Početna stana
 
 
 
   

 

Pregovori SAD-Iran: paralelne dileme

Imanuel Volerstin

Poslednjih mesec dana odvijali su se formalni pregovori između SAD i Irana o nuklearnim pitanjima. Zapravo, pregovori traju nezvanično i tajno više od šest meseci. Tehnički, grupa koja pregovara sa Iranom je tzv. P5+1 (pet stalnih članica Saveta Bezbednosti UN plus Nemačka). Ali, P5 +1 je u velikoj meri samo pokrivač za glavnog pregovarača, SAD. Javni stav obe strane je identičan. Svaka ima primarni cilj, ali su im ti ciljevi različiti. I jedna i druga strana kažu da imaju principe oko kojih nema kompromisa. Ipak, izgleda da se obe strane rukovode nečim što je iranski vođa ajatolah Ali Hamnei nazvao „herojskom popustljivošću”.

Postoje još neke paralele. Američki predsednik Barak Obama i iranski predsednik Hasan Rouhani izgleda da žele dogovor kojim bi se izbegao oružani sukob. To je zato što i jedan i drugi veruju da će oružani sukob imati negativne posledice za obe zemlje i za njih lično. U slučaju Obame, on je pobedio na izborima na platformi poziva da se okonča rat u Iraku. On ne želi da se njegovo nasleđe određuje kao nasleđe predsednika koji je SAD uvukao u treći veliki rat na Bliskom Istoku u dvadesetprvom veku. On veruje da bi rat uništio svaku šansu za unapređenje domaćeg zakonodavstva, koje hitno traži. Takođe se plaši da bi rat uvećao verovatnoću da Demokrate izgube predsedničke izbore 2016. godine.

U slučaju Rouhani, on je izabran uz prećutnu saglasnost ajatolaha Hamneia i aktivnu podršku sve većih delova srednje klase, koga su obe strane videle kao jedinog iranskog lidera koji je u stanju da uspešno pregovara sa SAD. Ako ne uspe u tome, verovatno bi bio sklonjen sa mesta predsednika i, u svakom slučaju, njegov unutrašnji politički program bi verovatno izgubio svaku mogućnost prihvatanja i realizacije. Rat bi, naravno, imao više neposrednih rušilačkih posledica za Iran nego za SAD, ali, dugoročno, šteta bi bila ogromna i za SAD. Osnovni problem je u tome što je primarni cilj dve zemlje određen na skoro kontradiktoran način. SAD kažu da žele garancije da Iran neće i ne može da razvija nuklearno oružje. Iran kaže da nema nameru da razvija nuklearno oružje, ali insistira da ima pravo, kao i svaka druga zemlja na svetu, da uvećava svoje kapacitete za mirnodopsku upotrebu nuklearne energije.

Pregovarači verovatno traže magičnu formulu koja bi premostila jaz između ova dva određenja. Svaka strana ima potrebu da bude u stanju da konačni tekst predstavi kao pobedu svojih ciljeva. Ovo izgleda kao ekstremno težak zadatak čak i ako obe strane pregovaraju u dobroj veri. A osim toga, šta je dobra vera? Postoje i osobe i grupe u obe zemlje koje ne smatraju da druga strana pregovara u dobroj veri ili ima bilo kakvu nameru da napravi kompromis. Ima čak i osoba i grupa koje ne misle da je bilo kakav kompromis uopšte poželjan. Tako su i Obama i Rouhani pod konstantnim pritiskom da ne naprave bilo kakve značajne „ustupke“. A izgleda da i obojica, s vremena na vreme, moraju da dokazuju da neće popustiti na principijelnim pitanjima. Unutrašnji kritičari neprekidno tvrde da druga zemlja „igra za vreme”, dok tajno sledi svoje obećane ciljeve.

Pregovori ne mogu da traju suviše dugo, a da ne nastanu vrlo negativne političke posledice po oba lidera. Možemo se samo pitati koliko je to suviše dugo, ali ja mislim da je to, od sada, najviše jedna godina da se postigne sporazum. Čini mi se da nije previše verovatno da će takvog sporazuma biti u tom vremenskom periodu. Pitanje je, zato, šta će se tada desiti? Zaista, postoje samo dva alternativna scenarija. Nesrećan scenario predviđa da se u obe zemlje politička kontrola nađe u rukama osoba koje bi sledile svoje najmilitantnije ciljeve, preteći drugoj zemlji nekom vrstom oružane akcije. Ako se jednom krene nizbrdo, neće biti suviše teško za nekoga ili neku grupu, namerno ili ne, da pokrene sukob. Počeo bi treći veliki bliskoistočni rat dvadesetprvog veka i verovatno bi izazvao najveću štetu za obe zemlje. Osim toga, nesumnjivo bi se raširio po celom regionu.

Postoji i drugi, manje katastrofalan scenario. Po njemu, ništa naročito se ne bi dogodilo. Pregovori bi mogli da se prekinu na neko vreme, a sadašnji pregovarači bi mogli biti zamenjeni militantnijim. Ipak, javno mnenje u obe zemlje može i dalje da gura svoje lidere da budu oprezni. A vojska na obe strane mogla bi da upozori civilno vođstvo da je oružana akcija suviše riskantna. Drugi scenario je, naravno, bolji od prvog. Ali ništa ne rešava. Situacija je trula. A drugi scenario je uvek rizičan i sa mogućnošću da se, posle nekog vremena, pretvori u prvi.

Ergo, šta? Sadašnji pregovori su naša najbolja nada, ili jedina nada u neki pozitivan ishod.  

Komentar br. 373, od 15. marta 2014.  
Prevod: Borka Đurić

     
01-30. april 2014.
Danas

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2013