Početna stana
 
 
 
   

Povodom knjige Noama Čomskog

Sunovrat „američkog sna“

Studije Centra za ekonomska i politička istraživanja, piše Čomski, pokazuju mnogo široki stepen rasta ali i smanjenje progresa prema socijalnim pokazateljima izmedju bogatih i siromašnih kategorija i konstatuje: „Nastao je oštar pad rasta u neoliberalnoj eri u odnosu na stanje u periodu koji mu je prethodio.“. Iz toga sledi zaključak: „Neoliberalne reforme su antiteza promociji demokratije.“

Zagorka Golubović

Krećući se u svojoj analizi na širokom planu „svetskog društva“ Noam Čomski se u poznatoj knjizi Neuspele države (kod nas svojevremeno objavljene u izdanju Rubikona iz Novog Sada i Beoknjkige iz Beograda, još 2001. godine) bavi pretnjom za opstanak vrste, navodeći posledice nuklearnog rata, ekološke kataklizme i politiku vlade vodeće svetske sile, koja dovodi do povećanja katastrofa širokog dijapazona.
Razlog za strahovanje Čomski vidi u tome što se američki sistem uputio u pravcu okončanja svojih istorijskih vrednosti, po kojima je bio uzor za budućnost modernog sveta, zalaganjem za jednakosti, slobodarstvo i izbor demokratskog razvoja na planeti.
Demokratska forma pati od ozbiljnog demokratskog deficita, zaključuje Čomski (6). Kao dokaz Čomski konstatuje da se Medjunarodno pravo, pravda svetskog poretka snažno nameću drugima, ali se odbcuju kao nevažeće za SAD (7). Ali Čomski upozorava da militarizacija svemira ne vodi poreklo od Bušove administracije; već je Klintonova svemirska komanda zahtevala „vojnu dominaciju u svemirskom prostoru“, da bi zaštitila interese i intervencije SAD (15). A Reganov program militarizacije svemira („Zvezdani ratovi“) otvorio je put za ekološke katastrofe, što je izazvalo reagovanje grupe 8 (jula 2005) i zahtev za potrebom hitnog delovanja (22). Medjutim, Džordž Buš je tvrdio da još ne znamo dovoljno o tom fenomenu, jer je „globalno zagrevanje previše nejasno...“ (23). Iako su istraživači globalnih promena tvrdili da postoje snažni dokazi da je „ljudsko delovanje uzročnik globalnog zagrevanja...“, ali je Amerika smanjenje poreza za bogate rangirala kao veći prioritet.
Čomski navodi i Bušovo kršenje povelje o kažnjavanju ratnih zločina, o bombardovanju gradova i zdravstvenih centara drugih zemalja, koristeći i glad i nedostatak vode kao ratno oružje protiv civilnog stanovništva – kršenje Zenevske konvencije, koja je važila za druge (61).
Čomski konstatuje da su odluku Vašingtona da sebe isključi iz Medjunarodnog prava podržavali i mnogi značajni ljudi, iako je prema podacima UNICEF-a, polugladovanje Iračana na osnovu Bušove politike dovelo do utrostručavanja stope smrtnosti 2003 godine (68). A sankcije koje je SAD uveo optužene su za genocid.
Autor takodje navodi američko izbegavanje sankcija UN protiv Južnoafričke republike u vreme Regana i sankcije OAS-a protiv terorističke hunte na Havajina pod Bušom i Klintonom; a i u gušenju Nikaragve SAD su se same izuzele iz principa svetskog poretka (75-77). Ističu se i veliki zločini SAD u Abu Grabu i Faludži, dok je Rajsova izjavila da je „ nadležnost Medjunarodnog suda neprikladna za SAD.“ (80). Što je u američkoj izjavi ocenjeno na sledeći način: „Po prvi put u istoriji jedna država ’idealistički Novi Svet’, sačuvala je principe i vrednosti, delujući iz „altruizma i moralne revnosti“ – što Čomski komentariše: „..Iz ovoga sledi da je ona slobodna da se osloni na silu radi onoga što njeni vodji odrede da je pravilno...“ Navodeći kao primer takvog nasilja i bombardovanje Srbije 1999.g. pod izgovorom: nelegalno ali legitimno (96). Ali je bombardovanje Srbije „...otišlo u istoriju kao pobeda koja će moći biti primenjena u službi liberalnog humanizma...“ ( Tu spada i bombardovanje Kambodže kao očigledni genocid.).
Američko strateško razmišljanje rukovodilo se načelom da je „...ekspanzija put prema budućnosti...“ (106); prihvativši princip „da su SAD jedinstveni izuzetak iz medjunarodnog prava i jurisdikcije...“ (111)..
 Dok je stalna tema države SAD „posvećenost donošenju pravde i slobode napaćenom svetu...kao silna želja za promocijom demokratije.“ (124).
U slučaju pretnje komunista da legalnim sredstvima steknu vlast – na primer u Italiji, dolazi do subverezije italijanske demokratije, čestim vraćanjem fašističkih kolaboracionista na vlast...(135). Vašington je podržao i uspostavljanja prve posleratne fašističke vlade u Grčkoj 1967.g.
Iz najnovijih analiza Noama Čomskog ne dobija se ništa bolja slika o „promociji demokratije kod kuće“ (videti od str.234). Robert Dal je pisao o ozbiljnim nedemokratskim odlikama političkog sistema SAD, o subverziji demokratije pomoću koncentracije privatne moći. Djui je zaključio da je „politika senka koju na društvo baca krupni biznis – u korist privatnog profita...“(235).
„Novi duh vremena“ autor povezuje sa opservacijama Adama Smita: „... gradjanska vlada sve dok je postavljena radi bezbednosti imovine, zapravo je postavljena za odbranu bogatih od siromašnih, ili onih koji imaju imovinu od onih koji je nemaju.“ (236). Aristotel i Medison iznose iste probleme, ali Čomski konstatuje da izvode suprotne zaključke: Medison upućuje na smanjenje demokratije, a Aristotgel ukazuje na smanjenje nejednakosti, približno „državi blagostanja“, konstatuje Čomski (237) – uspostavljanjem dalekosežnijeg projekta: da „rad po svom izboru odredjuje demokratiju...nasuprot krilatici novog duha vremena u smislu: „obogaćuj se, zaboravi na sve osim sebe.“ Čomski navodi reči Vudroa Vilsona, da su „većina ljudi postali sluge korporacije“ (238).
Stoga Čomski zaključuje: „Iako je vremenom ciklus težio da ide nagore, ponekad je regresija dosezala tako daleko da je stanovništvo bilo potpuno marginalizovano...“ Dodajući da su neki gradjani uporedjivali Bušovo ministarstvo pravde sa nacizmom (239). Iznosi se podatak da se prihodi stanovništva održavaju samo povečanjem radnog vremena...dok je nejednakost znatno porsla: od 1983. do 1998. prosečno bogatstvo 1% najimućnijeg stanovništva skočilo je za 42%, dok je 40% najsiromašnijih izgubilo 76% svog (vrlo skromnog) imetka (241). Čomski naglašava: „Nejednakost je nastavila da raste do blizine najviše stope ikada do tada...“
Studije Centra za ekonomska i politička istraživanja, piše Čomski, pokazuju mnogo široki stepen rasta ali i smanjenje progresa prema socijalnim pokazateljima izmedju bogatih i siromašnih kategorija i konstatuje: „Nastao je oštar pad rasta u neoliberalnoj eri u odnosu na stanje u periodu koji mu je prethodio.“ (247). Iz toga sledi zaključak: „Neoliberalne reforme su antiteza promociji demokratije.“ One su osmišljene da ojačaju državne institucije u službi potreba važnih ljudi – prenos odluka u ruke privatnih tiranija...jedan metod je privatizacija, koja uklanja uticaj javnosti na politiku (249).
Čomski komentariše i program obrazovanja u tako degradiranoj Bušovoj demokratiji zato što se više koncentriše na ispite, a ne na povećanje sposobnosti da se istražuje i stvara što je bio suštinski smisao Humboltovog programa (258). Takodje ukazuje na uskraćivanja informacija javnosti kontrolisanjem medija i urušavanjem slobode štampe (262).
Sledeći podatak koji snažno potkrepljuje kritiku američke demokratije je broj zatvorenika u SAD, koji je, prema navodu Čomskog, najveći u svetu (262); posebno je važno istaći da je narastao broj dece osudjenih na doživotne zatvorske kazne (prema evidenciji koju navodi Čomski, 265).
SAD, medjutim, nastavlja i na drugim mestima da potkopava demokratiju: u Haitiju, Nikaragvi, Venecueli...(299).
Ipak, ova i slične oštre kritike“Američkog sna“ ne mogu da zanemare činjenicu da je „američka demokratija“, iako opterećena sve većim paradoksima, još uvek inspiracija koja podstiče oživljavanje nada za ostvarenje načela pravde na tragu njenih velikana: Linkolna,Džefersona, Vudroa Vilsona, Ruzvelta.
Ali budjenje nove nade za obnovu slobode i izvorne demokratije ne ide tako spontano ni sa dolaskom Baraka Obame, budući da su autoritarne snage u Kongresu i dalje jake, kako u odnosu na spoljašnji svet, tako i u sopstvenoj sredini, gde konzervativni talas još uvek ima snažno uporište u sprečavanju prodora novih socijalnih tendencija (primer sputavanja Obamine reforme zdravstvenog sistema, na čemu se zasnivao novi program dolazećeg demokratskog predsednika Baraka Obame).
Čini se da i veoma ubedljive kritike „Američkog idola“ od strane Džozefa Stiglica, Imanuela Volerstina, Noami Klajn i drugih analitičara, koji raspršuju iluzije o američkoj demokratiji, ne uspevaju dovoljno da kontrolišu invaziju doseljavanja u Ameriku, što utiče i na još veće pogoršanje društvenih prilika „za bolji život“ i u samoj Americi.
Stoga, piše Čomski, putevi daljeg razvoja i proširenja demokratije još uvek su dosta neizvesni, utoliko više što se konzervativni talas rasprostire i u zemljama kao što su Švedska, Norveška, Funska, koje su već dva veka uspostavljale socijaldemokratsku politiku i važile kao zemlje blagostanja na putu ostvarivanja veće jednakosti gradjana. A može se dovesti u pitanje i demokratičnost politike Evropske Unije, u kojoj su crte autoritarnog upravljanja još uvek jake.
Zato se kao urgentno nameće problem preispitivanje demokratije u „potrošačkom društvu“ postmodernog doba, u kojem raznolikost principa života i upravljanja dobija veći značaj od uopštenog jedinstva važećih smernica budućeg razvoja – kojima se često nameću gušenja slobode i individualnih inicijativa, sa pobedom kolektivističkog i nacionalnog etosa i slabljenjem personalnih sposobnosti gradjana.
Sve više bledi predstava o američkom duhu slobode i prosperiteta, iza čije svetleće fasade prodire slika „džungle“ u kojoj se dešava najveći broj masovnih ubistava i zatvorenika u svetu, saopštavaju i drugi istraživači pored Noama Čomskog.
Medjutim, bespoštedna kritika „Američkog sna“ koju iznosi Čomski, ubedljivo razbija iluziju o Americi kao poželjnoj „zemlji snova“, koja i u haosu „potrošačkog društva“ na temeljima neoliberalne ideologije još uvek služi kao mamac „svetle budučnosti“ za obespravljeno i poniženo čovečanstvo.
To potvrdjuje slika nezaustavljivog masovnog useljavanja gradjana iz nerazvijenih zemalja u Ameriku, ali i danas se oni tretiraju kao „niža vrsta“, kao što je bio slučaj i sa masovnim useljavanjem Italijana na početku razvoja Amerike kao „obećane zemlje“.

Na još konkretniji način analize, takoreći na prizemnom – životnom nivou – u sferi rada, slične analize potkrepljuje jedna od najpoznatijih savremenih naučnica/sociološkinja Noami Klajn, konstatujući da radnik, u toj „zemlji snova“ postaje danas potrošna roba i tretira se kao otpad (zato preporučujem da se i njene analize predstave našoj javnosti).
     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014