Ima li empatije za žrtve političkog suđenja

U organizaciji Grupe za monitoring procesa protiv šestoro anarhista i Antife Zrenjanin 1. februara 2010. godine u pozorišnom klubu »Zeleno zvono« u Zrenjaninu održana je javna diskusija pod nazivom »Optužnica za međunarodni terorizam protiv šestoro anarhista kao politički proces«. Govornici na tribini bili su Nebojša Popov, urednik lista Republika, Branka Prpa, istoričarka, Miroslav Samardžić, politikolog, i Dinko Gruhonjić, predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Uvodnu reč na tribini dao je Relja Knežević ukazujući na kontekst u kojem se cela priča s uhapšenim anarhistima odvija.
Šestog decembra 2008. godine policija je ubila petnaestogodišnjeg mladića Aleksandra Grigoropulosa, što dovodi do masovnih demonstracija u Grčkoj. Tokom ovih protesta, između ostalih, uhapšen je i Teodoris Iliopulos, mirovni aktivista. Nakon nekoliko meseci provedenih u zatvoru – sve vreme tvrdeći da su dokazi protiv njega fabrikovani – Iliopulos 10. jula 2009. godine započinje štrajk glađu. Ovaj njegov potez uticao je na mrežu antiautoritarnih kolektiva da otpočne mirne proteste širom sveta.
U vreme kada su ovi mirovni protesti zakazani, u Beogradu se desio incident, navodni napad na grčku ambasadu. Naime, prema izveštajima medija, 24. avgusta 2008. u 3 časa ujutru nepoznata grupa ljudi bacila je dva »molotovljeva koktela« na zgradu grčke ambasade u Beogradu. U blizini ambasade nije bilo ljudi, čak ni automobila, a ukupna šteta, kako je naknadno objavljeno, iznosila je svega 18 evra.
Istoga dana javnosti se obraća predsednik Tadić koji osuđuje incident, a ubrzo zatim pojavljuje se saopštenje do tada nepoznate anarhističke grupe pod nazivom »Crni Ilija« koja preuzima odgovornost za događaj.
Narednih nekoliko dana javnost je preplavljena senzacionalističkim tekstovima na ovu temu. Neki od karakterističnih potiču od određenih eksperata za bezbednost (Dragišić, Trifunović, Spasić), koji ukazujući na međunarodni karakter incidenta – sugerišući saradnju srpskih i grčkih anarhista – zapravo alarmiraju javnost protiv anarhističkih grupa izjednačavajući ih sa fašističkim.
Policija 3. i 4. septembra 2009. godine hapsi Ivana Vulovića, Sanju Dojkić, Tadeja Kurepu, Nikolu Mitrovića i Ratibora Trivunca, a Republičko javno tužilaštvo u roku od 24 sata menja policijsku kvalifikaciju dela izazivanja opšte opasnosti u krivično delo međunarodnog terorizma. Ivan Savić, koji je u to vreme na odmoru u Grčkoj, naknadno se predao policiji pošto je saznao da je za njim raspisana poternica.
Predsednik Republike Srbije se neposredno nakon hapšenja još jednom oglašava i najavljuje odlučan obračun države kako sa desnim tako i sa levim ekstremizmom.
Grupa za monitoring procesa protiv šestoro anarhista smatra da ova događanja treba posmatrati u kontekstu sve strože kaznene politike države i opresivnije politike koju naša država zastupa, što se može videti i na primeru mera najavljenih spram radničkih štrajkova i protesta uopšte.

Branka Prpa je podsetila na dugu istoriju diskriminacije, kažnjavanja i proganjanja levice na ovim prostorima, naglasivši da se o državi koja suzbija političko polje, odnosno polje slobode isključivo i samo levici ne može govoriti kao o demokratskoj državi.
Danas, kada smo bar deklarativno u demokratskoj državi, prvi put posle 25 godina od suđenja šestorici imamo ponovo slično političko suđenje. Teško je događanje sa grčkom ambasadom, gde je posredi optužnica za međunarodni terorizam, ne uporediti s napadima koji su se u skorijoj prošlosti desili na američku, hrvatsku, slovenačku, nemačku ambasadu i koji su čak imali i smrtni ishod, a koji su nosili optužnicu za narušavanje javnog reda i mira ili izazivanje opšte opasnosti. U tom smislu, ovo prvo jeste par excellence političko pitanje. U tom smislu može se anticipirati budućnost u kojoj je uspostavljena paradigma koja nalaže da se svi pokušaji da se problematizuje politička i socijalna situacija u ovoj zemlji sa pozicije levih shvatanja svrstaju u korpus terorizma, odnosno da se njihovim akterima makar preti dugogodišnjom robijom. Na taj način ovaj sudski proces ima za cilj da upozori sve one koji se prihvate ovih pozicija da ih ne čeka svetla budućnost.
Ovakva neprijateljska atmosfera koja je stvorena prema levici dodatno je potpomognuta činjenicom da se političkim i sudskim odlukama u poslednje vreme redefiniše celokupno nasleđe antifašizma i inkriminiše iskustvo levice u dvadesetom veku, čime je započeta praksa političkog voluntarizma. Na taj način levica je gurnuta na mesto koje je u humanističkoj ideji evropske kulture zapravo imala desnica sa svojim nasleđem nacionalsocijalizma.
Ukoliko dopustimo da se ovaj trend nastavi i ukoliko ne stanemo na put ovim i ovakvim sudskim procesima uskoro možemo očekivati jedan novi zakon o zaštiti države.
Ono što mi kao misleći i angažovani ljudi moramo da učinimo jeste da detektujemo te fenomene i da uradimo sve da se kao građani i tvorci naše države suprotstavimo bilo kakvim oblicima političke represije koja će suziti polje naše slobode.

Nebojša Popov je, na osnovu oskudnih izvora koji se sastoje od članaka i saopštenja objavljenih u medijima, te debata organizovanih u vezi sa slučajem uhapšenih anarhista, konstatovao da je na delu diskriminacija prema levici, a, pak, tolerantan odnos prema desnici i to onoj militantnoj koja za sobom ostavlja mrtve ljude i spaljene zgrade.
Međutim, dosta nam govori ocena da vlast pokazuje porast agresivnosti prema nagoveštajima aktivnije uloge neke konkretne levice – ne one estradne već neke delatnije.
Začuđujuće je da ima tako malo reagovanja na činjenicu da je šestoro ovako mladih ljudi već pet meseci u zatvoru; deo javnog mnenja čak i ne smatra da je neki veliki problem što su oni u zatvoru.
Moramo se zapitati – kako to da nema reagovanja akademske zajednice čiji su, u krajnjoj liniji, uhapšeni anarhisti članovi? Šta se desilo s našom empatijom i sposobnošću da se uživimo u sudbine drugih ljudi?
Duhovni, politički i socijalni vakuum naterao je ljude da zanemare borbe za slobodu u korist borbe za goli život.

Dinko Gruhonjić podsetio je prisutne i na Ustav koji je napisan za nedelju dana i koji je došao pred poslanike pola sata pred usvajanje, bez ikakve javne rasprave, a koji je i usvojen tako što je pokraden.
Kada već živimo u državi s takvim Ustavom, onda postojanje ovakvih političkih optužnica treba najmanje da nas čudi. Jedino što možemo jeste da pomognemo ljudima da izađu iz zatvora što pre. U tom smislu, empatija jeste ono što je nama zapravo potrebno.
Država je pod izrazitim istorijskim revizionizmom fašističke provenijencije. To pokazuje i činjenica da prošle godine nije bilo predstavnika Srbije na godišnjici oslobođenja Aušvica, dok se ove godine kao predstavnik pojavio ministar kulture Nebojša Bradić. Udžbenici za osnovnu školu su takođe prošli reviziju. Moramo se zapitati zašto gotovo da nema otpora ovakvom razvoju situacije.

	Jelena Veljić