Kako da uspem da ostanem aktivan i prividno srećan u ovom užasnom svetu u kojem napori brižnih ljudi tako često izblede u poređenju s onim što čine oni koji imaju moć?
Nisam potpuno uveren da će svet postati bolji, ali jesam da mi ne bi trebalo da predamo igru pre njenog završetka. Metafora je namerna – život je kocka. Ako se ne igra, gubi se svaka mogućnost za pobedu. Igrati, delovati, znači stvoriti bar mogućnost da se promeni svet.
Postoji sklonost ka mišljenju da će se nastaviti ono što vidimo u sadašnjem trenutku. Zaboravljamo koliko smo puta bili zaprepašćeni iznenadnim raspadom institucija, neobičnim promenama u razmišljanju ljudi, neočekivanim izbijanjem pobuna protiv tiranija, brzim kolapsom sistema moći koji su izgledali nepobedivi.
Ono što možemo da zaključimo iz istorije poslednjih sto godina jeste da je ona potpuno nepredvidiva. Revolucija kojom je zbačen car Rusije, najtromijeg od svih polufeudalnih carstava, nije zastrašila samo najnaprednije imperijalne sile već je iznenadila i samog Lenjina koji je žurno pohitao vozom u Petrograd. Ko bi mogao da predvidi bizarne preokrete u Drugom svetskom ratu – nacističko-sovjetski pakt (one mučne slike Ribentropa i Molotova kako se rukuju) i da će nadiranje Nemačke armije, prividno nepobedive, koja izaziva ogromne žrtve, biti zaustavljeno na kapiji Lenjingrada, na zapadnoj granici Moskve, na ulicama Staljingrada, posle čega je usledio njen poraz, sa Hitlerom šćućurenim u svom berlinskom bunkeru dok iščekuje smrt?
A onda svet nakon rata koji poprima oblik koji niko nije mogao unapred da predvidi: kineska komunistička revolucija, turbulentna i nasilna Kulturna revolucija, a onda još jedan obrt postmaovske Kine koja se odriče svojih ideja i institucija kojih se najvatrenije držala, i otvaranjem prema Zapadu priljubljuje se uz kapitalističko preduzetništvo, zbunjujući sve.
Niko nije predvideo dezintegraciju starih zapadnih carstava koja se odvijala tako brzo posle rata, niti čudan niz društava koja će biti stvorena među novim nezavisnim nacijama, od blagog seoskog socijalizma u Njerereovoj Tanzaniji, do ludila u susednoj Ugandi Idija Amina. Španija je, prosto, zapanjila. Sećam se veterana iz brigade »Abraham Linkoln« koji mi je rekao da ne može da zamisli svrgavanje španskog fašizma bez još jednog krvavog rata. Kada je, međutim, Franko umro, parlamentarna demokratija je ušla u život, otvorena za socijaliste, komuniste, anarhiste, sve.
Na kraju Drugog svetskog rata ostale su dve supersile, svaka sa svojom sferom uticaja i kontrole, koje su vapile za vojnom i političkom moći. Ipak, one nisu bile u stanju da kontrolišu događaje, čak ni u onim delovima sveta koji su smatrani njihovim sferama uticaja. Neuspeh Sovjetskog Saveza da u Avganistanu bude po njegovom, odluka da se povuče posle skoro decenije grozne intervencije, bio je najočitiji dokaz da posedovanje i samog termonuklearnog oružja ne garantuje dominaciju nad odlučnim stanovništvom. SAD su se suočile s istom realnošću. Vodile su rat širokih razmera u Indokini, sprovodeći najbrutalnije bombardovanje jednog sićušnog poluostrva u svetskoj istoriji, a ipak su bile prinuđene da se povuku. Svakog dana na naslovnim stranama vidimo druge primere poraza navodno jakih od navodno slabih, kao u Brazilu, gde su narodni pokreti radnika i siromašni izabrali novog predsednika koji se zavetovao na borbu protiv destruktivne korporativne moći.
Kada se posmatra ovaj spisak ogromnih iznenađenja postaje jasno da borbu za pravdu ne treba nikada napuštati zbog prividno zastrašujuće moći onih koji poseduju oružje i novac i izgledaju nepobedivo u svojoj odlučnosti da se čvrsto toga drže. Ta prividna moć pokazivala se, često, ranjivom u sukobu s ljudskim kvalitetima koji nisu merljivi količinom bombi i dolara: moralna čvrstina, odlučnost, jedinstvo, organizovanost, žrtvovanje, razum, oštroumnost, hrabrost, strpljenje – bilo od strane crnaca u Alabami i Južnoj Americi, seljaka u El Salvadoru, Nikaragvi i Vijetnamu, bilo od strane radnika i intelektualaca u Poljskoj, Mađarskoj i samom Sovjetskom Savezu. Nikakav hladan proračun ravnoteže snaga ne treba da zastrašuje ljude koji su ubeđeni da je njihova stvar pravedna.
Puno sam pokušavao da se suprotstavim svojim prijateljima i njihovom pesimizmu prema svetu, ali stalno srećem ljude koji mi, uprkos činjenici da se strašne stvari dešavaju svuda, daju nadu. Posebno mladi ljudi u kojima počiva budućnost. Kuda god da krenem srećem takve ljude. Osim aktivista izgleda da postoje još stotine, hiljade onih koji su otvoreni za neortodoksne ideje. Ali izgleda da ne znaju jedni za druge, te tako, u svom čvrstom nastojanju, s očajničkim strpljenjem Sizifa guraju beskrajno taj kamen uz planinu. Pokušavam da kažem svakoj grupi da nije sama i da sami ljudi koji su obeshrabreni odsustvom pokreta nacionalnih razmera predstavljaju dokaz da je takav pokret moguć.
Revolucionarna promena ne dolazi kao neki kataklizmički trenutak (čuvajte se takvih trenutaka), već kao beskrajni sled iznenađenja, koja se kreću cik-cak putanjom prema pristojnijem društvu. Ne moramo da se angažujemo putem nekih velikih, herojskih akcija ako želimo da učestvujemo u procesu promena. Male akcije, kada ih izvode milioni ljudi, mogu da promene svet. I kad ne »pobedimo« postoji radost i ispunjenje u činjenici da smo se angažovali s ostalim dobrim ljudima u nečemu što je vredno. Nama je potrebna nada.
Optimista nije nužno neki veseli gospodin koji razdragano zvižduće u tami našeg vremena. Biti pun nade u smutnim vremenima nije samo sumanuti romantizam. Nada počiva na činjenici da ljudska istorija nije samo zbir grozota već i saosećanja, požrtvovanja, hrabrosti i dobrote. Ono što budemo izabrali da naglasimo u ovakvoj složenoj istoriji odrediće naš život. Ako vidimo samo ono najgore, to će uništiti našu sposobnost da nešto uradimo. Ako se budemo sećali onih vremena i mesta – a takvih je mnogo – gde su ljudi delovali u svoj svojoj veličanstvenosti, to će dati energiju i nama da delujemo i bar mogućnost da ovu zavrtelu čigru sveta okrenemo u suprotnom pravcu. Pa ako delujemo, na ma kako mali način, ne moramo da čekamo na neku veliku utopijsku budućnost. Budućnost je beskonačan sled sadašnjosti, i ako živimo sada onako kako mislimo da treba da žive ljudska bića, uprkos svemu što je loše oko nas, samo po sebi je krasna pobeda.