Tokom dužeg razgovora u hotelu »Vestin« prošle godine u Zagrebu hrvatski visoki zvaničnik, kome bih da skrijem identitet, rekao mi je u dobrom raspoloženju da ga zbunjuje i žalosti saznanje da su kod nas protiv priključenja Srbije Evropi i svetu godinama već predsednik države, cela Vlada i svi radikali i da ga ne buni zašto Srbija ide sporo, odnosno ne žuri evropskim drumom. Zalud su bili pokušaji da ga razuverim, da makar prvi sa spiska, čiji, naravno, nisam fan, nije protiv Evrope. Ništa nije pomoglo. Na primedbu da je navedeno izgovorio uz osmejak uozbiljio se naglo i malo uživao u svojoj nadmoći. Poslednjeg dana novembra 2009. godine Evropska unija ukinula je vize za građane Srbije, Crne Gore i Makedonije i odmah sam otpravio e-mail u Zagreb. »Radujem se. Putujte svijetom kojem i pripadate, ali znaju li vaši građani u dovoljnom postotku zbog čega su vam uvođene vize«, stiglo je istog dana iz Zagreba.
Konačno, građani tri rečene zemlje stavljaju se na »pozitivan šengenski spisak«, biće izuzeti od obaveze vađenja viza« za zemlje EU, osim ako idu u Veliku Britaniju i Irsku. Ima tu i ograda za građane sa Kosova, ali svejedno velika stvar za narod »u guznom crevu«, kako je naš državni atar više puta nazvala Biljana Srbljanović. Zvaničnici su rekli svoje,

predsednik Srbije Boris Tadić istog dana u Briselu je izjavio da je to »veliki dan za sve građane Srbije i veliki dan za sve koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji« i svom puku u zemlji čestitao na »oslobođenju od poslednjih sankcija«. Prema očekivanju, radikali (Dragana Todorovića i Vjerice Radete) su mišljenja da ukidanje viznog režima ne donosi korist građanima naše zemlje, ali mi se značajnijom čini izjava Jagodinca Dragana Markovića, predsednika Jedinstvene Srbije. On veli da velika zasluga pripada »vlasti«, a najveće njegovoj partiji, socijalistima Ivice Dačića i Partiji ujedinjenih penzionera Srbije. Ako je tako, glasam da se vrate vize. Oglasio se i Vuk Drašković. Beskrajni predsednik bradato-građanske (sic!) partije hteo je da bude duhovit i misaon i rekao da bi »pad viznog zida« našim građanima trebalo da bude »snažan podstrek i za

pad evropskog zida za državu Srbiju«. Još je ono štošta govorilo, o decentralizaciji, restituciji, tajnim dosijeima, reformisanju tajne službe, saradnji sa Hagom, o Kosovu...
»Dan ukidanja viza nezamisliv je bez sećanja na Zorana Đinđića. Zato imamo obavezu da se setimo njega i ogromnog zamaha modernizacije zbunjenog i dezorijentisanog društva koje je pokrenuo«, kazao je povodom ukidanja viza Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije. Jovanović je verovatno prevideo ogromne (najveće, kako reče Dragan Marković) zasluge bivše partije Željka Ražnatovića, socijalista i partije penzionera.
Evropa nam je odškrinula vrata. Voždovac su potom osvojili birači Tomislava Nikolića, Kostolac »dačićevci«, jedno istraživanje nas upućuje da 64 odsto građana smatra da Ratka Mladića ne treba hapsiti, a pre tri godine takvih je bilo duplo manje. Gospoda, ministar Rasim Ljajić i tužilac Vladimir Vukčević (časni ljudi) neveštim rečnikom katkad uvećavaju slavu begunca. Dovoljno za brigu.

Skupština Srbije je krajem godine (posle 397 dana čekanja i premišljanja) potvrdila Statut Vojvodine, sa 137 glasova poslanika vladajuće koalicije i opozicione Liberalno demokratske partije. Od 163 prisutna poslanika protiv su bila 24 (uz dva uzdržana), a Statut stupa na snagu Odlukom o proglašenju (Skupština Vojvodine, 14. decembra) i objavljivanjem u Službenom listu AP Vojvodine. Odluku o sprovođenju Statuta treba da donese Skupština Vojvodine dvotrećinskom većinom.
Najvišim pravnim aktom AP Vojvodine utvrđeno je da je Vojvodina autonomna pokrajina »građana i građanki koji u njoj žive i koja je neodvojivi deo Srbije, a koja ima status pravnog lica«. Teritoriju pokrajine, kako je utvrđeno, čine područja jedinica lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima – Srem, Banat i Bačka (tri srca junačka) a njena teritorija ne može da se menja »bez saglasnosti građana Vojvodine izražene na referendumu«.
Vojvodina – republika!? Teško to mogu da zamislim, pogotovo da njome predsedava Nenad Čanak, neki radikal ili demokrata, svejedno. U toj bih stolici podneo Dimitrija Boarova, Mirka Čanadanovića ili Mišu Simurdića recimo, ali ne verujem da će se takva naslonjača skoro presvući.

Za sve koji su zgroženi postupcima prema Branki Prpi i Jasni Šakota-Mimici najpre citat. »Dvadeset avgustovskih dana provedenih na Baltiku. Šćećin, zatim Gdanjsk i Elblong. Na ulicama mirno, mada napeto. Atmosfera ozbiljnosti i sigurnosti nastala iz osećanja da su u pravu. Gradovi u kojima je zavladao novi moral. Niko nije pio, niko nije pravio skandale niti se budio tupo mamuran. Kriminal spao na nulu, ugasila se uzajamna agresivnost, ljudi postali jedni prema drugima dobronamerni, spremni da pomognu, otvoreni. Potpuno strani ljudi iznenada su osetili da su jedni drugima potrebni...« Neko će reći da je ovo trebalo navoditi oktobra one godine (kad smo poharali Skupštinu) i da ne pristaje uz ovo što sledi. Pogađate – Rišard Kapušćinjski (Lapidarijum) i izgleda da je njegovo viđenje, jednog trenutka u jednoj zemlji, stalan primer za nas.
O slučaju Branke Prpe, bivše direktorice Istorijskog arhiva Beograda, mogli ste se obavestiti u prošlom broju Republike i stoga ću nešto reći o Jasni Šakota-Mimici. Profesorka beogradskog Filozofskog fakulteta (FF) nije imala mira ni u Miloševićevo doba, a ovi, novi i kobajagi drukčiji, nisu mogli da joj oproste što je osporila kvalifikacije jednom predavaču. I, gle čuda, reč je o svešteniku SPC. Sprečena je da prijavi doktorsku disertaciju, koju je (od)branila u Novom Sadu. »Godinama je bila asistent i kada je ispunila uslove raspisivanje njenog konkursa za docenta sprečili su profesori Leon Koen i Miloš Arsenijević koji, zapravo, vrednuju njene radove bodovima koji ne odgovaraju za to predviđenim aktima Univerziteta. Na kraju dobija otkaz koji stiže poštom, na dan kada je profesorka polagala majčinu urnu. Znali su za to«, kaže Vesna Rakić-Vodinelić.

Predsednik Srbije i dvoje državnih funkcionera kažnjeni su sa po 40.000 dinara zbog ispijanja šampanjca posle utakmice Srbija–Rumunija. U njegovoj poziciji se ne bih odazvao na poziv suda za koji ne nalazim pravu (rđavu) reč. Poslao bih jednog od svojih dvadeset sedam savetnika (Vreme, u godini kada je ustoličen) da revnosnim sudijama i ostaloj boraniji očitaju vakelu. Zamislite, ako bi se, kojim slučajem, predsednik zaboravio i opet ispio gutljaj na nekom sportskom terenu strašni sud bi mu izrekao zabranu prisustva utakmicama. Ajde!
Da sam u poziciji predsednika povukao bih jače ka Evropi ili, za početak, pomno iščitao tri zakona – Zakon o krivičnom postupku, Zakon o tajnosti podataka i Zakon o informisanju. Potom bih izašao iz zgrade Predsedništva (na glavni ulaz), krenuo levo prema Skupštini grada i zamolio policajca u kućici da skine tablu koja namernika opominje da se slučajno ne usudi – da okine fotoaparatom. Predsedniče, pred zakonom bi trebalo da smo svi jednaki, ali u Vašem slučaju stoji ona Titova – da ga se ne treba držati kao pijan plota.*
Pitanje za ministra Žarka Obradovića: da li je Suzana Dimitrijević i dalje direktorica Tekstilne škole u Leskovcu? Sultana Veselović, učenica II razreda te škole najbolja je u generaciji, iako nema nijednu knjigu. Uči iz zabeleški, knjiži petice i sanja kompjuter i šivaću mašinu. Direktorica je tim povodom pametno izjavila: »Meni je izuzetno zadovoljstvo što ova škola ima đaka kao što je Sultana Veselović. Dakle, to je mlada Romkinja, veoma kreativna, veoma vaspitana, veoma pametna, odličan je đak, redovno dolazi u školu i zainteresovana je za dalje školovanje. Sultana je definitivno primer za pripadnike romske nacionalnosti«. Bravo direktorka! Nije Vam bilo dovoljno da je odmah klasirate među Rome, nego ste na kraju rekli da je primer za pripadnike romske nacionalnosti. Zar Sultana nije primer svima, i našima, pogotovo slabim đacima i nevaljalcima koji u jednom džepu nose skupi mobilni telefon, a u drugom nož ili kesicu sumnjivog praha. Suzana, odvulajte se sami!