Početna stana
 
 
 
   

 

Krstulovići - Tragom jedne tragedije

U protekle tri godine objavljeni su, nakon više decenija odlaganja, memoari Vicka Krstulovića, legende dalmatinskih partizana, i dokumenti o njegovom najstarijem sinu Maksimu, saborcu i slikaru. Knjige je priredio najmlađi sin, Đordano-Vladimir a izdao beogradski Mostart u saradnji s izdavačima iz Sarajeva i Zagreba. Nerazjašnjene smrti, oca u Splitu (1988) i sina u Londonu (1974), koje se ovde pominju ukazuju na zamršene puteve stradanja, ali u ovom tekstu neću poći putem izostale policijske istrage, nego me zanima istraživanje životnih puteva aktera u dužem, širem i dubljem istorijskom kontekstu, oslanjajući se na raspoloživa saznanja.

Uz Vicka i Maksima Krstulovića, glavni akteri zbivanja su funkcioneri KPH Andrija Hebrang, Vladimir Bakarić i Ivan Krajačić, i KPJ Josip Broz. Najpre ćemo prikazati sporove i sukobe među njima koji upućuju na dublje slojeve i šire razmere tragedije, ne samo u krugu pomenutih likova.

Nebojša Popov

Prolog
Neposredno nakon napada Hitlera na SSSR, 1941, KPH je zahtevao od PK Dalmacije da se hitno podigne ustanak ali je iskusni predvodnik dalmatinskih komunista, Vicko, smatrao da su, radi uspešne borbe uz što manju ljudsku cenu, neophodne brižljive pripreme. Direktiva je sprovedena, mnogo ljudi je stradalo a poduhvat je doživeo poraz. Potom su sledile pripreme i ustanak je potom zahvatio čitavu Dalmaciju (i Jugoslaviju); nastala je vojna sila koja je do kraja rata brojala, računa se, oko 100.000 partizana.
Briga o ranjenicima bila je veliko ograničenje operativnog delovanja partizana pa je vrhovna komanda, na čelu s Titom, inicirala odvajanje ranjenika u vreme borbi na Neretvi i Sutjesci, ali se komandant dalmatinskih partizana tome suprotstavio brinući o elementarnoj čovečnosti i ljudskoj solidarnosti saboraca. Inače, on sam je tokom rata sa sobom vodio suprugu Luciju i troje male dece, Maksima, Natašu i Viborga.
Dalje, Vicko se više puta zalagao za napad partizana na ustaški logor Jasenovac ali je to odlagano do samog kraja rata, kada se spasao mali broj preživelih logoraša.
Spora je bilo i oko sedišta vrhovnog rukovodstva NOB-a, obično u planinskim gudurama, a tek nakon dramatičnog iskustva desanta na Drvar prihvaćena je Vickova inicijativa da se premesti na Vis, bliže svetu i saveznicima.

Organizacija KP u Dalmaciji bila je najveća i najbrojnija u čitavoj Jugoslaviji; počivala je na razvijenoj urbanoj podlozi, u čemu prednjači grad Split sa svojih 1.700 godina bogatog istorijskog iskustva kulture, privrede i politike. „Ukidanje identiteta Dalmacije“ sledilo je, pak, nakon ratne pobede, uprkos Vickovim zaslugama i otporima.
Sudeći po memoarima, Vicko kao revolucionar nije bio ograničen samo na ideološke i političke priručnike, nego je imao i zamašnu viziju privrednog i društvenog razvoja čitave Jugoslavije kao primorske zemlje, što je u obimnim spisima razlagao kao „jadransku orijentaciju“ – izgradnju luka, pruga i puteva sve do najdubljeg zaleđa, ali sve to nije naišlo na podršku višeg rukovodstva partije i države. Naprotiv, sve veći značaj pridavan je, vremenom, sve primetnijim nacionalnim sponama.
Mada ponosan na svoja partijska i partizanska dostignuća bio je pripravan da se povuče s vlasti. Smatrajući se ravnopravnim (u ponečemu i superiornim) s Titom, znao mu je u poodmaklim godinama govoriti: „Mi stari idemo s vlasti na čelu s Tobom“.
Zna se tok obe karijere. Kako je zabeležio Đordano, „Tito je postao vladar, a Vicko je ostao revolucionar“. Ali umesno je pitanje otkuda u toj osobi tako snažna i postojana uverenja, kako je odoleo nametanju discipline, marginalizaciji, smenjivanju i raspoređivanju na razne, pa i samo ceremonijalne funkcije? Lične osobine ne bi mogle sve da objasne. Teško bi bilo ovo tumačiti i inače poznatom gordošću Splićana, u stilu „Ća je pusta Londra prema Splitu gradu“. U takvom miljeu mogu da se začnu legende o Vicku kao preteči čuvenog kineskog reformatora Den Sjaopinga, a Maksima kao prethodnika već pomalo zaboravljenog italijanskog pokretača evrokomunizma Enrika Berlinguera. Zabeleženo je, takođe, da je na podozrenja visokog funkcionera političke policije u Vickov komunizam, ovaj znao da se obrecne: „Ja sam bio komunista još u ćaćinim mudima“.

Oprečno poimanje revolucije
Za razliku od antičke tragedije, gde na sudbine junaka fatalno uplivišu sile nebeske i podzemne, bogovi i demoni, u bezbožničkom prostoru modernog doba za očekivati je da dramski tokovi zavise od izbora ideja i načela običnih, konkretnih ljudi. Ovo naročito važi u vreme burnih zbivanja, kao što su ratovi i revolucije.
U podlozi tragedije koja nas ovde zanima važno je mesto iz jednog uticajnog spisa. U i danas slavnom Manifestu iz sredine XIX veka, nastalom usred snažnog revolucionarnog vrenja gde se obznanjuje da „bauk komunizma“ kruži Evropom, postoji jedna lapidarna formulacija o komunističkoj revoluciji; to je ona revolucija u kojoj je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“. Stavlja se do znanja da ovakva revolucija počiva na dostignućima buržoaske revolucije razvijenih zapadnih zemalja ali ih i nadmašuje novim dometima slobode. Vizije novih horizonata slobode otkriva „bespoštedna kritika svega postojećeg“ a ostvaruje sa-bivstvovanjem (inter-esse) slobodnim političkim delanjem ljudi izvan okvira politike svedene na dominaciju i manipulaciju.
Nasuprot tome, boljševičko poimanje revolucije, početkom XX veka formulisao je Staljin u svom spisu „Socijalizam ili anarhizam“. Tu je zapisano da anarhizam najviše drži do pojedinca i njegove slobode, dok jedino ispravno poimanje počiva na masi i vlasti: revoluciju pokreću vođe a realizuju je disciplinovani sledbenici. Ovde su okosnica politike dominacija i manipulacija, a ne slobodna delatnost ljudi. Shvatanje politike u kojem je vlast a ne sloboda „najvažnije pitanje“, kako se Vicko priseća, opasna je stvar, „kurva“, na šta ga je blagovremeno opominjao otac Marko, ugledni splitski težak i iskusni socijalista.
Dabome, različita shvatanja revolucije postoje u svim revolucijama, a ne samo u jugoslovenskoj. No, dok je spram fašističkoj silesiji prioritetna borba za goli život i elementarnu slobodu u sve širem oslobodilačkom pokretu nije se ni pominjala revolucija. A kada se pominjala, boljševički uzor je bio neprikosnoven. Uzor je bio poštovan već zbog toga što je reč o velikoj sili koja se bori protiv fašizma. Mnogi su imali i dodatne simpatije prema „prvoj zemlji socijalizma“ mada bez jasnih predstava o tome šta se sve u njoj dešava, pogotovo teror i logori. Čak i kada je Staljin 1948. napao Tita i doveo u pitanje vrednost narodno-oslobodilačke borbe, vladajuća partija je oduševljeno klicala obojici i zaklinjala se na vernost sovjetskom primeru.
Na osnovu dostupnih izvora, moglo bi se reći da je dugo sputavan dramski naboj oprečnih poimanja revolucije. U prvih desetak godina nakon ratne pobede antifašističke koalicije bezmalo potpuno je dominiralo boljševičko shvatanje revolucije. A kada se ispostavilo da je uzaludno uveravanje Staljina u lojalnost boljševičkom modelu revolucije i sovjetskom sistemu vlasti, potražena je nova legitimacija i revolucije i nastajućeg poretka. U tom pogledu ključnu ulogu ima ne samo novo čitanje izvornih Marksovih spisa nego i praktičko delovanje. To je, pre svega, uvođenje radničkog samoupravljanja. Uspešna obnova razorene zemlje, prvi zamasi industrijalizacije i urbanizacije, uz izdašnu podršku zapadnih saveznika nakon sukoba sa Staljinom, otvorili su put iskušavanju emancipatorskih potencijala shvatanja revolucije kao projekta ljudske slobode. A i kada se pod revolucijom podrazumeva i osvajanje vlasti, ona se ne shvata kao glavni cilj, nego kao sredstvo za dosezanje novih horizonata slobode inspirisanih najvišim dometima revolucionarnog pokreta. I sama vlast viđena je s nestajućim karakteristikama dominacije i manipulacije. Očekuje se „odumiranje države“ kroz afirmaciju javnog interesa (res publica). U tom smislu naročito je podsticajno nastojanje da se nadiđu manipulativni okviri samoupravljanja oktroisanog s vrha vlasti. Traže se putevi vertikalne integracije radničkog samoupravljanja. Tome je posvećen Kongres radničkih saveta 1957. godine. U tom duhu je i deklarativno odricanje vladajuće partije od vlasti, donošenjem novog Programa SKJ 1958. godine.

Distanciranje od sovjetskog staljinizma i nelagode zbog talasa brutalne represije u domaćim zbivanjima ne samo prema političkim suparnicima nego i prema čitavoj poljoprivredi kao izvoru nasilne prvobitne akumulacija kapitala za zamašnu industrijalizaciju odakle sledi nasilna kolektivizacija sela i seljaštva, zatim tortura u zatvorima, sputana sloboda političkog delovanja državljana itd. podsticali su otvaranje pitanja o dometima i granicama slobode. Realno pulsiranje života nije moglo da se prekrije ideološkim i političkim proklamacijama. Inače, izvesni zastoji u uobičajenoj brzini privrednog rasta, tada među najvišim u svetu, alarmirali su vrh partije i države. Posebno je iznenađujući talas štrajkova radnika, počev od Slovenije, 1958. godine. Ovo je uzdrmalo vladajuću ideološku normu da je radnička klasa na vlasti. Elementarni razum nije mogao da svari apsurd da se vladajuća klasa buni protiv sebe same.
Raste dramska napetost. Krajnje zabrinut situacijom, nad kojom sve više gubi punu kontrolu, Tito je sazvao tajni sastanak najužeg partijskog i državnog rukovodstva zemlje, marta 1962. godine. Kada se pročitaju dokumenti s tog sastanka, objavljeni znatno kasnije, pored zabrinutosti svih prisutnih, primetne su izvesne razlike u izlaganju. Neki su bili bliže federalizmu a neki sve većoj decentralizaciji, ali glavni uzrok problema većina je videla u izvesnom labavljenju partijske discipline, koja je do tada bila pod kontrolom „stare garde“. Tito je čak zapretio da će se povući sa svog položaja, ali su ga svi od toga odvraćali. On je nakon tog sastanka, da bi zaobišao posrednike između sebe i običnih partijaca, uputio poverljivo pismo svim članovima partije pozivajući ih u borbu za očuvanje tekovina revolucije. U tom duhu je održao i dramatičan miting, gde bi drugde nego u Splitu, maja iste godine. Nastala je grozničava kampanja protiv „deformacija“, ali se ništa bitno nije promenilo, osim što je uvećana moć vrhovnog šefa partije i države i ojačana mašinerija dominacije i manipulacije.
U stvari, bitne, pa i dramatične promene su već uveliko tekle, ali mimo nadzora partijske i – državne vrhuške. Naime, „staroj gardi“ je zaista izmicala kontrola izvesnih zbivanja, pre svega obilni tokovi novca koji su se sa Zapada slivali u Jugoslaviju u sklopu „hladnog rata“, kao podrška razlazu sa Staljinom. Vrhuška je, zaokupljena ostvarenom dominacijom i svojim mestom u istoriji, potcenjivala praktične poslove. Otuda su na prilivu i raspodeli strane pomoći angažovani mahom pripadnici nižih slojeva nomenklature koji su se uzdizali u federalnim jedinicima. Tako je shvatano podmlađivanje vlasti. Mada opseg tih sredstava nije precizno utvrđen, izvesno je da su desetine milijardi dolara ulagane u obezbeđenje prohteva političke elite. Veoma izdašno je ulagano u vojna i policijska postrojenja (primerice, ukopavanja ogromnih aerodroma i skloništa u čitave planine). Dabome, preticalo je nešto novca i za podizanje standarda radnog naroda, po čemu je Jugoslavija nadmašila sve zemlje lagera. Tako su uzele maha težnje da svaka federalna jedinica zaokruži svoju privredu i vremenom se sve češće govorilo o afirmaciji ne samo nacionalnih privreda nego i nacionalnih državnosti. Ovo su pratila i stalna natezanja oko investicija u konkretne objekte, sve manje zavisno od privredne racionalnosti a sve više radi afirmacije određenih teritorija, zaključno s republikama i pokrajinama („političke fabrike“). Kao i mnoge druge stvari, i sporovi oko odluka o tokovima novca rešavani su uplitanjem nacionalnih autoriteta, a najviša instanca bila je arbitraža samog Tita.
Takav način usmeravanja razvoja privrede („komandna privreda“) bio je praktična negacija načela za koja se Vicko zalagao u svojoj zamisli „jadranske orijentacije“ i dovodio je u pitanje i same temelje njegovog poimanja revolucije. Kao veteran borbe za klasne interese radnika nije mogao biti ravnodušan prema sve ređem pominjanju radničke klase kao subjekta istorijskih dešavanja i uređenja društva i države. Izložen je sve većem košmaru. Saborci su postajali rivali. Sve češće se govorilo o radnom narodu i etničkim zajednicama. Prilikom odlučivanja o nagrađivanju i kažnjavanju sve više se uzimala u obzir nacionalna pripadnost nauštrb lične sposobnosti i spretnosti. Otvaranje granica za izvoz radne snage u razvijene zemlje kapitalizma nije moglo računati s udelom u razvoj sopstvene privrede. Mobilizacija novih partijskih kadrova odudara od starog shvatanja komunističkog i partizanskog morala, pa je Vicko negodovao što se „kvalitetno vino pretvara u bevandu“. Zabrinjavalo je i korišćenje tajnih fondova od strane političke policije koja je sarađivala s delovima podzemlja u nastavku građanskog rata i van zemlje. Pominjane su i privilegije funkcionera – „korisne malverzacije“ – kojima se poverljivi kadrovi i samoupravni direktori ovlašćuju da u inostranstvu raspolažu društvenom imovinom kao svojim privatnim kapitalom. Sažeto rečeno, izvesni pokušaji liberalizacije privrede, pa i najave uvođenja tržišne ekonomije, odbijali su se o zidine monopola na vlast jedine i vladajuće partije.

Strasti
Za aktere tragedije kojom se ovde bavimo posebno je važno uočiti i neke procese dužeg trajanja i u Jugoslaviji i u čitavom svetu, naročito onih koji su tekli u znaku afirmacije ideje i prakse slobode. Ovo je krepilo veru u smisao izvornog shvatanja komunističke revolucije. Tu je na prvom mestu trajniji snažan zamah oslobađanja stvaralaštva u kulturi koji se oslobađao mukotrpnog i manipulativnog potiskivanja bagaža dugo nametanog „socijalističkog realizma“. Kratkotrajnu buru izazvao je, 1954. godine, i „slučaj Đilas“ kroz inauguraciju kritike dogmatizma s vrha vlasti, odakle je ubrzo storniran i izložen dugom stradanju, izolaciji, progonu i robiji. Ipak, stvaralaštvo u književnosti, pozorištu, na filmu, u vaspitanju i obrazovanju bilo je sve burnije, raznovrsnije, bogatije i delotvornije. Zbivanja su bila mahom spontana, i bez stvaranja odgovarajućih institucija koje bi sputavale vlast a stimulisale slobodu. Najsnažniji i najdalekosežniji bili su intelektualni prodori u filozofiji i društvenoj teoriji. Odbačena je, na skupu jugoslovenskih filozofa i sociologa na Bledu (1960), dugo vladajuća „teorija odraza“, kamen-temeljac ideologije marksizma-lenjinizma koja je bila u službi opravdanja nove vlasti i njenog legitimisanja kao oličenja revolucije. Sve šire je prihvatano gledište da revolucija nije samo rušenje buržoazije i ukidanje klasne eksploatacije. Otvorena je problematika slobode čoveka kao pojedinca („bića prakse“, „bića slobode“) i kritika raznih oblika njegovog otuđenja, i u kapitalizmu i u nastajućem socijalizmu, uz naročitu usmerenost na kritiku staljinizma, više ne samo u SSSR-u. Zapodevalo se novo čitanje i razumevanje Marksa i odgovarajuće baštine slobodarskog liberalizma i socijalizma. U tom kontekstu, jasno, načelo iz Manifesta, da je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“, dobilo je svoje mesto kao suštinska odrednica revolucije, njen glavni cilj i merilo za procenjivanje njegovog praktičkog domašaja. Time se godinama istrajno i veoma plodno bavila zamašna produkcija jugoslovenske i svetske intelektualne elite okupljene oko zagrebačkog časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole (1964–1974. godine). Otuda je razumljivo da je jedan od urednika časopisa i predsednik UO KLŠ bio Rudi Supek, predratni komunista i junak pariskog pokreta otpora koji svoju buntovnu prirodu nije sputao ni u zloglasnom Buhenvaldu, gde je pokretao i izdavao ilegalni bilten logoraša. Jugoslovenski filozofi i sociolozi, uglavnom i sami raspolažu bogatim partizanskim iskustvom. Uvereni su da su pobedom nad fašizmom osvojili teren za dalju borbu za ljudsku emancipaciju. Temeljitom i odlučnom kritikom oslobađali su čitavu kulturu od naslaga dogmatskog marksizma i afirmisali „stvaralački marksizam“ te ulazili u dijaloge sa zastupnicima različitih teorija. To su radili na svojim fakultetima, u člancima i knjigama, u profesionalnim udruženjima, na naučnim skupovima, i u sve dinamičnijem javnom životu. Osećanje da se kreću na vlastitom terenu slobodarenja izražavali su i mnogi obični članovi SKJ. Ponekad su zamasi kritičke misli bili sasvim neočekivani. Na primer, na partijskoj organizaciji profesora i studenata filozofije i sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu kritici je podvrgnuto nastojanje da se ustavom utemelji Titova neograničena vlast, odredbom da bude šef države „bez ograničenja mandata“, što je unelo pometnju u zvaničnu hijerarhiju, strah da se „bogohuljenje“ ne raširi i vrebanje trenutka za osvetu.
U dramske zaplete ulazi i mlađi Krstulović. Maksim Krstulović, sve ugledniji slikar i vrcavi kritički duh, učestvuje u dijalozima na Korčulanskoj letnjoj školi. Kao urednik nove serije splitskog časopisa Vidik Maksim pregnantno zastupa stanovište da je slobodarsko poimanje revolucije pustilo snažan koren i da to ne može da ukloni inače nabujali nacionalistički „maspok“. Smatrajući da je „kritika svega postojećeg“ zapravo „prosudba svega postojećeg“ Maksim ceni da je „uspon antikomunizma posledica nesposobnosti našeg društva da izvrši djelotvornu kritiku vlastite prakse s pozicija komunističkog pogleda na svijet“. Verujući da je Marksov „bauk komunizma“ pustio duboko i snažno korenje, Maksim je, kako će pokazati tokovi zbivanja, potcenio zamah „bauka antikomunizma“.

Ni Vicko nije odustajao od svojih uverenja i vizija. Njegov praksis nije izveden iz doktrine, već prožima njegov modus vivendi. Povremeno je zahtevao raspravu o odgovornosti viših ešelona vlasti za stanje u privredi i društvu, ali je premeštan s funkcije na funkciju, sa sve manje javnog uticaja. Na primer, kada je bio postavljen za ministra unutrašnjih poslova van njegovog domašaja su i status i delovanje političke policije. No, i kada je bio i na funkcijama podalje od središta vlasti, održavao je svoju borbenu kondiciju, bio je agilan u privrednim poslovima oko pomorstva ili tehničkog obrazovanja naroda. Više je bio potmulo ignorisan no otvoreno osporavan i napadan. A pošto nisu uspevali da mu pripišu kakav opipljiviji greh, u kuloarima su mu poturali srodstvo s urednicima Praxisa, Gajom Petrovićem i Ivanom Kuvačićem.
Bez pouzdanijih podataka smo o Vickovim prosuđivanjima novih zamaha slobodarstva koji su zahvatili čitav svet 1968. godine. Logično je pretpostaviti da ga je krepio nadolazeći dah slobode. A Maksim je generacijski i svojim pozivom sav bio u trendu. Vicko je sve mogao izbliza da prati. Mogla je da mu godi plima slobodarstva posle izvesne oseke. U pobuni mladih ljudi mogao je da zapazi nabujalu strast nalik onoj u svojoj mladosti.
Dešavalo se nešto kao planetarni fenomen. U bezmalo svim iole značajnim univerzitetskim središtima sveta raspravljalo se o ugroženosti slobode i u kapitalizmu i u socijalizmu. Represivna civilizacija bila je opšti predmet kritike. Na udaru je najviše bio rat u Vijetnamu. Bujale su individualne i kolektivne težnje ka slobodi. O svemu tome postoji gotovo nepregledna literatura.
Mada su izvori oskudniji, izvesno je da se i u Jugoslaviji pojavio snažan studentski pokret. Vlast nije uspela da ga sputa i zatre na samom startu, kao što je to bivalo u Beogradu 1954, ili u Zagrebu 1959. godine. Poput „Pariskog maja“ bio je buran i „Beogradski jun ’68“. Jedan aspekt tih zbivanja neposredno tangira našu temu.
Pobunio se, proglasio štrajk čitav Beogradski univerzitet sa svojih preko 50.000 studenata i nekoliko hiljada nastavnika. Povod za štrajk je premlaćivanja studenata 2. i 3. juna, kada su iz Novog Beograda krenuli ka centru grada s namerom da na mitingu iskažu svoje viđenje stanja u društvu. Zahtev je bio da se utvrdi ko je naredio upotrebu nasilja. Ovim se taknulo u samo središte poimanja revolucije kao „pitanja vlasti“. To ne može biti samo „partijska stvar“. Na fakultetima na kojima je obnovljena težnja ka akademskim slobodama i autonomiji univerziteta, gde se zaista studiralo proučavanjem široke literature, umesto „bubanja“ na osnovu ideoloških priručnika i obaveznih udžbenika, kakav je najupadljiviji bio Filozofski fakultet, strasno se raspravljalo godinama, a otkako je izbio junski sukob neprekidno, danonoćno. Ko god je posmatrao tadašnja zbivanja mogao je da primeti da stotine, i hiljade mladih ljudi strasno izražavaju svoju tek osvojenu ličnu slobodu, svoja viđenja i htenja na osnovu ličnih uvida i mašte. Razigrana i raspevana atmosfera pogodovala je aktiviranju svih čula, i onih koja su dugo sputavana. Naročito su bili osetljivi na razne konkretne oblike nasilja. Zastupane su različite ideje i ideologije. Svako je bio uveren u svoju verodostojnost, ponosan na to da se kreće na terenu na kojem su neke slobode već izvojevane i da slobodan čovek ne može poslušno da trpi nametanja ograničenja slobode i ljudskih prava.
Ako bi se u događajima o kojima je ovde reč utvrdila odgovornost za primenu sile i primenile prikladne sankcije, to bi moglo da znači da se uvodi javna kontrola i uspostavlja odgovornost vlasti, a ne da vlast mora biti onako odoka i namah oborena. A vlast je na razne načine mimoilazila to pitanje, nagađajući šta su studenti hteli da postignu, na šta bi to ličilo, predskazivan je haos, teror... Bujalo je podozrenje o tome ko stoji iza svega toga opasnoga. Izrečena i jedna bitna stvar, a to je da je „ova vlast krvlju dobijena i bez krvi se ne predaje“, što rečito obeležava tokove raspleta drame.
Suočeni smo, tako, s jednom drugom strašću koja je povezana sa staljinističkim shvatanjem revolucije a i sa dugom tradicijom opiranja vlasti bilo kakvoj javnoj kontroli. I u zemljama koje važe za demokratske vlast je i vojnom i policijskom silom brutalno rasturala studentski pokret (bilo je i mrtvih). Razmahala se strast za koju mnogi smatraju da je najstarija i najjača – vlastoljublje. Ispostavlja se, u našem slučaju, da postoji višak represije, što potkrepljuje tezu ovih redaka da nije reč samo o različitim nego i o oprečnom shvatanju revolucije.
Ne možemo se na ovom mestu upuštati u sve ono što se tada zbivalo, ali je za našu temu upečatljiva jedna stvar. Za aktuelnu vlast revolucija se već dogodila, osvajanjem vlasti, i jedino je važno da se ona po svaku ceni odbrani. Naime, vlast je potegla sve moguće poluge moći da suzbije nabujale emancipatorske težnje, pre svega da po svaku cenu onemogući bilo kakvu komunikaciju studenata i radnika i da razbije solidarnost jugoslovenskih studenata u pogledu otvaranja pitanja o javnoj kontroli vlasti. Ovo je proglašeno za glavni dokaz levičarskog ekstremizma, bezmalo terorizma, protiv kojeg su angažovani svi partijski komiteti (osim UK SK Beogradskog univerziteta), vlade, tužilaštva i sudovi, mediji... Formirani su i zasebni štabovi za obračun sa pobunjenim studentima. U tom pogledu je najagilniji onaj u Zagrebu; u njemu je došlo do bliske i sasvim otvorene saradnje staljinista i nacionalista. Širene su i intrige, o mahnitanju unitarizma, velikosrpske hegemonije, pa čak i o marširanju četnika po Beogradu. Raznim manipulacijama je skrivana suština problema. Na različite adrese nuđeni su različiti „žrtveni jarci“ – jednima boljševizam, drugima trockizam, trećima maoizam, unitarizam, separatizam, uz ciničnu nalepnicu preko celog zamešateljstva da su „svi oni hteli isto, samo malo više...“ Tako će i naši Krstulovići, kao i mnogi drugi časni partizani i komunisti, pa i hiljade mladih ljudi koji su iz svojih motiva težili slobodi i izražavali svoje vizije budućnosti, svi zajedno biti osumnjičeni i otpisani, i svrstani u „poražene snage“, proglašeni za pogubni sastojak mračne i opake prošlosti.
Bližimo se završnoj sceni naše tragedije. Sa nje nestaju sve agilne snage ljudskog oslobađanja. Nametao se najpre utisak da je sukob otklonjen magičnom rečju najmoćnijeg čoveka vlasti, Tita, koji je, tobože, dao za pravo studentima i zatražio da se raziđu i vrate učenju. Ali, čim su obustavili štrajk, krenula je svakovrsna represija koja je mlela sve pred sobom da bi se uklonili „nepodobni“ a ustoličili „podobni“. Jedni se izbacuju, a drugi ubacuju u partiju, ustanove, fabrike... I zakonom je nametnuta „moralno-politička podobnost“, najpre za pristup javnim poslovima a ubrzo i za bilo kakvo zaposlenje. Dogmatski marksizam je nametan kao nova veronauka, a marksistički centri i politički fakulteti postaju svetilišta nove religije. To što su studenti ponegde zaigrali partizansko kozaračko kolo, nakon olakšanja koje su doživeli posle dugotrajne napetosti usred neizvesnog ishoda sukoba, tumačeno je uglavnom kao masovni izliv lojalnosti Titu i svemu što on predstavlja. Niko da primeti da su, recimo, studenti filozofije i sociologije Tita nazivali Steva, po imenu jednog kolege koji ga je duhovito imitirao, a znali su i da zapevaju pesmuljak „Steva kenja, ništa se ne menja“.
Čitavih sedam godina vlast vodi rat protiv svake primetnije kritike i kritičara. Dugo je trajala i sistematska i brutalna borba protiv „crnog talasa“ u kulturi, kako je nazvan ranije pomenuti snažan talas duhovnog oslobađanja. A raspomamljeni valjak represije zapretio je da poništi i ranije delom izborene niše slobode.

Epilog?
Bliži se epilog tragedije glavnih junaka naše priče. Zatiranjem iskustvenih tragova slobode nestaje dah i samim protagonistima shvatanja revolucije kao projekta slobode. Dok je trajao oružani rat bile su dragocene Vickove sposobnosti partijskog rukovodioca i partizanskog komandanta, pa su prihvatane ili tolerisane njegove kritike i inicijative. Bio je upotrebljiv i u godinama instaliranja nove vlasti. Na njega se moglo računati i prilikom arbitriranja i u raznim sukobima na vrhu vlasti. A kada je Tito, 1972. godine, posle likvidacije „maspoka“ u Hrvatskoj i „liberala“ u Srbiji, obezbedio trajnost svoje vrhovne vlasti, Vicko je, sasvim izvesno, postao suvišan, mogao je biti i otpisan. Postavši u zemlji vladar „bez ograničenja mandata“ i sa sve jačim ambicijama da se kao jedan od predvodnika svetskog Pokreta nesvrstanih prikaže kao svetski uvažavan lider, sve manje je bio zaokupljen sudbinom zemlje koja ga je proslavila. Izgleda da su ga najviše impresionirali masovni spektakli koji su pratili njegova putovanja po zemlji i svetu. I Titova sahrana je bila jedan retko viđen spektakl koji je u Beogradu okupio gotovo sve moćnike sveta.
Oni koji su se sve vreme čvrsto držali dogme koja svodi revoluciju na osvajanje vlasti, vazda zazirući od Vickove moći ali i od moći vrhovnog komandanta dokle god ga ovaj nije batalio, posle Titovog „odlaska“ počeli su i o svom trošku da atakuju na njega iz svojih busija. Mogli su i da računaju da im je od koristi za njihovu bezbednost na vlasti da zatru svako seme bune i slobode u Krstulovića, pa da se okome i na Maksima, a „i šire“. Može se pretpostaviti, na osnovu raspoloživog iskustva, da i obični plaćeni likvidatori iz službi bezbednosti države i sami određuju metu za odstrel kako bi učinili trajnijom svoju poziciju a ne samo da izvršavaju naredbe gospodara. A u dugoj istoriji nižu se primeri oduševljenja masa „malih ljudi“ koji razgaljeno prate smaknuća ljudi, i moćnika i nemoćnih.
Za razliku od predvidivosti rezonovanja funkcionera vlasti, ostaje zagonetno kako je u svom slobodarskom biću rezonovao Vicko o ponašanju svojih rivala, pa i o samom Titu. Odsustvo kalkulacije i manipulacije samo pridodaje ranjivosti pozicije tragičnog junaka naše priče. Bilo kako bilo, kada velikani partizanstva i revolucije, ako se ne mire s ulogom muzejskog eksponata ili statiste u ideološkim spektaklima, postaju suvišni ljudi, mogu biti maknuti i bez primetnijeg šuma a kamoli odjeka.
Scena se menja, akteri takođe. Nakon smrti Josipa Broza (1980) bilo je sve primetnije da vladajući poredak ne može opstati bez njegove dominantne uloge. Još dok je mesecima boravio u bolnici nad zemlju se nadvila kataklizmična atmosfera, kao pred smrt oca nebrojane siročadi. Vladajuća partija (SKJ) se „usitnila“ u republičke i pokrajinske partije (i JNA) s neizmenjenom ideologijom i strukturom. Spor o karakteru revolucije u Jugoslaviji gubio je smisao jer je i sam pojam Jugoslavije postao sporan. U središte zbivanja dospevaju „nacionalna pitanja“. Otvaraju ga sve nacije u sve oštrijem vidu, zaredom. Protagonisti su vrhovi vladajućih komunističkih partija uz sadejstvo starih i novih nacionalističkih krugova. Promoviše se treće shvatanje revolucije – populistička revolucija. Ona će odgurnuti na smetlište istorije protagoniste ranijih shvatanja revolucije.
Antikomunizam i antijugoslovenstvo su dva lika bujajuće agresivnosti, najpre u samoj zemlji a potom i u okruženju. Kada se raspao SSSR, 1991, vrtlog je uzeo maha. Jugoslavija je umirala „na rate“. Tragedija je zadesila čitave generacije i narode koju su je decenijama prihvatali kao svoju domovinu.
Umesto pogleda u budućnost navire zagledanost u prošlost, izmišljaju se mitovi i legende, falsifikuje istorija, uzdiže se vlastita nacija a za sve nevolje se sumnjiče i optužuju drugi prema kojima se opravdava svaki revanšizam. Nacionalne vođe se nadmeću kao čuvari nacije zamišljene kao večne organske zajednice predaka, savremenika i potomaka. Obnovljeni su i obrasci milenijumskog funkcionisanja plemenskih zajednica, u kojima je rat bitan oblik privrede. I sama vlast se tretira kao ratni plen koji se od drugih otima a svojima deli. Razorni retrogradni procesi zaklanjaju se bučnom nacionalističkom retorikom. Zatiru se tragovi modernizacije novog doba, od prosvetiteljstva, preko liberalizma, do socijalizma i komunizma. Prepliću se niti domaćeg i međunarodnog antimodernizma i antikomunizma. Jugoslavija je razarana serijom ratova, uz stalno uplitanje i međunarodnih činilaca, uključujući i NATO bombardovanje.
Dubina i opseg tragedije nisu skriveni samo masom ubijenih, osakaćenih i raseljenih, nego i retko viđenom pljačkom, na samim ratištima i oko njih, ali i u toku „tranzicije“. Ideje i programi nisu jasni ni javno razmotreni i prihvaćeni. Kao što je sredinom prošlog veka bilo popularno isterivanje kapitalizma i naterivanje u socijalizam, sada je na delu isterivanje socijalizma i uterivanje u kapitalizam. Političke stranke i izbori, preuzeti iz arsenala parlamentarne demokratije, ovde više liče na zaraćene tabore i ratne okršaje nego na civilnu politiku kojom se proizvodi i reprodukuje politička zajednica. Partije su skrojene za dominaciju a ne komunikaciju, a izbori su vazda obračun s prethodnom vlašću i namirivanje potreba „naše“ stranke. I tako, već četvrt veka, smenjuju se partije na vlasti, svaka najavljuje revolucionarne promene. Revolucija se kreće cirkularno. Vlast ili aps, preživeti ili nestati, nameću se kao jedine solucije. Ostaje nejasno šta su svojina, privreda, društvo, država, nacija, socijalizam, komunizam, kapitalizam. Izvesno je, pak, da jača nekontrolisana vlast, i da aparati za čuvanje bezbednosti države postaju sve opakiji po državu i državljane, pa i po same i najviše funkcionere vlasti.
U metežu nalik na farsu, pre bi se reklo na vašar, uz zaglušujuću propagandu o tome koga nagraditi a koga kazniti, postoji konsenzus zaraćenih strana samo u dve stvari: da su, pored „komunjara“, radnici kao vladajuća klasa u starom režimu krivi za sve, pa i za društvenu svojinu i samoupravljanje, te su zato zasluženo kažnjeni masovnom nezaposlenošću i bedom, i drugo, preduzetništvo treba poveriti samo svojim poverljivim kadrovima i po svetu tražiti strateške partnere za ulaganje u razvoj domaće privrede. Tako se gomilaju nevolje koje čine gotovo nesavladivom temu o tragediji običnih ljudi.
Pomenimo, na kraju, i jednu krupnu manu ovde prikazane tragedije. Nedostaje podrobniji uvid u subjektivna preživljavanja glavnih junaka. Izostala je i odgovarajuća percepcija svršetka njihovog životnog puta. Na početku ovog teksta rečeno je da smrt oba Krstulovića nije razjašnjena, da čak ni priređivaču trilogije nije dostupna odgovarajuća dokumentacija. Otuda je razumljivo da nisam ni pomislio da se bavim policijskom istragom, umesto načinom istraživanja kojim se već poduže profesionalno bavim. Za razumevanje tragedije je, ipak, neophodno znati da li je smrt prirodna ili nasilna. A ako je nasilna, koji su to realni motivi s kojima su Krstulovići usmrćeni? Verodostojna istraga i pravedna sudska presuda realna su potreba ne samo autora i čitaoca nekog teksta, već svakog čoveka koji hoće da veruje da pripadaju prošlosti varvarska vremena u kojima svako svakog može da liši života ukoliko mu to dopušta raspoloživa moć. Ako se ne zna kakav je životni kraj junaka tragedije, ona gubi vremensku dimenziju, izgleda kao večna i nedokučiva poput „vrzinog kola“.

Enigma antifašizma
Vratimo se vidljivim aspektima tragedije. Rekli smo da tragedija Krstulovića počiva na slobodnoj odluci o borbi protiv fašizma i za revoluciju kao projekat slobode. Uvid u kulturnu i socijalnu istoriju, pre svega Dalmacije kao dugovečne istorijske regije, olakšava razumevanje formiranja njihovih ličnih stavova u tri generacije, Marka, Vicka i Maksima. U objavljenim tekstovima, međutim, nema tragova razmišljanjima o rizicima kojima se izlažu i o eventualnom odustajanju od pobune. A rizik je bio golem, sve vreme. Da podsetimo, ustanak protiv fašizma počeo je u trenutku kada je ovaj već pokorio dobar deo sveta. Rizično je bilo i usmerenje na revoluciju. Previranja su bila dramatična i unutar pokreta i u okviru poretka. Trajala su decenijama. Obuzeti konkretnim tokovima zbivanja mogli smo i da previdimo da je sve to vreme Jugoslavija postojala, povremeno čak i jačala, i da je opstala dvostruko duže od one prve. Ali nismo mogli da previdimo da je mnogo toga počelo da se ruši još za života naših junaka, a ne znamo dovoljno pouzdano da li su oni intimno imali osećanje tragičnog udesa. Odgovor ne možemo naći u knjigama o kojima je ovde reč. To ne znači da čitaoci nisu suočeni s tragedijom čitavog razdoblja.
Tragična je već sama pojava fašizma koja se još i danas pomno odgoneta. Za nas je, pak, interesantnije pitanje o otporu fašizmu. Pitanje o riziku nisu mogli da zaobiđu ni svetski državnici koji su predvodili antifašističku koaliciju. Biće da su neki veoma snažni motivi naveli na saradnju državnike velikog formata a veoma različitih ideoloških opredeljenja. Saveznike su, kao što se zna, predvodili jedan od najtvrdokornijih antikomunista, Čerčil, fanatični antikapitalista, Staljin, i klasični liberal, Ruzvelt. I pre nego što je Hitler krenuo u ratno osvajanje čitavog sveta, trezveniji posmatrači su podozrevali kobne pretnje, ali su dugo manevrisali kako bi izbegli neposrednu konfrontaciju ili je usmerili na nekog drugog. Biće da ih je, napokon, objedinila sve očiglednija rastuća opasnost po ceo svet?
Fašizam kao opasnost, i to se zna, nije svima vidljiva. Postoje i razni običaji poigravanja nedokučivim silama. Kao što se zna, omiljena tema lokalnih stratega i u najmanjem selu jeste raspredanje o odnosu snaga u svetu. I u toku Drugog svetskog rata mudrovalo se o čuvanju vlastite snage dok se ovde ne iskrcaju moćni saveznici, pa će se onda udariti i svim domaćim snagama i doći do pobede. Da tako nešto nije obična dosetka rečito svedoči jedna epizoda iz vremena svršetka Drugog svetskog rata.

Pri kraju rata, pri povlačenju okupatorske vojske za njom su išle i razne oružane formacije, od kojih su neke sve vreme bile u službi okupatora, a neke su povremeno izbegavale otvorenu saradnju. S njima je išla i poveća masa civila. Utaborili su se na zapadnim granicama zemlje, u Istri. I kad su zvanični predstavnici nacističke vlasti potpisali kapitulaciju, 9. maja 1945, nahrupila je agitacija za nastavak rata. Vođe četnika i ljotićevaca, formacije koje su tokom rata bile u službi okupatora a i međusobno ratovale, uz logistiku dela poraženog nacističkog režima, koji je pregovarao o separatnom miru sa zapadnim saveznicima, huškani su na nastavak rata protiv Crvene armije. Na taj skup su iz logora Dahau dovedeni i patrijarh Dožić i vladika Velimirović. Rat je izostao, ali oružje nije mirovalo. Rasplamsala su se ratna neprijateljstva, ratni pobednici su tamanili poražene. U metežnoj situaciji masovno su stradali ljudi, i civili, „u ratu posle rata“. Antikomunistička propaganda, protokom vremena sve zaglušnija, podvešće pod zločinačko i sve ono što je autentično antifašističko, a i neke saradnike okupacionih režima proglasiti za antifašiste. Uzgred budi rečeno, u novije vreme štampano je više knjiga vladike Velimirovića nego Kardelja za sve vereme Titove vladavine, čak ga je SPC proglasila za sveca.
Izvesno je da je ratnim porazom fašizma izbegnuta katastrofa čovečanstva. Ostaje pak neizvesno kakvi su razorni potencijali preživelih težnji ka svetskoj dominaciji. Gomilanje bogatstva i moći, na jednoj, i siromaštva i nemoći na drugoj strani bremenito je kataklizmičnim posledicama ne samo po ljude već i po prirodu. Ulaganje u naoružanje nadmašuje sva ostala ulaganja. Mute se granice racionalnog i iracionalnog. Militarizam opseda ne samo velike sile. A militarizam je odvajkada, još od poglavica ratničkih plemena, preko raznih vazda ratobornih careva i kraljeva, do agresivnih nacionalnih vođa, bio i ostao ravnodušan prema masovnim žrtvama, i u svojoj naciji.
Hladni rat je sve vreme bio bremenit pretnjom planetarnom kataklizmom, nagoveštavanom ratom u Koreji 1950. i krizom oko Kube, 1962. godine. A kada je okončan hladni rat i proglašen kraj istorije, Amerika je ostala jedina svetska supersila. Nizali su se po svetu ratovi, i u Jugoslaviji, koji su računali s trijumfom Amerike. Preuzimanje uloge planetarnog policajca prati vlastito izuzimanje od odgovornosti za posledice primene sile. Vaskrs Rusije kao supersile takođe nije lišen pretnje svetskom dominacijom pa i za potezanjem oružja, kako se to dešava danas na tlu bivšeg SSSR-a, trenutno naročito u Ukrajini. I Kina postaje supersila s neizvesnim pretenzijama. Ostaje da samo nagađamo da li su današnji ratovi samo prethodnica nekog trećeg – i poslednjeg – svetskog rata? Šta ih može obuzdati? Ko im se može suprotstaviti? Ima li realne alternative? Ako su nam Američki kauboj i Legendarno kozačko kopito jedini izbor spasa ili propasti, tu pravog ljudskog izbora i nema.
Na osnovu svega rečenog, može se reći da uvid u tragediju Krstulovića podstiče na istraživanja i razmišljanje o sudbini savremenog čoveka. To nije stvar samo bestrasne struke i nauke. Pre no što olako presudimo modernoj civilizaciji, da li je došla do neumitnog sloma, vredelo bi odgovoriti na pitanja da li su ideje i vrednosti modernog doba, od prosvećenosti, preko liberalizma, do socijalizma i komunizma ostale bez ikakvog saznajnog i emancipatorskog potencijala? Ima li novih ideja i vizija?

Čitanje ovih knjiga navodi na ova i mnoga druga pitanja, a odgovori, dabome, zavise od stvarnog interesa svakog od nas za stvari slobode, lične i zajedničke.
     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014