Prvobitna nakana bila je – započeti rubriku pričom gradonačelnika Inđije Gorana Ješića koji je (Blic) najavio da diže ruke od politike. Ješić se oglušio o ponudu da širimo temu i u međuvremenu izgleda ućutao. Pošto je u pitanju osoba s kojom sam ne tako davno (uz Ljubljančanina Milana Jankovića) nameravao činiti intervju za jedan inostrani medij, valja ponoviti šta je prelilo čašu političkom vanzemaljcu iz Inđije. »Glavni odbor DS izgleda tako što predsednik stranke ispriča šta ima dok su mediji prisutni. Onda se aklamativno izjašnjava(mo) da se mediji izbace napolje i to se obavezno uradi. Sledi diskusija, prvo govore ministri, ali priča se o slobodnim temama.« Ješić pretpostavlja da glavne odluke stižu iz predsedništva stranke, a usprotivio se oslanjanju (DS!) na Srpsku naprednu stranku...

Dvadeset godina Demokratske stranke! Ne znam da li je godovini prisustvovao i pominjani Goran Ješić, ali (u svojstvu drugog čoveka jednog dnevnog lista prisustvovao sam obeležavanju 15-godišnjice, na Kalemegdanu) kao da vidim sve ulizice, zamlate i pokojeg časnog gosta. Svetlana Lukić, urednica »Peščanika«, kaže da je sastav na proslavi DS »skoro u glavu« bio isti kao onaj na premijeri »Kose« u Ateljeu 212. Bilo je dovoljno da novokomponovani pripadnici visokog društva pređu reku.
Na konvenciji u »Expo-centru« govorili su lider stranke Boris Tadić i predsednik Političkog saveta Dragoljub Mićunović, prvi predsednik i jedan od osnivača obnovljene stranke. Agencije su izvestile da je DS od opozicione stranke prešla put do partije moderne evropske levice i nosioca aktuelne vlasti. Istorija im počinje 1919. godine, kada je u Sarajevu održana osnivačka konferencija i izabran prvi predsednik – Ljubomir Davidović, a preteče DS bile su Srpska napredna stranka, koju su osnovali mladi konzervativci 1881. godine, i kasnije formirana Samostalna radikalna stranka.
Decembra 1989. godine Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Vladimir Gligorov, Milovan Danojlić, Vojislav Koštunica, Radoslav Stojanović, Gojko Đogo, Borisav Pekić, Kosta Čavoški, Marko Janković, Miodrag Perišić, Slobodan Inić i Dušan Vukajlović potpisali su pismo o namerama u Udruženju književnika u Beogradu, a 3. februara 1990. godine održana je osnivačka skupština DS. Za predsednika je izabran Dragoljub Mićunović, a za predsednika Izvršnog odbora Zoran Đinđić. Vladimir Gligorov, jedan od osnivača, nije pozvan na svetkovinu. U emisiji »Peščanik« (5. februara) rekao je da je DS od osnivanja imala »ugrađenu grešku, da DS, u stvari, namerava da predstavlja demokratsko lice nacionalizma u Srbiji«.
Gligorov kaže da je sve što se danas slavi u DS »potpuno nadrealno« i da je, u stvari, reč »o generaciji i stranci koje nisu izvršile najvažniji zadatak – da učine sve što je moguće da se, ako ne očuva ova zemlja, onda da se očuva mir, zajednički pruži otpor siledžijama koje su tada dolazile na vlast«. Umesto toga, vidite prvo 10 godina kakve-takve kohabitacije sa Slobodanom Miloševićem, a onda toliko unutrašnjeg premišljanja o tome šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo. To je 20 izgubljenih godina, kaže Gligorov.
Slobodan Inić (1946–2000), takođe jedan od osnivača, tvrdio je da je DS izgradila 12 nacionalnih programa i da su svi »videli granice Srbije dalje od postojećih«. »Što se tiče same DS, ona s onim sastavom, nas 13 osnivača... mislim da s tim ljudima nije moglo ništa da se napravi. I drugo što nije bilo podsticajno – ljudi koji su ušli u stranku. Mene su zvali telefonom: Slobo, sokole... s nekakvim stihovima junačkih narodnih pesama...« Pisac Laslo Vegel povodom jubileja ističe »proces stavljanja Đinđića u svečani muzej«. To je ta istorija kao muzej o čemu priča Niče, mada mislim da je realno govoriti o više Đinđića, zbog njegovih faza i slojevitosti. Čudan fenomen, on simbolizuje i nadu i neuspeh i jednu tragediju, ljudsku pre svega.
Profesor Žarko Korać zamera predsedniku DS što želi »da sve pomiri, što su svi u pravu, i četnici i partizani, i Momo Kapor i Mirko Kovač, što sebe svesno stavlja u poziciju iz koje hoće da pokaže da smo, u stvari, svi mi na kraju krajeva – ljudi i Srbi«. Najpoznatiji srpski advokat Srđa Popović pak pominje nekakav gen koju je DS sebi ugradila i to vidi kao »kob ovog društva«, zato što se oslanja i na jedno raspoloženje u građanstvu, u biračkom telu koje je umorno od trzavica, od sukoba, od onoga što javnost zove svađa. »I koje još uvek pozitivno reaguje na tu pomiriteljsku natpolitičku, ja bih rekao, mesijansku ulogu u koju sebe stavlja Boris Tadić, kao neki oblog za te izmučene birače. To je jedno ništa«, veli Popović.
Mnogo je, izgleda, trunja u stožernoj partiji. Kakve su tek ostale!

Izabran je novi patrijarh. Četrdeset peti poglavar Srpske pravoslavne crkve, bivši vladika niški Irinej (Miroslav Gavrilović, Vidova kod Čačka, 1944) izabran je »voljom ruke sudbine«, iako se istog dana spekulisalo (sumnja kao navika) da je patrijarha birala BIA i da su sve ceduljice imale isto ime. Bliže istini, čini se, stajala je većinska želja javnosti da to ne budu mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (Radović) i zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda). Ali, pri prvom obraćanju poglavar je odmah okrznuo Crnogorce, potom muslimane. Usledilo je pravdanje, patrijarh je pominjao »nesmotren iskaz«... Mastilo na patrijarhovim pravdanjima-izvinjenjima nije se ni odvugnulo a Crkva je ponovo dospela u žižu domaće i šire javnosti.
Neko se setio da malo zaviri u knjige vladike raško-prizrenskog Artemija (Radosavljević), nepravilnosti su pronađene, vladika detroniziran (Sinod!) a za prinudnog upravnika eparhije dodeljen mu je vladika Atanasije (Jevtić). Tu nije kraj napuklinama u SPC. Neki ljudi našli su za potrebu da (od)brane vladiku Artemija i u manastiru Gračanica, zapravo ispred ulaza, desila se šorka koja je obigrala svet. Slušalac emisije »Razglas bez cenzure«(B 92) zažalio je što su se kaluđeri »tukli kao žene«. Nešto mnim da je tu bio pop Vlasta, tučaroš iz Šilopaja kod Gornjeg Milanovca... Nisam vernik, iako je očev stric (Andrija) bio pop i stanovnici kraja dugo su nas zvali »Popovići«), plus što su majčini Lukići (Ličani, Mala Popina kod Srba) bili pobožni ljudi, a zavrzlama s ljudima u mantijama vratila me je u detinjstvo i podsetila na pozorišnu predstavu »Pop Ćira i pop Spira« Stevana Sremca. Moj drugar Miša umalo nije izbačen iz sale zato što je glasno primetio da su pope – utovljene. Sremčevi popovi potukli su se zbog zeta, ovi današnji zbog plena valjda. Mnoge pope i danas podsećaju na piščevog žderonju (Hala), još više na onog drugog (Kesa) koji je voleo na svadbama da (po)kupi novce. Jakošnji su moderniji: »Koliko možeš, pet ’iljada!«

Iako je Dragoš Ivanović zdušno branio svoju teoriju o teško dokučivom srpskom trpilu, čini mi se da bi se moglo govoriti i o pretvorstvu. »O Srebrenici nisam mogao da pričam u SRS«, naslov skoro u Blicu, iza kojeg sledi naknadna pamet najpoznatijeg (Šešeljevog) radikalskog jastreba, sada zamenika predsednika naprednjaka Aleksandra Vučića. Uporni zagovornik »velike Srbije« sada kaže da je zločin počinjen u Srebrenici »nesporno stravičan«, ali da ovu ocenu nije mogao da izgovori dok je bio član njegove prave partije. Onaj isti Vučić koji je ministrovao za zemana najrepresivnijeg zakona o informisanju otkad se u Srbiji koristi pismenica, onaj isti Vučić koji je poslao zamenika (Miljkan Karličić, julovac) da (16. 10. 1998) sa 22 naoružane bitange zakatanči Našu Borbu... Dvadeset drugog maja 2007. godine na Bulevaru Zorana Đinđića osvanule su »table« da ulica pripada Ratku Mladiću. Sedam dana kasnije radikali su preuzeli odgovornost, Vučić i Dragan Todorović su ih postavili na zgradu RTV B 92. Javna tužiteljica IV opštinskog suda Biljana Radovanović tvrdila je da su to izveli »lukavo«, da prekršajno mogu biti kažnjeni »svi koji nemaju poslanički imunitet«, rekla je, ne pojasnivši zašto je izostala akcija prema »svima ostalima«.
Ne verujte ovom i sličnim prevrtljivcima, uvek izdaju.*
Inaugurisan je Ivo Josipović, treći hrvatski predsednik. Lako je Hrvatima. Oni su počeli da biraju najbolje izmeđ’ sebe.