Početna stana
 
 
 
   

 

FETVA

Olga Zirojević

Reč, baš u ovom obliku, odavno je ušla u naš jezik, i to preko Turaka (u  18 veku pominje se fetfa, i Vuk Karadžić zna za vetmu, kao i narodna pesma), da bi danas (posredstvom zapadnih medija), nepotrebno bio prihvaćen njen arapski oblik fatva (fatwa).

U pitanju je, kako se to uobičajeno kratko objašnjava "pisano pravno mišljenje koje izdaje poseban pravnik, muftija, na traženje kadije ili privatne osobe. Na temelju fetve kadija donosi odluku o spornom slučaju. U ispravi je redovno naznačen izvor na temelju kojeg je mišljenje izdato".Autoritativne fetve izdaju  šejhulislam i muftije, a zbirke takvih rešenja zovu se  fetava.

Delatnost muftija datira još iz ranog islamskog vremena  (tačnije, iz 8 veka), kada su izdate fetve služile kadiji (sudiji)  kao pomoć u presuđivanju. U vreme formiranja islamskog pravnog sistema svaki je pravnik-tumač bio pravna instanca koja izdaje fetve i kojoj se svaki pojedinac slobodno mogao obratiti. A to znači  da su  i muderisi (profesori) po medresama  istovremeno bili i muftije. I budući da su muftije tokom čitave islamske istorije  morale da odgovaraju na aktuelna pitanja, fetve su, indirektno, postale sredstvo  kojim se islam prilagođavao  i dalje se prilagođava   savremenim problemima.

U diplomatičkom smislu fetve sadrže sledeće elemente:  molitvu Allahu (Davet), pitanje ili problem za koji se traži mišljenje (Sual), odgovor muftije ili šejhulislama (Cevab) i potpis (Imza). Spoljni oblik fetve se u poslednjem stoleću ipak nešto  promenio.
Budući teokratska država i Osmansko carstvo  počivalo je na poštovanju muslimanskog kanonskog prava - šerijata.

Predstavnici visokoobrazovanih ljudi  na polju poznavanja verskog zakona   (ulema) imali su izuzetan uticaj u državi, a naročito šejhulislam  kao najviši dostojanstvenik uleme i vrhovni verski poglavar u Carstvu (savremeni evropski putnici doživljavali su njegov autoritet kao "tursko papstvo"). Pored njega, širom države, imenovane su  bile muftije sa zvaničnom funkcijom tumačenja šerijata. Njihova je obaveza bila da, u slučaju potrebe odnosno kad god se to od njih zatraži, daju pismena tumačenja i odgovore da li je određeni postupak  ili namera u skladu  sa islamom ili ne. Fetve nisu imale naredbodavnu težinu (i sam naručilac odnosno kadija nisu morali da ih slede), a s obzirom na to da su dati odgovori i mišljenja  bili opšteg, tj. principjelnog karaktera,  osmanske fetve retko kad imaju datum. Među njima, međutim, ima i takvih koje se bave veoma osetljivim  pitanjima od opšteg interesa, kao što je, na primer, bilo uvođenje štampe u Osmanskom carstvu (1727), pitanje objave rata, sklapanja mira ili, pak,  svrgavanja vladara. I kod uspostavljanja spoljnih odnosa put kojeg se osmanska država  uvek pridržavala  bio je poštovanje institucije fetve. Najzad, treba istaći i važnu ulogu fetve  u urednom funkcionisanju osmanskog prava zahvaljujući muftiji koji je usklađivao  kadijsku odluku sa pravnim principima (u vreme kada u pravnom sistemu nije postojala apelacija kao njegov obavezni sastavni deo).

U našoj istoriografiji fetve  se retko susreću i dosad nisu kritički objavljivane.
Tokom vremena nastale su mnogobrojne zbirke fetvi, koje su služile kao osnova za nove fetve.

Problemi koje donosi moderan život uticali su i na način izdavanja fetvi. U mnogim islamskim zemljama, pored lokalnih, postoji i vrhovni muftija sa velikim autoritetom (u Libanu je tako "Muftija Republike" na čelu islamske verske zajednice), pa njihove fetve imaju državnićko-religiozni karakter. Naročito su autoritativne fetve  koje donosi (od 1935. godine)  kolegijum uleme sa kairskog univerzizeta al-Azhara, a gde su zastupljene sve četiri islamske pravne škole (mezhebi, u nekim islamskim zemljama postoji težnja da se da prednost  jednoj od ove četiri škole). Godišnje u proseku izdaju oko 350 fetvi.
Danas se fetve objavljuju u posebnim kolumnama  verski orijentisanih časopisa, stručnim pravnim časopisima ili se, pak, emituju preko elektronskih medija (radija i televizije), a mogu biti uobličene i u  knjige.
I dok u sunitskom islamu  fetve nisu obavezujuće (naručilac se može obratiti i nekom drugom autoritetu), to nije slučaj kod šiita, jer kod njih fetve mogu da izdaju samo ličnosti iz najvišeg ranga verske hijerarhije (i ne može se menjati  verski autoritet), pa je tako Salman Ruždi, pesnik Satanskih stihova, osuđen 1989.  na smrt fetvom  (tada se zapadni svet prvi put susreo sa ovim terminom) samog ajatolaha Homeinija (čijom smrću je prestala  da važi, ali se Ruždi još 2 000. godine skrivao od mogućih  izvršilaca  Homeinijeve osude). Ista sudbina, a opet zbog romana  Lajja  (Sramota) i borbe za ženska prava, zadesila je (1993) i književnicu iz Bangladeša,Taslimu Nasrin,  koja je morala da potraži utočište u inostranstvu.

Od 1997. godine postoji Evropski savet za fetve  i istraživanje (ECFR) kojim predsedava čuveni islamski učenjak egipatskog porekla - smatra se jednim od najviših savremenih autoriteta  u sunitskom islamu - dr Jusuf  Abdallah al-Karadavi (1926),  koji  je i redovni   gost arapskog elektronskog medija al-Džazire. U svojim fetvama pokušava  da dinamičnu sadašnjost dovede u sklad sa islamom, pa su  u njima obrađene teme koje tretiraju vlast, demokratiju, višestranačje, ali i takve kao što su otmica aviona, pitanje eutanazije, transplantacija ljudskih organa, kontracepcija, upotreba droga, zapošljavanje žena, poslovanje. "Šejh El-Karadavi, objašnjavajući svoj metodološki pristup ovom nadasve odgovornom poslu, ističe da on ne pripada onoj grupaciji znalaca šerijata koji odgovaraju sa da ili ne, to je dozvoljeno a ono zabranjeno itd. bez detaljnog objašnjenja. On nastoji da svaki odgovor razloži do pojedinosti i iznese mnoštvo dokaza koji potvrđuju njegovo mišljenje".  Tako na pitanje da li je muslimanu dozvoljeno da pokloni organ za života odgovara: "Islam ne ograničava  sadaku (milostinju) na imetak, nego  svako dobročinstvo smatra sadakom. U to spada i darivanje dijela tijela radi pomoći drugome. Nema sumnje da je ovo najuzvišenija i najvrednija sadaka, jer tijelo je vrednije od imetka. Čovjek žrtvuje sav kapital da bi spasio dio tijela, a njegovo žrtvovanje, zaradi Allaha, spada u najvrednija dobra djela i najveću sadaku". Dozvola je, međutim, ograničena,  jer "nije dozvoljeno čovjeku da da ono čime  bi nanio štetu  sebi ili nekome  prema kome on ima obaveze". A organ se može pokloniti i muslimanu i nemuslimanu (opet pod određenim uslovima).

Kada su, u vreme iračkog rata (2003)  studenti sa al-Azhara uputili peticiju za bojkot američke robe, prof. Muhamed Sajed Tantavi i šejh al-Karadavi izdali su odgovarajuće fetve, a zbog Muhamedovih karikatura  ovaj drugi pozvao je i na bojkot danske robe. Odobrava i samoubilačke bombaške atentate Palestinaca i ne vidi u njima u islamu strogo zabranjeno samoubistvo.

Na teroristički napad u Londonu (jula 2005. godine)  tamošnji Savet sunita  reagovao je fetvom ističući, na taj način,  njegovu nespojivost sa islamom.
Pomenimo, na kraju,  da  je Zbirka fetvi  (Fetava Alemgirije), iz doba Mogulske imperije (nastala u 18 veku)  postala glavni izvor muslimanskog zakonodavstva  u Indiji.

Najzad, fetve su, pored verskog i pravnog značaja koje imaju, i važan izvor za etnografska, društvena i privredno-istorijska istraživanja.
     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014