno. Osim toga, mnoge nove države članice naučile su da na Brisel gledaju kao na novu Moskvu.“Argument proširenja“ bi  se uklopio ako nema optimalne oblasti valute i ako nema  potpune integracije fiskalne politike.

Johanes Švajgofer

Grubo rečeno: Evropa, tačnije,  Evropska unija, sada već decenijama ,  nije se pokazala kao socijalna. Unija štiti interese poslodavaca i mandarina iz Brisela i 27 drugih glavnih gradova. U osnovi, ova vrsta integracije nije u interesu radnika, sindikata, potrošača i tako dalje. Po trenutnom stanju stvari, više Evrope znači manje društvene kohezije. Stoga bi  dezintegracija  mogla biti u interesu radnika, bar donekle.
Glavni razlog za to je  visoko ideološki, “neo-liberalni” program ekonomske politike: više strukturalnih reformi i štednje širom Evrope, manja regulacija, bez poreskih finansijskih transakcija, bez investicionog programa EU, i td. U tom smislu, zahtevati više socijalne Evrope je prilično naivno i nerealno. Govoriti o  „Evropskoj Socijalnoj Uniji”, u  sadašnjoj političkoj klimi ,znači govoriti o lepim željama. Evropa ne  ostavlja utisak zajednice, solidarnosti , (socijalne) sigurnosti – svih onih duboko ukorenjenih emocija koje nacionalne države i regioni neguju, barem koliko to globalizacija dozvoljava, a političari se za to zalažu.
Ali, istorija ponekad  „pravi skokove”: ko je mislio  u zimu 1988. da će se pad Berlinskog zida i pad komunizma dogoditi unutar godine dana? Niko!  Trenutno ne izgleda tako , ali je možda pad neoliberalnog zida  na dohvat ruke. U svakom slučaju, Evropa je na raskršću.

Tržište rada  i institucionalni izazovi
Sekularna stagnacija, deflacija i visoka nezaposlenost

U godinama koje dolaze, “sekularna”stagnacija je realan scenario (sa verovatnoćom od, recimo, 60%).Naredne  godine  područje  EU  dostići će nivo proizvodnje iz 2008. Tako ćemo imati  u proseku 7 godina    nultog realnog rasta . Ukupna stopa inflacije je  do 0,3% i nekoliko  zemalja članica već su ušle u period deflacije. Da  bi se  globalna štednja i investicije stavile u ravnotežu, realne kamatne stope bi trebalo da budu ispod nule. Ali, kombinacija niske stope inflacije i nulte donje granice kamatnih stopa je nepremostiva prepreka. Možda ere  visokih stopa rasta neće dugo biti. Nezaposlenost će rasti i u zemljama sa nižim stopama  (poput Nemačke, Holandije i Austrije) i postaće strukturne prirode na periferiji (Grčka, Španija, Portugalija). Zbog toga će  socijalna situacija u području EU postati mnogo gora, možda i na dramatičan način u  nekim zemljama.

Proširenje

Politički, to je prava stvar. Ipak, posmatrano  s tačke gledišta teorije sistema, složenost Unije , posle proširenja 2004., dramatično se povećala do tačke da je skoro nefunkcionalna. U tom smislu, proširenje je bilo neuspešno. Osim toga, mnoge nove države članice naučile su da na Brisel gledaju kao na novu Moskvu.“Argument proširenja“ bi  se uklopio ako nema optimalne oblasti valute i ako nema  potpune integracije fiskalne politike.

Godine 2019. EU će imati manje od 28 država  članica

Ovakav scenario je verovatan, recimo, 33%. Centrifugalne sile u Uniji su sasvim  očigledne. Da samo pomenemo UKIP i britanski referendum 2017., Škotsku, Kataloniju, predsedničke izbore u Francuskoj sa Marin Le Pen, potencijalnim pobednikom, i ostale evroskeptičke političke snage  širom Evrope. Najvažnija pokretačka sila evroskepticizma dolazi otud što EU ne brine o običnim ljudima, a to je voda u mlinove  nacionalista.

Izbaciti Britance iz Unije

Koji su to   društveni i troškovi britanskog članstva u EU? Britanske vlade u poslednje dve ili tri decenije bile su protiv gotovo svakog socijalnog napretka, bilo da se radilo o radnom vremenu ili radnim mestima, ciljevima zapošljavanja u Strategiji  zapošljavanja u Evropi, itd. Tako da bi bilo u interesu  svih kada bi Velika Britanija i njene saveznice učestvovale na samo jedinstvenom tržištu (čemu one očigledno teže).

„Garancija za mlade,“ sramotni nespeh Evrope

Garancija za evropske  mlade je dobar primer neuspeha Evrope. Pre svega, mladim stručnjacima su  potrebni poslovi dobrog kvaliteta ,kakvi upravo  sada  ne  postoje u zemljama kao što je Španija, Portugalija, Grčka i druge. To je bio glavni razlog zašto se zemlja kao što je Španija,  protivila  Garanciji za mlade. Drugo, 6 milijardi evra za dve godine nije dovoljno – trebalo bi 21 milijarda, ili više. Treće, posle  skoro dve godine pošto je odgovarajući savet  napravio odluku o Garanciji, (februara 2013), samo je  mala suma novca do sada iskorišćena za programe. Dva su glavna razloga za ovaj neuspeh: preterane birokratske procedure u Brislu s jedne strane, i nedostatak resursa za kofinansiranje čak tako malih suma od  10-20% od ukupnog broja. Sve u svemu, u očima mladih nezaposlenih „Garancija za mlade“ mora biti veliki neuspeh!

Socijaldemokratske stranke moraju da donesu  kvalitetnu odluku – biti ili ne biti

Poslednje, ali ne i najmanje važno: ako socijaldemokratske stranke u vladi, kao što  su u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Danskoj, Švedskoj i drugim zemljama, de facto usvajaju neoliberalni program  a  samo pričaju o više socijalne Evrope, tada je njihov istorijski kraj blizu, vrlo blizu. SIRIZA, Podemos i druge grupe nastaviće njihovu istorijsku misiju.

Šta treba da se uradi?

Mogu da izgledaju unekoliko radikalno, ali bih razmotrio sledeće  korake prema više nužne socijalne kohezije:
Naći grupu zemalja koje slično misle  o više Socijalne Evrope. Možda početi sa Luksemburgom i Austrijom.
Raditi na jasnoj podeli rada izmedju EU i nacionalnog nivoa. Sve strukturalne politike u području obrazovanja, tržišta rada i zakona o radu, tehnologija i inovacija i slično  ostaju nacionalne kompetencije. Vrednosti koje daje Brisel mogu biti  u području bezbednosti, energije i okoline. monetarne i fiskalne politike i tome slično. Cilj koordinacije proaktivne ekonomske politike (nasuprot  restriktivnoj verziji koja se sada koristi) podrazumevaju da je EU entitet – a NE individualne države članice – i prepoznaje pozitivne i negativne efekte u pristupu rastu koji ima za cilj pre svega  kvalitativan rast, što znači ne samo više proizvoda, već proizvoda koji služe zadovoljenju životnih potreba u širem smislu.
Cilj je „veća produktivnost, veća plata“. U tom smislu, bitne su inovacija, veština i kompetencija. Na novou EU, ekološke standarde treba postaviti u srednjoročnu perspektivu, a glavni cilj je da se podstakne zelena inovacija preko neprekidnog pritiska na inovativni kapacitet preduzeća.
Sprovesti istinsku politiku zapošljavanja, odnosno upravljanje potrošnjom, gde monetarna i fiskalna politika služe interesu visokokvalifikovanog zapošljavanja. Sada vidimo da se pogrešno razume i da se gledaju troškovi a ne dugoročni rezultati dobrih investicionih projekata. U svakom slučaju, najbolji socijalni program je dobra ekonomska politika.
Visoke nejednakosti  u prihodima i bogatstvu loše su za rast. Treba se boriti protiv rastuće nejednakosti utvrdjivanjem standarda  evropske minimalne plate (60% od prosečne nacionalne plate) i  minimalne sheme prihoda. Na nivou EU paket socijalnog investiranja mogao bi biti stimulisan i koordinisan.

Jedino što nedostaje jesu politički akteri koji bi izneli ovakav ambiciozni program. Ali, možda istorija ponovo  skoči! Ko zna šta će se  dešavati 2015?

Iz : Social-Europe.eu, dec 2014
Prevela Borka Đurić