Dušan Veličković, Srbija hard core, Laguna, Beograd 2009, str. 205

O jednom apsurdnom vremenu

»Knjiga koja kruži svetom« – stoji reklamni slogan izdavača pri dnu naslovne strane knjige Dušana Veličkovića, publiciste i novinara i nekadašnjeg glavnog i odgovornog urednika lista NIN. I zaista, knjiga je prevedena na nekoliko svetskih jezika, a u Italiji je doživela veliku čitanost pa je nedavno autor od Italijana dobio i naročitu nagradu.

Množinu kratkih zapisa, nešto nalik na dnevničke opservacije. Zapravo, nazvao bih to esejima izuzetne refleksivnosti. Prvi deo ovih eseja u knjizi tematski je okrenut stanju u Srbiji u poslednjoj godini režima Slobodana Miloševića, od NATO bombardovanja pa do demokratskog zaokreta 5. oktobra 2000, dok je drugi posvećen periodu od tada do današnjih dana. Opservirajući pojave ali i stanje duha u Srbiji tokom poslednje decenije, Veličković kroz neku vrstu (ne)vođenog intimnog dnevnika, briljantno, gotovo beletristički opisuje kako su se ti događaji prelamali kroz njegov lični život, pružajući istovremeno mogućnost čitaocu da dobije sliku tadašnjih političkih, ekonomskih i kulturnih zbivanja. Bilo je to vreme, naročito u doba Miloševićeve vlasti, kada su građani putem dirigovanih medija uveravani u postojanje široke svetske urote protiv Srbije, kada je čak i Sunce bilo srpski neprijatelj od koga se valjalo dobro sakriti i odbraniti. Setimo se samo koliko je građanima medijski preporučivan oprez, pa čak sejan i strah od inače sasvim bezazlene i prirodne astronomske pojave kakva je pomračenje Sunca, koje se u Srbiji zbilo u leto 1999. godine. I efekat medijske agresije je bio znatan: ulice su tog avgustovskog dana

bile sablasno prazne, a radnje i mnoge firme nisu toga dana radile! Osim što su analitični – iako bez ikakvih pretenzija da daju konačan sud o tom vremenu jer se to ostavlja čitaocu – ovi kratki eseji su i duhoviti i nadasve ironični. Ironija je tu u funkciji deskribovanja apsurdnog stanja duha, koji svakako utiče na gubljenje egzistencijalnih motiva ljudi. S jedne strane, režim je uveravao građane da nacionalno »osvešćeni« i ponosni žive u demokratiji i slobodi, da je bombardovanje »duboko ‚ nepravedan čin, ničim izazvan«, a s druge strane građani su živeli na »bensedinima« usled ogromne količine stresa i uveliko shvatali da to besmisleno, apsurdno kretanje ukrug (propagandne laži, sejanje mržnje, vođenje ratova sa susedima, ekonomska beda, ponovo rat kao bumerang i to specifičan vazdušni, čija razaranja nanovo donose smrt i bedu) ne može večno trajati. Apsurd – to je pronicljiv um, pisao je svojevremeno Alber Kami. Određujući svoje granice, um se neminovno
		Atila Černik, Eakasx , 1973.

sudara sa granicom egzistencije. Pišući o Kamijevom Strancu, Sartr je izrekao i ovu misao: »Apsurdni junak ne vrši samoubistvo, on hoće da živi, on se načelno raduje životu i ne odriče se svojih nadanja da će jednom živeti srećno i u miru«. Ti apsurdni junaci smo tada bili mi, građani Srbije. Činjenica moguće i bliske smrti – jer bombe padaju oko nas – čini naš život besmislenim. To je, poput mnogih, i autor ovog prikaza u to vreme osetio. Stoga sam Veličkovićevu knjigu doživeo kao nepretenciozan, a ipak vrlo uspešan pokušaj prezentovanja geneze egzistencijalnog straha kod čoveka. Naravno, i kao pokušaj njegovog prevladavanja. Ali to što smo svi doživljavali devedesetih godina i naročito za vreme bombardovanja bila je nesumnjiva stvarnost i to stvarnost apsurda: jedan čovek je bio realni gospodar naših života i naše egzistencije, a milioni nisu mogli ništa da promene! To više nije bila puka teorija iz filozofskih spisa Kjerkegora ili Jaspersa, niti književni motiv u delima Dostojevskog, to je bila naša realnost. Realnost u »hard core« vremenu, kako ga duhovito imenuje pisac. Mnogi od nas, svedoci tog hudog doba, shvatili su da je relativizacija svega i svačega podsticana od režima i sve više prihvatana u masama, jedna od suštinskih komponenti filozofije apsurda.
Veličković nas je svojom knjigom podsetio na to vreme i podstakao na razmišljanje. Naročito u drugom delu knjige u kojem opisuje vreme i događaje nakon petooktobarskih promena. Autor kao da kaže: rušenje starog sistema vrednosti ima svoje opravdanje i nalazi svoj smisao samo ako se radikalno promeni kurs političkog apsurda. Jer takav kurs, čoveku stran i neprirodan, veliča opštu pogibelj i smrt u ime tobožnjih »viših« ciljeva. Čovek se rađa slobodan, ne rađa se smrti radi, već radi života. Ako pojedinac ponekad i izgubi nadu, čovek kao personifikacija društva nikada ne pristaje da živi bez nade, sasvim osnovano veruje u svoju snagu. Stoga su autorove kritičke strelice, uperene i na novu demokratsku vlast, znak intelektualnog promišljanja i nemirenja sa ostvarenim političkim i demokratskim statusom quo. Zrno sumnje prema svakoj vlasti uvek postoji kod intelektualca koji analitički i kritički misli. A Veličković to u značajnoj meri čini u svojim esejima.
Ova knjiga je stoga dragocena kao podsećanje, ali i kao podsticaj na razmišljanje. Napisana lepim, jasnim stilom bez nepotrebne ornamentike, sva u živim slikama koje iskrsavaju pred očima pažljivog čitaoca, ona je sebi obezbedila receptivnu prohodnost, kako napred rekosmo, ne samo u Srbiji nego i u inostranstvu. Šta više autor može da očekuje od svoje knjige?

	Zlatoje Martinov