Može li neko da se priseti barem nekog primera »levog ekstremizma« u Srbiji?

Globalni kontekst

Lokalni kontekst

Globalna ekonomska kriza samo se nakalemila na lokalnu koja u Srbiji traje već decenijama. Nacional-šovinistička politika u ovom ili onom obliku vlada neprekinuto od

početka devedesetih, a teško da će se to promeniti s obzirom na to da je neprikosnoveno vladajuća ekonomska elita nastala pljačkom upravo tokom »ostvarivanja« nacionalnih projekata. Danas ne postoji značajna politička partija koja nije ekspozitura tih istih tajkuna, a kao što je već pomenuto, pravosudni sistem je samo jedna od brojnih partijskih (dakle tajkunskih) prćija. Tako se dešava da u privatizaciji društvene imovine, koja sama po sebi nikada ne može biti poštena, a bez iole funkcionalnog pravnog sistema ne uspeva da održi čak ni privid poštenja, radnička klasa biva izigrana i za one najminimalnije zahteve od kojih još nije odustala. Ovaj proces nije mogao ići bez sveobuhvatnog razaranja društva, kulturne regresije i brutalizovanja svakodnevice, pa tako na ulicama imamo raznorazne bande »zdrave srpske omladine«, koje maltretiraju homoseksualce, Rome, strance ili političke neistomišljenike, a koje su pod komandom istih onih gore navedenih struktura. Takva država, kojom realno vladaju oni koji su i odgovorni za uništavanje
		Ivan Meštrović, Luka Botić, 1905.

ekonomskog i kulturno-vrednosnog sistema i koji su od njihovog sloma profitirali, u ovom trenutku zbog nekih neprijatnih »internacionalizovanih« incidenata proglašava »borbu protiv nasilja i huligana«. To realno znači da mora zarad pozicije krupnijih riba da pusti neke sitnije niz vodu. Što je nimalo dobra okolnost za poziciju uhapšenih anarhista – koji u ovom procesu dobijaju ulogu tega na drugom tasu, slučajne žrtve koja ima da olakša državi obračun sa svojim »nestašnim momcima«. Već negde pred neodržanu Povorku ponosa predsednik republike je najavio borbu protiv »levog i desnog ekstremizma«. Može li neko da se priseti barem nekog primera »levog ekstremizma« u Srbiji?

Teror odozgo?

Jedna definicija2 državnog terora ili »terora odozgo« kaže da je to svaki odgovor državnih institucija na opaženu ili umišljenu pretnju društvenom poretku i sigurnosti većine od strane manjine ili grupe, a koji krši standarde pravde i pravičnosti te države (jednako primenjivanje zakona; maksimalna sloboda govora, okupljanja, kretanja; sloboda od arbitrarne zloupotrebe vlasti itd.) i predstavlja pretnju svim disidentima. U svetlu argumenata koje je profesorka Rakić-Vodinelić iznela u prilog tvrdnji o diskriminatorskoj i političkoj prirodi optužnice protiv šestoro anarhista, mogu samo konstatovati da su ispunjeni uslovi iz gornje definicije da nazovemo ovaj slučaj državnim terorom. A čija krajnja meta svakako nisu klinci čija organizacija broji par desetina članova, već oni gladni, izmučeni i poniženi, koji bi jednog od ovih dana mogli da zaključe da nemaju šta da izgube ako ustanu u odbranu onoga što im pripada.

	Maja Krek

1 U Velikoj Britaniji, koja je imala terorističke napade sa brojnim ljudskim žrtvama na svojoj teritoriji, u periodu između 9. 11. 2001. i 31. 03. 2008. 1.471 osoba je bila uhapšena pod sumnjom za terorizam, a od toga je 2/3 kasnije pušteno na slobodu bez ikakve optužnice. Samo manje od 1/7 je zaista i osuđeno. http://www.homeoffice.gov.uk/.
2 Frederick Homer, u: James R. Bennett, Political Trials and Prisoners in the United States: A Case for Political Defense, http://library.nothingness.org/articles/SA/en/display/15.

Ljubaznošću urednica »Peščanika«, prenosimo delove izlaganja profesorke Vesne Rakić-Vodinelić i filmskog režisera Želimira Žilnika (11. decembra) i istoričarke Branke Prpe (18. decembra) o temi ovog dela našeg lista. Oprema redakcijska.

Vesna Rakić-Vodinelić
Motivacija za izvršenje ovog krivičnog dela bio je zahtev za puštanje na slobodu grčkog državljanina Iliopulosa koji je pušten nekoliko dana pošto je do hapšenja došlo. Taj razlog je prestao da postoji i svaki razuman čovek bi se zapitao – ako razlog ne postoji, razlog za ponavljanje krivičnog dela, zašto bismo onda ove ljude držali i dalje u zatvoru? Kao da to nije opštepoznata okolnost, da je štrajk glađu prekinut, da je Iliopulos pušten iz zatvora. Uverena sam da je razlog za produžavanje pritvora fingiran, da se ne radi o pravnom razlogu, nego da se radi o političkom razlogu, a politički razlozi, znamo, vode političkom suđenju.
U čemu je tu diskriminacija? »Insajder« je veoma popularna emisija i verujem da se svi sećamo onog mnoštva slučajeva koji su u toj emisiji pomenuti, iz kojih se vidi da neka lica koja su bila okrivljena za ozbiljna nasilnička krivična dela nisu bila zadržavana u pritvoru, ili ako su zadržavana bila su puštena za nekoliko dana. I onaj koji je jedini okrivljen u slučaju napada na američku ambasadu, on se, prema vestima koje sam pročitala, brani sa slobode. U čemu je onda stvar? Znate, zašto se u sličnim ili istim situacijama jedni okrivljeni tretiraju na jedan način i diskriminišu, a drugi na drugi način, tj. braneći se sa slobode i na taj način se privileguju. U čemu je objašnjenje? Pravnog objašnjenja za ovako nešto nema. Pravo je, znate, bezlično. Razlog opet može biti samo vanpravni, prema tome, naravno, politički. (...)
Vidim nekoliko političkih razloga za diskriminaciju. Prvo, ovih šest okrivljenih su pripadnici Anarhosindikalističke inicijative, ili im se to pripisuje u optužnici, ne znam da li jesu ili nisu, nije ni bitno da li jesu. Dakle, jedne levičarske organizacije, s jedne strane. Oni koji su palili američku ambasadu su, pod navodnicima, navijači, dakle, programirani da budu desničari i desničarski orijentisani, takozvani patrioti. To je prvo, da ovo naše društvo izgleda i naši državni organi pokazuju mnogo više razumevanja prema desnici nego prema levici. U slučaju okrivljenih šestoro oštećena je, i to ne naročito, jedna strana država, to je Grčka, ona se doživljava po raznim osnovama kao prijateljska država. Ali, znate, i ta Grčka je u nekom saopštenju, u mnogim svojim saopštenjima, pa čak i na sajtu, napisala da smatra ovo jednim minornim incidentom i da nastavlja da radi tamo gde je stala. Nekako nisu odavali utisak da su se preterano uzbudili zbog svega toga. U drugom slučaju oštećeni su roditelji domaćeg državljana koji je izgubio život u toj američkoj ambasadi, i Amerika je oštećena nekom malo većom materijalnom štetom. Ali se američka država doživljava kao neprijateljska, a za domaće državljane baš nas briga, to je poruka koja se ovim šalje. U prvom slučaju izvršioci su iz ASI-a, jedne malobrojne i marginalne, to se mora priznati, društvene grupe i pripadnici te društvene grupe, mislim, nemaju baš neki mnogo veliki uticaj ni na ishod izbora, ni na privatizaciju, ni na sve ostalo. U drugom slučaju radi se o pripadnicima grupa koje su povezane i sa sportskim organizacijama, sportskim pod znacima navoda, ja to moram reći, i sa vrlo uticajnim centrima moći. Predstavljaju veliko biračko telo i meni se nekako čini da i tu treba tražiti i možda pre svega tu treba tražiti razlog diskriminacije.
Sam ovaj slučaj, nezavisno od toga što je diskriminatorski, sasvim sigurno predstavlja jednu poruku zastrašivanja koja treba da odvrati od slične vrste aktivizma kakvu je ASI do sada pokazao, za razliku od aktivizma nekih drugih, i po mom mišljenju društveno opasnijih grupa. Ali takođe, čini mi se, da se šalje poruka o omnipotentnosti države, onih ili onog u kome mi u ovom trenutku tu državu vidimo, ko misli da tu državu oličava. I sasvim neskriveno priznanje da pravosuđe ne postoji kao treća državna vlast, nego samo kao produžena ruka jedne od dve državne vlasti koje imaju moć, zakonodavne i izvršne državne vlasti. To je opasna poruka, to je poruka koja preti da izigra vrednost demokratije u očima većine građana. To je poruka koja otprilike kazuje – demokratija i podela vlasti, šta nam to uopšte treba. Autoritarizmi oprobani u ovoj državi su već imali uspeha, pa zašto ne bismo probali opet?

Želimir Žilnik
Reč je zapravo o tome da je ovaj naš antikomunizam ništa drugo nego jedna vrsta magle koju pre svega jednim delom emituju i mnogi vrlo rigidni bivši funkcioneri komunističkog režima. Vi ste primetili da u ovom antikomunizmu nisu najaktivniji oni ljudi koji su se zaista protiv antidemokratskih, diktatorskih elemenata u komunizmu borili. Taj takozvani antikomunizam, on je zapravo uperen ka jednoj drugoj stvari, a to je skrivanje ovog surovog, divljeg kapitalističkog grabeža i zatomljavanja svih onih dostignutih elemenata socijalne pravde, određenih mogućnosti koje je ondašnji sistem pružao i u pogledu zapošljavanja i u pogledu besplatnog školovanja i u pogledu putovanja po celom svetu i u pogledu prava žena. I, naročito, u pogledu zabrane širenja verske i nacionalne mržnje. Da bi se to stavilo pod tepih, sad se govori o užasima komunizma, a zapravo šta je to glavno što treba zaboraviti? Nije to ni Tito, ni Kardelj, ni Ranković, glavno što treba zaboraviti jeste činjenica da se najmasovnija pljačka i grabež imovine danas odvijaju na nivou i u domenu grabeži imovine radnika koji su četrdesetogodišnjim radom od onih malih fabrika nacionalizovanih ’46. i ’47. godine napravili velike kombinate u bivšem sistemu samoupravljanja, koji je, razume se, imao i ugrađen ulog zaposlenih u proširenje kapitala.
Vi danas o svemu možete da govorite, ali kad pomenete samoupravljanje vama kažu – ti si budala, ludak, sentimentalan. Ali, vidite, to među radnicima nije zaboravljeno i oni na ovaj ili onaj način počinju da se organizuju i da ta svoja prava traže. Sad nema nikakvih zakonskih mogućnosti da se ta prava traže, jer jedan od najvećih falsifikata koji je urađen u ovoj zemlji i u njenom zakonodavstvu to je eliminisanje jednog izvornog traganja za pravim kontinuitetom vlasništva i društvenog bogatstva u ovdašnjim preduzećima.
Anarhosindikaliste, ovu malu grupu, sreo sam slučajno kada sam se prošle godine bavio temom radničkih protesta i uzrocima radničkih protesta. Ti ljudi su sad totalno devastirani, apsolutno stavljeni u poziciju da budu ismejani, da budu prezreni, da nemaju nikakve mogućnosti da se pojave pred bilo kojim organom itd. Nisam znao da je ostalo ne samo sećanje, nego i dokumentacija o tome kako su participirali u izgradnju društvenog bogatstva. I vidite sada, ova grupa anarhosindikalista se interesovala za ta pitanja i izdaje jedan časopis koji se zove Direktna akcija gde delimično to i analizira. Ona se nije bavila nikakvom antidržavnom delatnošću, ukoliko antidržavna delatnost nije to istraživanje istine, ali očigledno, u ovom ideološkom kontekstu koji je ovde uspostavljen, to je jedna od stvari koja je, ja bih rekao, jedan od poslednjih tabua koji je ostao. I vi možete uhapsiti još pet grupa anarhosindikalista, ali vi nećete nahraniti gladna usta koja ovde postoje. I to je, nažalost, ja bih rekao kratkovidost i glupost našeg establišmenta, što je sebe ovim slučajem pred celim svetom pokazao kao slučaj jednog nedoslednog primenjivanja zakona. Umesto da krene u normalan socijalni dijalog, što bi praktično trebalo da se zove prekidanje špekulacija i pljački. Vi ste videli ministra unutrašnjih poslova, on je pre neki dan rekao – pohapsićemo gazde koje su opljačkale, ali to su te gazde koje nisu opljačkale, nego su sa državom potpisale neadekvatne ugovore. Država je u tim ugovorima bila neoprezna, pa im je dala mogućnost da rade to što rade. Tako da ta priča – pohapsićemo gazde, ona bi trebalo da ima nastavak rečenice, sa zapetom – a onda da vidimo koga da pohapsimo između nas, ko je to uradio.
I s druge strane, juče je ministar za privredu, on kaže – javiću se nekoj banci u Engleskoj da kažem gazdi da treba da isplati radnike. Pa, ljudi, vi znate, i u starom sistemu i u Gvineji Bisao i u Americi se plate isplaćuju na osnovu ugovora o radu, a ko ne poštuje ugovor o radu on biva tužen. I kad bismo imali jedan pravosudni sistem koji bi se bavio jednim malim procentom umesto ovim histerijama i nedoslednostima, odbranom socijalnih prava, jednostavno ne bismo imali jednu državu pred ambisom. A mi se u ekonomskom pogledu i u pogledu socijalnog konflikta nalazimo pred ambisom.

Branka Prpa
Optužnica protiv petoro mladih ljudi, koji pripadaju anarhističkim sindikatima, jeste optužnica za međunarodni terorizam.
Šta je retorika ove dece? Retorika njihova je socijalna pravda. Borba za pravo radničke

klase, njihova retorika jeste retorika levice. A šta je njihova krivica? To što su izveli jedan politički performans ispred grčke ambasade i bacili molotovljeve koktele na trotoar. Ta grupa mladih ljudi je izvela jedan politički performans u znak podrške pripadniku grčkog anarhističkog pokreta, koji je štrajkovao glađu u zatvoru. A s druge strane su dobili optužnicu za međunarodni terorizam. Dakle, to što su s tim političkim performansom izveli ispred grčke ambasade, ni više ni manje nego međunarodni terorizam, gde je zaprećena minimalna kazna zatvorom od 3 do 15 godina. Šta to znači kao politička poruka? Kao politička poruka znači, ja obznanjujem da ću svaki vid političke borbe, koji bude proizašao sa pozicija borbe za socijalnu pravdu, kažnjavati radikalno i rigorozno. Ta poruka je politička. Ovaj proces iz tih razloga je politički proces. Po mom mišljenju, s obzirom na veliku svetsku krizu, šta vlast može da očekuje? Oni sigurno mogu da
		Ivan Meštrović, Oplakivanje, 1914.

očekuju da će imati pobunu velikih razmera. Šta oni sada rade? Oni onemogućavaju bilo koji vid organizovane borbe u smislu radničkih prava.
Postoji definicija američke Deklaracije koja garantuje svojim građanima pravo na život, pravo na slobodu i pravo na sreću. Ako mi daš pravo na život, a uskratiš mi delimično pravo na slobodu, ukinuo si mi pravo na sreću. Mene istinski sretnim čovekom čini samo moja sloboda. Dakle, ako mi to ukineš, šta sam ja? Šta ću ja da budem sutra? Zombi?
Oni ne razumeju, opet ti politički needukovani ljudi, da je kompletna ideja evropskog progresa proistekla iz neprestane kritike same sebe. Naš je svetionik i naša nada da ćemo ostvariti svoju sreću u okolnostima života sa drugim sretnim ljudima, u blagostanju i načinu života dostojnim čoveka. Ako smatram da mi je uskraćeno pravo da živim na način dostojan čoveka, da sam lišen mogućnosti da radim, ako sam lišen svega, ako me svode na to da se borim za goli opstanak i da se na kraju pretvaram u životinju, ne u ljudsko biće, imam pravo da se protiv tebe pobunim.
Na kraju krajeva, oni isto tako zaboravljaju da su građani tvorci svoje države. Stvorili su je građani ove zemlje. I, što bi rekao Kant, država je umna zajednica slobodnih ljudi, ali misleća zajednica slobodnih ljudi.
E pa neće moći da ukinu mišljenje. Vi sa pozicija levice više ne smete o tome da govorite, a da se pet puta ne izvinite. Pa izvinite, zašto? Zašto bi se neko izvinjavao zato što je levičar? Ima pravo da misli, društvo i državu na drugi način. Ako on misli da društvo treba da bude pravednije, ako ima ideju solidarnosti kao što imaju ovi anarhisti, anarhizam pre svega počiva na ideji solidarnosti i samouprave. Koliko god se našim elitama to ne sviđa, jer su oni duboko u kapitalizmu, jer ovde niko se ne brine o ljudima koji ostanu bez posla, niko ne vodi računa kako je izvršena privatizacija, nisu obeštećeni ni na jedan način oni koji su ostvarili to što je država prodala. Sve su to pitanja koja ljudi imaju pravo da postave.
Ako su se odlučili za represiju, moraju da znaju da svaka represija izaziva pobunu. Da se socijalna i društvena i politička pitanja zato počinju radikalizovati i da su ishodi onda mnogo ružni.