Početna stana
 
 
 
   

Šta je pisac hteo da slaže

Čudnovata iskušenja Galimantijašablebećka

Nema onog zdravorazumnog ko se neće usr... od stra.. kad ovo pročita, ovo je gore od apokalipse, Apokalipsa je priča za malu decu, uspavanka. Ali, hvala Bogu, sumašedši će krenuti svetom šireći pesnikovo proročanstvo. Ovo je trijumf pesnikove volje za moć nad zdravim razumom u slepa i beznadežna vremena

Predrag Čudić

Akademik Bećković je jedan od retkih akademika koji su kritikovali još od 1991. godine Slobodana Miloševića. Npr. Srpska vojska je zauzela Skadar i Jedrene, a ova ne može Borovo Selo i Tenje.“ (Vreme, 2. 12. 1991.) Tokom njegovog režima učestvovao je u brojnim protestnim skupovima... Tako piše u Wikipedijama, i drugim pisanim dokumentima, a kakav je bio njegov otpor  Miloševićevom režimu odista, to znaju najbolje oni koji su obeležili granice bećkovićevske Srbije  novim grobovima.
    Ovoga puta nas neće interesovati nove mitologeme i novi stari mitomani, nego čista poezija  u vidu molbe, vapaja, zahteva, pre svega imperativa, naređenja, novopredvojenog  pesnika, komandanta nebeskih odreda.
   Taman kad pomisliš da su utiskoborci i svi ljubitelji utisaka tolikih uzalud proteklih nedelja, meseci i godina, izgubili bitku, moj mi prijatelj donese prvu stranicu kulturnog dodatka Politike, od 11. okt. 2014., Politike,  koju odavno u svojoj bibliotekarskog dokolici nazvah Politura, i  pročitah  jednom zauvek, beše to davno, pročitah je od prvog, pa mogu slobodno reći, što se mene tiče, do poslednjeg broja. Pročitah je za svagda, te  živeh sa uverenjem da me takva novina, bila institucija nacionale ili ne, više ničim, osim svojim konstantnim nekritičkim povlađivanjem vladajućim krugovima, ne može iznenaditi.
  To ti je, reče mi moj prijatelj, nova Santa Marija... To ti je utisak utiska prve polovine 21. stoleća. Svi oni intervjui sa čuvenom princom pesnika, svi oni  hvalospevi Miloševiću i njegovim satrapima, sve one gnome od našeg najvećeg gnom-akademika, sve one posmrtne bogougodne besede od istog pisca, sve je to ništa prema velikom školskom času veronauke koji nam je održala Politika kroz usta v.d. oca nacije, krunskog savetnika samog Apolona.

     Ljubav je kao jevrejska brava kad jednu otključaš druge zaključava, poje pesnički subjekt u svojoj iskušeničkoj pesmi i da, vidite, baš je, sasvim je u pravu. Otključavši veroustavu svoje duše, otvorivši vrata svoje, slobodno možemo reći, pa kasnije i dokazati, pomahnitale pobožnosti, sve druge brave svoje prošlosti je dobro zaključao. Sve svoje komendije i vicmajstorije na račun drugih, sva svoja patriotska naduvavanja i svoju retro-riku, sva svoja ježevskočikovska mlaćenja prazne slame, sva svoja kostimiranja i lažna predstavljanja, sve je to ostavio iza blindiranih vrata svoje savesti, ostavio i zaključao, a ključeve progutao kao u gegovima nemih filmova.     

  Poema Učini mi ljubav proteže se kao  kompozicija brzog voza, strofe- vagoni za spavanje i spasavanje su poput oreola oko lika Bogorodice na čitavoj prvoj stranici Kulturnog dodatka. Tu je, pored imena i fotografija  preplanulog pesnika sa poluotvorenim ustima, sa gramšijevskim naočarima i sa kao britvom prorezanim očnim kapcima, škilji kao da mu je premnogo božanskog svetla ili je to samo pogled sa nebeskih visina velemajstora estrade. Kako bi naglasili svoje ekskluzivno pravo da objavljuju pesnika, sa kapom ili bez kape, uvek kada ima nešto novo ponuditi nacionu gladnom pesničke reči sa izvora Velje dubokog, Politika stavlja i nadnaslov, Iz pesničkih rukopisa. Nažalost, novina je novina i kad je reč o kulturnoj rubrici, niko tu ne zna da su rukopisi, a naročito pesnički, bolji kad malo odstoje. A to se baš na ovom primeru i primerku najbolje vidi. Da je malo odstojao, ovaj rukopis možda nikad ne bi bio objavljen, što bi za ugled ovog pesnika bilo kudikamo bolje.

                      Učini mi ljubav dušo najnajnija
                      I ukradi se tajno najtajnija
                      Ozari kaplje rose na paučju
                      I zamahnute zvukove u zvučju
                      Rđu što se kruni sa šarki galaksija
                      Sklad i smisao sklada harmonija
                      Huju u sazvučju zuju satreptaja
                      Ne ostavi me bez tebe do kraja
                       Ne prečuj prizovi podari spokoja         
                      Al nek uvek bude volja tvoja

Tako invokacijom, gde umesto muze, sva je prilika, zaziva dušu najnajniju, pošto vokativ ne odvaja zapetama, takozvana tvrda, pesničkoj slobodi dozvoljena  interpunkcija, naročito je svojstvena akademicima. (Pa, molim vas lepo, D. Ćosić je napisao čuvene Deobe bez ikakvih interpunkcijkih pravila, pa je proglašen srpskim Tolstojem, Džojsom i Dostojevskim, istovremeno!) Pesnički subjekt, dakle,  priziva dušu najnajniju koja je istovremeno i tajna najtajnija, dušaje ta naj-naj i pride ja, pesnikovo ja, naj naj i ja. E, sad, šta je pesnik u svojim ćopavim, kobajagi, aleksandrincima, rimovanim aa, bb i tako do besvesti pa kako ispadne, hteo da kaže? Od najnajnije zahteva da: ozari kapi rose na paučju/ i zamahnute zvukove u zvučju/  sklad i smiso sklada harmonija/ huju u sazvučju zuju u satreptaj/...Dakle, iz teksta datog nam se čini da pesnik, akademik, baš i ne zna da su sklad i harmonija jedno isto, te mu je malo jedan sklad i jedno sazvučje i jedan satreptaj i jedan huj i jedan zuj, nego i samu harmoniju gura u plural. Malo mu je jedna harmonija, malo mu je, ostala mu pusta! Malo mu je i jedna Galaksija, tj. Mlečni Put, nego i to multiplikuje, te se obraća huju u sazvučju i zuju satreptaja, moleći do današnjeg dana nepoznate fenomene huju i zuju da ga ne ostave:  ne ostavi me bez tebe do kraja. Taj zuj satreptaja i huj u sazvučju  moli pesnik da mu podare spokoja i, naravno, kao pravi vernik, veli i rimuje: spokoja i volja tvoja . Posle ovog uvodnog galimatijasa nikom ne može biti jasno šta je pesnik hteo da kaže, ko koga da ne ostavi do kraja, i, prema napisanom, do čijeg kraja: pesnikovog - huj u sazvučju i zuj satreptaja ili njihovog; huj i zuj, dakle, oba dva  - pesnika. Normalni ljudi pretpostavljaju da je nebeski prostor apsolutna tišina, ali ako pesnik čuje huj i zuj, onda je to za nova proučavanja akademika fizičke struke, proučavaoce strune u zakrivljenom beskraju.   

  Nekad, za Miloševićeve bogobojažljive vladavine, kada je naš nacionalni bard bio predsednik svih pisaca Srbije, nije još tačno znao ni kako se piše getsimanski, mada je i onda bio pobožan do bola, te je u svojim javnim govorima (pozdravno slovo na otvaranju Oktobarskog međunarodnog susreta pisaca) pisao i govorio u svojoj pobožnosti gestimanski vrt, misleći valjad da je to neka gostinska bašta nekakve rezidencije, kao što je svim svojim pobožnim srcem i dušom bio uz miloševićevsku politiku i njegove rezidencije. Odavno su mnoge zvezde estrade beogradske potamnele, ali zvezda našeg prvog meistersingera sija punim sjajem sa ekrana kao nekad, kao drugo sunce. 
No, hajde da vidimo šta pesnik u svojoj Santa Mariji... poje:

                          Učini mi ljubav dok je za videla
                          Zrako što si mrkle mrake krozvidela
                          Ne kršeći kristal koji si probila
                          Postala devica pošto si rodila
                          Ljubav koja umre nije ni živela
                          Najvoljenija od nebeskih tela
                          Pribrani cvete bobico i šnalo
                          Skuplja života čiodo koalo
                         Vladaj nada mnom silo nepoznata
                         Da umrem što manje pre suđenog sata. 

 Pesnik je nestrpljiv kao svaki bogomdani pesnik, i traži ljubav za videla i to od neke zrake što je mrkle mrake (multiplicirani mrak) krozvidela, to je današnjim jezikom rečeno neki laserski snop. Na putu tog laserskog snopa našao se neki kristal koji nije skršen, ali je probijen i, gle čuda nad čudima, tu se našla izvesna devica, ali tek je postala devica pošto je rodila. Valjda je to ta partenogeneza viđena pesničkim laserskim okom. Pesnik zatim, onako u svom starom maniru beskrajnih ponavljanja zgotovljenih fraza, kaže: ljubav koja umre nije ni živela. E sad, pitam se pitam, kako će umreti nešto što nije živelo, iliti, može i ovako, kako nešto što živi -  ljubav, kad umre nije živela!? To nam maestro iz Veljeg Dubokog ne objašnjava, mada je stvarno duboko, da velje ne može biti! Pojavljuje se iznenda, posle oksimorana o ljubavi, neko nebesko telo ženskog roda, verovatno neka kometa, koje je najvoljenija od svih nebeskih tela, te je istovremeno taj NLO: pribrani cvet, bobica i šnala, skuplja života čioda koala. Bez obzira što je to sila nepoznata hrišćanstvu uopšte, a pravoslavlju posebno, pesnik joj sasvim bezbožnički zapoveda: vladaj nada mnom silo nepoznata!  A zašto to naređuje nečemu što mu je nepoznato?Po njegovom osećanju tako bi: umro što manje pre suđenog sata! Dakle, pesnik bi malo da umre, da umre na određeno vreme, i to ne sasvim! Kako se čioda transformiše u koalu, a bobica u šnalu, i kako su skuplje od života? To samo Bog sveti zna, naravno, i autor poeme. A to kakav je on trgovac odlično znamo još od najskupljih srpskih reči sloboda i miloš - odista su nas skupo stajale.

U sledećoj kitici opet o ljubavi, to je i molba i zapovest, mada više zapovest:

      
                         Učini mi ljubav za ljubav ljubavi
                        Te slave koja sama sebe slavi
                        Ako si jedine jednine jednina
                        I bez množine dvojnice dvojina
                         Kad sve i svja i sveljubeća si
                         Samo Bog nisi majko božjeg sina
                          A da Bog budeš sama si odbila
                          Da jedini bude taj kog si rodila...
                          Kako tebe ne bi niko proslavljao
                          Već onog što ti je božanski dar dao.


Logoreični vernik kao da je dobio dedijareju: ...ljubav za ljubav ljubavi/ te slave koja samu sebe slavi.. Pesnik ne može da obuzda provalu svoje ljubavi, kao majska provala oblaka ona ruši sve pred sobom, sve brane i ustave zdravog razuma. U zao čas evo nam pesnika, akademika i teologa u sred zamki osnova matematike, možda aritmetike pravoslavlja: Ako si jedine jednine jednina/ I bez množine dvojnice dvojina/ Kad sve i svja si i sveljubeća si/ Samo Bog nisi majko božjeg sina/  A da Bog budeš sama si odbila/ Kako tebe ne bi niko proslavljao... Tu je malo pesnik malaksao, zadremao ili ga je ponela glagolska rima: proslavljao i dao ili, prosto, u svojoj veronauci nije primetio koliko se Bogorodica slavi i poštuje, pa i sama njegova stihijada udostojena je ilustracijom Blagovesti. I ne samo to, to bi bilo i bože pomozi, ali otkud pesniku te spekulacije, kako on zna  i kad je to bilo, ko joj je ponudio i kad je majka božija odbila da bude Bog. A i taj koga je rodila nije jedini, pošto postoji sveto trojstvo.

                           Učini mi ljubav ljubavi jedina
                           Mati svog oca kćeri svog sina
                           Ženo i devojko ljubavi i dete
                           Aja Sofijo Svemajko planete
                           Utrobe sam se tvoje zaželeo
                           Da opet budem spokojan i ceo
                           Otkad se srelo i spojilo dvoje
                           Dvoje je jedno a Jedno je Troje
                           Varnice luča svevaseljenskog
                            Ljubavi ima koliko i Boga

Ovde naš pesnički subjekt kiti svim silama božanskog nadahnuća svoje shvatanje o svetom trojstvu, on je obogotvoreni satiričar verske prostitucije: Aja Sofijo Svemajko planete/ utrobe sam se tvoje zaželeo/ da opet budem spokojan i ceo ... Bože me prosti, da ne čuje zlo, meni to što pesnik moli,  liči na vapaj šizofrenije!  Šta je za našeg pesnika sveto trojstvo? Da li je on dobro razumeo poruke Nikejskog sabora i raskola Istočne i Zapadne crkve? Da li on smatra da je možda on sam, njegovo pesničko ja sin božiji,  te da je od iste tvari kao i sam Bog? Da li se on upliće u teološko-ideološki rat zemaljskih bogoljuba za nebeske principe? To se baš ne može videti u njegovim pesničkim mukama-porukama: Ako si jedine jednine jednina / I bez množine dvojnice dvojina / Samo Bog nisi majko božjeg sina/ A da Bog budeš sama si odbila / Da jedini bude taj kog si rodila, poručuje rovac-bogoslovac, mudrac-osnovac. (Kao što je on odbio više od trideset koje crvenih, koje crkvenih nagrada, tako je i bogorodica sama odbila da bude bog, e da bi bog bio njeno čedo.)

Kako bi pokazao svoje prisustvo kao božijeg izaslanika i u svet modernih tehnologija, naš pesnik poseže za daljinskim kao za prstom božijim.

                                    Učini mi ljubav, pošalji poruku
                                     I na daljinski spusti svoju ruku
                                     Il iz oblaka bez skajpa i sajta
                                     Linkuj bez linka i bez gigabajta 

Teško da i pored licentije poetice linkuj može ići bez pomoćnog glagola se, dakle, bez likovanja, trebalo bi, uvaženi poeto,  linkuj se sa razumom!  Gigabajt, pa i sajt nemaju veze sa linkovanjem, te iako su uvaženom akademiku trebali zbog rime, i poznavanja modernih sredstva u bogoslovlju, to se mora smatrati običnim ludiranjem, a nikako pesničkom istinom, ili, ne daj bože, posebnom zaslugom za srpsku modernu. Kakve veze ima daljinski i PC? Odmah u sledećim redovima iz kosmosa pesnik se vraća domaćim pesnicima:

                                 Seti se pesnika koji ne postoje
                                 A jedino vrede zbog ljubavi svoje
                                 A po Pavlu(sic!) i da planine pomeraš
                                 Ništa si ako i ljubav nemaš
                                 Knjigo ispisana iznutra i spolja
                                 Virtuelnoga Konstantinopolja  

Zagonetan, da li zbog svoje neveštine ili zbog same želje da govori jezikom Sfinge, pesnik moli višu silu da se seti pesnika koji ne postoje. Kako da se bilo ko seti nekoga ko ne postoji? Ali, gle čuda, ti što ne postoje, pesnici, oni jedino vrede zbog ljubavi svoje. Ne postoje, a vrede?! Odmah iznebuha u tom svetu nepostojećih pesnika punih ljubavi naš stihotvorac-čudotvorac pominje nekog Pavla, da li poč. akademika Pavla S. ili apostola Pavla, nije jasno. Jer ako naš svet sve akademike po novinama, pa čak i tabloidima oslovljava akademik M.B ili akademik M. T., onda i akademici, pogotovo vernici, apostoli srpstva, moraju nebeske apostole oslovljavati po uveliko zaslužnim zvanjima. Jer ako su akademici živi apostoli naše umetnosti i nauke, onda ne smeju praviti takve propuste, pa makar oni bili i u broju slogova u stihu ili u cezuri i stopi. No, taj Pavle koji je rekao da je čovek ništa kad i planine pomera ako ljubavi nema, nije bio nauk našim akademicima da ne pomeraju reke i planine praveći nove mape svojeg slepačkog rodoljublja. Poenta ove kitice od deset redaka završava se jednom parolom, jednim kliktajem koliko nadahnutim, toliko i oksimoronskim. Knjigo ispisana iznutra i spolja , u pitanju je kao što nam gramatika kaže, istina bez interpunkcije, knjiga kojoj se pesnik obraća, a koja je posve tajanstvena i običnom čoveku nepojamna, pošto je ispisana iznutra i spolja. Šta je tu u toj knjizi, to ni sam pesnik ne zna, osim da je to knjiga nekakvog virtuelnog Konstantinopolja. Očigledno je tu u toj knjizi tajna ljubav prema istočnoj varijanti hrišćanstva koju, bez obzira što je to sve virtuelno, pesnik uzdiže u nebesa, ali ona nebesa koja on smatra dostojnim njegove ljubavi, dakle, istočna nebesa.

                        Učini mi ljubav stvore neimeni
                        Da ja ne živim nego ti u meni
                        Spava sve moje od sveta starije
                        Kad god se probudiš nikad kasno nije
                        Da sa mrtve tačke kreneš ispočetka
                        Zvezdo novoga nebeskog poretka
                        Sad kad je jabuka ona nagrižena
                        Koju na prevaru proba prva žena
                        I zbog koje smo izgnani iz raja
                        Postala znamenje i novoga kraja 

   U ovoj kitici ili kiturini ili kitetini pesnik nas kiti graničnim vrednostima, početkom i krajem koji rimuje sa rajem, a jabuka nagrižena se rimuje sa prva žena. Mora da je on, ipak, nekakav dijalektičar antičkog kova, kao Miljković, ali to prikriva velom teosofije, a sve to premazuje apsolutnim diletantizmom. Međutim, ono što odlikuje skrušenost pesničkog subjekta je osećanje da se najlepše živi kad se ne živi u samom sebi nego u nekom drugom, (taj nije sam, kažu ljudi) a u takvom životu dobro je i spavati jer kad se god probudiš nikad kasno nije, jer ćeš sa mrtve tačke krenuti iz početka i on priziva nekakvu zvezdu novoga nebeskog poretka pošto je jabuka ona
nagrižena. Mada smo svi skupa posle pramajke jeli jabuke, ipak, rekao bih da je prva žena zagrizla jabuku, a ne nagrizla, jabuku mogu nagristi štetočine u jabučaru, ali ne i ona - ona u onom rajskom vrtu iz koga je i M.B. izgnan skupa sa svima nama. Mada, kad se pogleda istini u oči, M.B. i dan danji živi lepše nego u raju, ni u raju nije toliko lovora i lovorika bilo, srpski zaslužni književnici odavno su obrstili sve lovorove šume na Balkanu. Ovenčan vencima slave, M.B.: od sedmojulskog do ravnogorskog, od Prepodobne majke Angeline do Oktobarskog oslobođenja Beograda, sa kapom  šerlokovskom kao aurom, princ pesnika jaše na čelu kolone vrletnom stazom nebeskom.

Ali, njemu je ljubavi malo:

                       Učini mi ljubav janje nebodano
                       Čedo omiljeno zrno ovejano
                       Jagodo cvetiću ječmu mokra ptico
                       Strunico grlico ti jednomužico
                       Kulo što gleda ka Damasku gradu
                       Stado divokoza na gori Galadu
                       Ljubav je kao i jevrejska brava
                       Kad jednu otključa druge zaključava
                       Zapamti mi ime poznaj udostoji
                        Da mi se i smrt i život omoji

   I zato što mu je još uvek ljubavi malo, poziva u pomoć mudrog Solomona pokušavajući da dosegne liričnost Pesme nad pesmama.
Pa su tako za našeg pisca naše pesme nad pesmama, našeg mudrog Solomona, vrhunac lirskog rekvizitarija: janje nebodano, čedo omiljeno, zrno ovejano, strunica, grlica, jednomužica, kula što gleda ka Damasku gradu, (kod Solomona je ovako: nos ti je kao kula Livanska koja gleda prema Damasku gradu) stado divokoza na gori Galadu, (kod Solomona je pak: Kosa ti je kao stado koza koje se vide na gori Galadu). To sve, i još zagonetna jevrejska brava koju istovremeno i otključava i zaključava taj stvor neimeni, sa svim tim epitetima: od pokisle ptice do ječma, trebalo bi da  zapamti ime pesničkog subjekta da pozna i udostoji da mu se smrt i život omoji.  Dakle, sve je to zbog toga što pesnički subjekt voli da bude svoj na svome i u smrti i u životu.
Pesnički subjekt, u ovom slučaju, slobodno možemo reći narativ, jer naracije je preko svake mere, umesto da piše liriku, besedi da i dalje je u potrazi za ljubavlju po svaku cenu, čak i po cenu tipičnog verskog ludila koje se naročito ispoljava u sledećoj molbi-kitici

                           Učini mi ljubav kćeri jerusalimska
                           Kao što napisa ruka damaskinska
                           Kad se bez majke na nebu rodio
                           A  bez oca na zemlji rođaj ponovio
                           Tad su se nebo i zemlja venčali
                           A koje je koje više nisu znali
                           Znali su da niko nije na gubitku
                           Dok god bude bila ljubav na dobitku
                           Ni pesnik oženjen na gori nebeskoj
                           Ni muza udata na ploči zemaljskoj.

Neko se, kao što, lak, krilat i svešten, besedi naš pesnik, pošto nije imenovan, rodio bez majke na nebu, a bez oca na zemlji ponovio rođaj i onda su se nebo i zemlja venčali i tu je došlo do gubitka identiteta, ali pravog gubitka tu ni za koje nije bilo, jer je došlo da ljubavnog varničenja i velike proizvodne pozitivne energije kojom se i naš pesnik napaja, kako on na nebu, tako i njegova muza na ploči zemaljskoj.

 

     Iz ove lude idile i još luđeg aranžmana pesnik se vraća u Irodovo vreme i pokolje novorođenčadi, pa onda još besedi da se usr. od stra. da se preko leševa zlo i gore glože za haos kakav se poželeti može i to još sve rimuje  sa glože i može, te vladi i novorođenčadi

                              Učini mi ljubav ako si u moći
                              Da se iz mrkle mrkline iznoći
                              Preko leševa se zlo i gore glože
                              Za haos kakav se poželeti može
                              Učini kraja Irodovoj vladi
                              I pokoljima novorođenčadi
                              Ujasni utačni usliši pesnika
                              Dok se zvezde drže zakona jezika
                              A zupčanikom oko zvezdarnika
                               Upravlja slovo i nadgramatika. 


Krunski savetnik kućnog saveta Belog dvora, moli neku silu za ljubav kako bi iz mrkle mrkline iznoćio sa očiglednim aluzijama na sadašnjost koju on ne živi, i on bi iz mrkle dvorske noći da iznoći jer se, po njegovim uverenjima, zlo i gore glože oko haosa kakav se poželeti može, te on vidi da još uvek vlada Irod i da kolje novorođenčad, e sad, on još moli nekoga, samo on zna koga, možda prestolonaslednog princa Karađorđevo koleno, da ujasni utačni usliši pesnika, a istovremeno zna da se zvezde još malo drže zakona jezika, a zupčanikom oko zvezdarnika upravlja slovo i nadgramatika. Kako zupčanikom oko zvezdarnika upravlja slovo i nadgramatika, to nam nije razjasnila ova Sfinga sa šerlokovkom umesto šubare. Drma mi se drma mi se na šubari cveće...

                          Učini mi ljubav ne budi nenežna
                           U slepa vremena stidna beznadežna
                          Izvrnuo se kosmos na postavu
                           I okrenuo nebesa na glavu
                            Porodi novu zvezdu nekretnicu
                           Neka izbaci svemir posteljicu
                           I rumena zora s naličja osvane
                           I objavi svetu sa suprotne strane
                           Kao spas i izlaz vodilja i vesnik
                           Jer Bog je velik i strašan je pesnik    

  Nema onog zdravorazumnog ko se neće usr... od stra.. kad ovo pročita, ovo je gore od apokalipse, Apokalipsa je priča za malu decu, uspavanka. Ali, hvala Bogu, sumašedši će krenuti svetom šireći pesnikovo proročanstvo. Ovo je trijumf pesnikove volje za moć nad zdravim razumom u slepa i beznadežna vremena, pomahnitali Max traži da ona ne bude nenežna a zatim kao mega F. Višnjić vidi kako se  izvrnuo kosmos na postavu i okrene nebesa na glavu;  pa porodi novu zvezdu nekretnicu, pa svemir izbaci posteljicu, pa  rumena zora osvane, ali s naličja, i sa suprotne strane objavi svetu. E sad, neko će reći, ponela ga rima! U redu, rima nekad ponese, obično u ćorsokak, ali kako takva bedna mehanička, gramatička rima, ovde akuzativnih nastavaka, može poneti jednog učenog pesnika kakav je naš slučaj. Pošto je upao u crnu rupu, vidi naš poeta da je obro zelen bostan, pa onda po starom oprobanom receptu pribegava praznoj retorici, ili retro-rici, te besedi da je bog velik i da je strašan pesnik. Pošto naš pesnik piše nadgramatički ispravno, on nema, rekli smo već, ni tačke ni zapete, i nama ostaje da nagađamo šta je njemu osobito milo, da li su Bog i pesnik jedno ili su Bog i pesnik dva u jednom, jedan je velik, a drugi strašan. No, otvoreno delo je zato otvoreno da bi bilo potpuno hermetično i do kraja neshvatljivo. Kao nezavršena ukrštenica.

                                Učini mi ljubav glasom se oglasi
                                 Ustavi rasulo časa ne počasi
                                 Jer neporušiva si i nepotrošiva si
                                 I nedomisliva si i nesaznativa si
                                 I nedomašena si i neiscrpiva si
                                 I nezahodiva si i nerazrešiva si
                                 I nedokučiva si i nesmestiva si
                                 I neocenjiva si i neizgubiva si
                                 I neuporediva si  i netaknuta si
                                 I nesvetljiva si i neizreciva si

Gde nađe samo ovoliko glagolskih prideva!? I to svaki sa negativnim prefiksom, kako bi bio što neshvatljiviji, poput samog predmeta pesme. Posebno su me se dojmili: neporušiva, nepotrošiva, recimo, nepotrošiva potrošačka korpa, nedomisliva, nesaznativa, recimo, akademikova biografija, u koju kao u istu baru ne možeš dvaput zagaziti, nedomašiva, kao ambicija i neiscrpiva kao glupost, nezahodiva kao zahod (hrv.), nesmestiva, kao nužan smeštaj, neizgubiva kao stvari u birou za izgubljene stvari, netaknuta, kao virgo intakta, nesvenljiva kao grobljansko cveće od papira.
E sad, finale iliti konac konca, klupko šupljoklupko:

                      Učini mi ljubav sad na koncu konca
                      Da opet osetim na licu zrak sunca
                      Spasi kad Spasa ti rodila jesi
                      Leptira i mravka i sve na nebesi
                      I samo sijaj sjati ne prestaji
                      Sijaj sijanjem što iz Tebe sjaji
                      Karamrakove plamenu predaji
                      I sve grehove u sjaju okaji
                      Dok se svako slovo u Knjizi osjaji
                      I gleđ jezika se u pesmi zasjali

 

   Kraj bez tačke je zapravo u ovakvom stihotvorenju najava beskraja. Reč je o kosmičkim mukama jednog bogomoljca. I ovde na koncu konca imamo čuda nadgramatike, nekakve imperative u varijanti možda crnogorskog književnog jezika: prestaji umesto prestaj, predaji umesto predaj, okaji umesto okaj, osjaji umesto obasjaj. Imamo tu i drugih ludosti kao gleđ jezika, kao gleđ pesničkog oštrog zuba, ili karijes zuba vremena.
I sve u svemu i na koncu konca, iskušenje svetog akademika galimantijaša blebećka, onako narodski, kako bi on sam rekao nekad:

 Šuplje klupko šupljoklupko.
     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014