Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Nagoveštaji solidarnog i organizovanog delovanja radnika–štrajkača i građana

Početkom godine štrajk oko 300 radnika račanske fabrike elektroopreme i električnih instalacija »Zastava elektro« počeo je kao jedan od brojnih u kojima su zaposleni zahtevali isplatu zaostalih zarada i povezivanje staža pre nego što napuste brod koji tone. Međutim, i pored sprege tranzicionog cinizma i sindikalne inercije koja ih je neprestano vukla na dno da se grabe za ostatke fabrike koju su oljuštili političari i njihove gazde (ili beše obrnuto?), Štrajkački odbor na čelu sa Slobodanom Gajićem upustio se u borbu za očuvanje poslednje fabrike u Rači, pomerajući epicentar zahteva sa isplate dugova prema raskidu kupoprodajnog ugovora sa nesavesnim vlasnikom – Rankom Dejanovićem, bračnim drugom mnogo poznatije Slavice. Svakome ko je proveo bar pola sata u nekom kolektivu gde pretežni deo radnika broji sitno do penzije, jasno je sa kakvim su se izazovom suočili Gajić i drugovi. S jedne strane, izabrani su od svojih kolega da se bore isključivo za ispunjenje štrajkačkih zahteva, što pokatkad zaista (ali zaista, bez cinizma!) znači ne upuštati se u antikorupcijske avanture. S druge strane, račanske fabrike »11. oktobar« (drvna industrija) i »Izolma«(proizvodnja izolacionih materijala) odavno su opljačkane i zatvorene, pa ako sad nestane i »Elektro Rača« (kako ih prekrsti beogradska štampa), to bi verovatno značilo i nestanak čitavog mesta.
Kako je štrajk odmicao grupa je postajala sve jača i solidarnija, a problemi sve jasniji. Razjašnjavanju su bitno doprineli i besmisleni sastanci sa političarima,1 što lokalnim, što beogradskim, sa kojih su štrajkači odlazili u sve čvršćem uverenju da im problem neće rešiti niko osim njih samih. Tako su se 25. maja obratili Agenciji za privatizaciju sa zahtevom za raskid kupoprodajnog ugovora, i opštinskoj skupštini sa pozivom da podrže radničke napore »da se sačuva jedina fabrika u Rači koja još uvek nije upropašćena bezakonjem u privatizaciji«. Protestna šetnja koja je organizovana tog dana završila se ulaskom u zgradu opštine, gde će štrajkači provesti sledećih nekoliko nedelja spavajući na podu. Time je počela druga faza štrajka, koja je »Zastavu elektro« učinila centralnom tačkom aktuelnog talasa radničkih protesta, talasa koji se, sasvim predvidivo, proširio Srbijom još i pre jeseni za koju je sa puno paranoje najavljivan.
Tokom juna i jula pažnju javnosti na račanski ustanak (i opet bez cinizma – Karađorđe je rođen u obližnjem Viševcu, a Pavle Cukić u Velikom Krčmaru) privukle su blokade opštine i železničke pruge kod Lapova, ali i neobične vesti o solidarnosti lokalne zajednice: vlasnici kafića i malih trgovina su 30. juna prekinuli rad na sat vremena u znak podrške borbi za »Zastavu elektro«, uz obrazloženje da ako se i ova fabrika zatvori ni oni više neće imati od čega da žive; istovremeno, protestu se priključila i grupa omladinaca koji su pre obustavljanja proizvodnje radili u fabrici na osnovu ugovora o delu. Naime, pored 300 radnika koji su u »Zastavi elektro« bili zaposleni pre privatizacije, Dejanovićeva uprava je tokom 2007. i 2008. godine angažovala još 500 mladih ugovoraca.
Sada bi bilo dobro da objasnimo i neke detalje zbog kojih račanski štrajk baš i nije tipičan za srpsko radničko leto 2009. godine.

Nakon što je februara 2006. godine 70% kapitala »Zastave elektro« prodato konzorcijumu koji čine Slavičin Ranko, Dragan Mostić (kum Dušana Petrovića iz DS-a) i Nebojša Banković (ima nekog rođaka u UDB-i), fabrika je posredstvom SIEPA-e (engleska skraćenica od »Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza«, što je naziv agencije Vlade Srbije koja se bavi imenovanim poslovima) zaključila ugovor o poslovnoj saradnji sa multinacionalkom »Delphi«. Rešeni da se što pre uklope u dobre poslovne običaje zemalja sa dugom tradicijom tržišne privrede, Dejanović i društvo su naprasno prekinuli višedecenijsku saradnju račanske fabrike sa kragujevačkom »Zastavom« i drugim domaćim partnerima, i sve kapacitete usmerili isključivo ka opsluživanju »Delphijevih« potreba. Krenuo je strelovit uspon, zapošljavanje novih radnika, optimizam. Nažalost, Slavičin muž i njegovi partneri su preko pogače toliko krali da je krajem 2008. godine račun preduzeća blokiran, zbog čega je »Delphi« raskinuo ugovor o saradnji. »Zastava« je u međuvremenu izgradila svoj pogon za proizvodnju električnih instalacija u Kragujevcu, tako da se pred inače nekompetentnom Dejanovićevom upravom iznenada pojavio nepremostiv problem plasmana. Ni krivi, ni dužni, radnici »Zastave elektro« su u tranzicionoj lutriji preko noći postali »gubitnici«. Ključno mesto u prethodnoj rečenici je »preko noći«.
Prvi talas štrajkova u Srbiji izazvan korupcijom u privatizaciji dogodio se krajem 2003. godine, i bio je jedan od presudnih uzroka pada Živkovićeve i formiranja prve Koštuničine vlade. Obeležila ga je »akcionarska revolucija« u fabrici lekova »Jugoremedija«, koja će prerasti u višegodišnju borbu grupe od 150 štrajkača sa praktično svim najvažnijim problemima srpskog društva u 21. veku: kršenje prava malih vlasnika radi interesa velikih, potčinjenost pravosuđa mafiji i izvršnoj vlasti, potčinjenost javnosti ideološkoj

propagandi, deindustrijalizacija. Tajna njihove sad već legendarne upornosti delimično leži u tome što su, za razliku od većine saboraca, radnici »Jugoremedije« privatizaciju dočekali kao uspešan kolektiv, sa dobrim platama, tako da su u sukobu sa nametnutim »gazdom« i te kako imali šta da brane – praktično čitav svoj dotadašnji način života, na koji se inače nisu mogli požaliti. Bez tog elementa, teško da bi istrajali u četvorogodišnjoj borbi za puko vlasničko pravo.
Naravno, ne može se tako dinamičan fenomen kao što je štrajk svesti samo na jedan motiv, niti se mogu porediti 2003. i 2009. godina. Pre samo šest godina, »reformski« optimizam je bio na vrhuncu, neoliberalne fraze i Đinđićeve doskočice iz brošura za mlade karijeriste su još uvek uverljivo odzvanjale, što u kontekstu duboko nedemokratskog društva kao što je srpsko znači odrešene ruke u hajci na sve one koje vlast označi »neprijateljima«, ili samo »kočničarima« obećanog kapitalističkog raja – radnike »Jugoremedije« je policija bez ikakvog zakonskog osnova izbacila iz fabrike, a u štampi su proglašavani za »samoupravljače«, čak i »staljiniste«. Danas, međutim, niko normalan više ne veruje da procesi započeti pre osam godina vode ičemu boljem od ovoga što nekim čudom još uvek imamo da izgubimo, a inače nekompetentna vlada odjednom ima vremena i volje za ono što je godinama s gnušanjem odbijala – razgovor sa »gubitnicima«. Dobro je da su se setili, i dobro je da radnom grupom formiranom za ove poslove rukovodi baš Rasim Ljajić, ali primeri poput »Jugoremedije«, »Šinvoza«, »Zastave elektro«, »Srboleka« i drugih uspešnih preduzeća, čiji su opstanak stavili na kocku politički i finansijski monopoli, nameću neke teme koje prevazilaze nadležnosti ad hoc tela oformljenog za gašenje socijalnih požara.

Štrajkački odbor »Zastave elektro« 15. juna prvi put se sastao sa predstavnicima Agencije za privatizaciju, predočivši pri tom dokaze iz kojih se jasno vidi da Dejanović i kumovi nisu izvršili investiciono ulaganje u skladu sa ugovorom. Ukratko, Mostić je preko svoje firme »Dama M« uvezao iz BiH aplikatore koji nemaju nikakve veze sa proizvodnjom »Zastave elektro«, i predstavio ih Agenciji kao ulaganje u osnovna sredstva. Revizorska kuća »Fineko« iz Beograda izvršila je procenu ovih »osnovnih sredstava« i utvrdila da je kupac investirao u skladu sa kupoprodajnim ugovorom, a kako je u isto vreme i »Delphi« u fabriku uneo mašine za potrebe svoje proizvodnje, radnicima je rečeno kako su te mašine zapravo obavezna investicija većinskih vlasnika. Tek kada je »Delphi« dve godine kasnije prekinuo saradnju i, naravno, odneo svoju opremu, radnici su saznali šta je u stvari bila Mostićeva »investicija«.
U Agenciji su mirno saslušali u čemu je problem, slegli ramenima i zaključili kako više ništa ne mogu da preduzmu, jer je istekao rok za kontrolu izvršenja ugovornih obaveza. Što se »investicije« tiče, oni s tim nemaju ništa, njihovo je bilo samo da pročitaju revizorski izveštaj. Radnici su zapretili protestom ispred Agencije, i to je manje-više bio kraj sastanka.
Usledila je dvodnevna blokada železničke pruge kod Lapova. Posle noći provedene pod vedrim nebom, Štrajkački odbor se 26. juna sastao sa delegacijom Ministarstva ekonomije, na čelu sa nezaobilaznom Mišelom Nikolić. Nikolićeva je takođe slegla ramenima na zahtev za raskid ugovora, ali je najavila skori dolazak novog strateškog partnera i zatražila obustavu protesta do 7. jula. Štrajkači pristaju. Ni nakon 7. jula ništa se ne menja, a planovi za obećani protest pred Agencijom se otežu, jer Savez samostalnih sindikata baš i nije u fazonu da pokrije celokupni trošak puta i boravka u Beogradu. Zbog toga anarho kolektivi Burevestnik kooperativa, Antifa Beograd i Pokret za slobodu (kojem i sam pripadam) 11. jula u Beogradu organizuju benefit žurku za autobuse. Inkasirano je 25.000 dinara, dovoljno za autobus i frtalj. Štrajkači se tokom jula u dva navrata sastaju i sa članovima radničkog Pokreta Ravnopravnost iz Zrenjanina, i dogovaraju da Zrenjaninci svojim dolaskom podrže protest u Beogradu, koji je konačno zakazan za 11. avgust.
Štrajkački odbor se obraća SSSS-u za prostor u Domu sindikata, gde bi prespavali ako protest potraje više dana. Ljubisav Orbović 6. avgusta dolazi u Raču, savetuje štrajkače da budu uporni i obećava punu podršku: »Bićete naši gosti!« U subotu 8. avgusta, poslednjeg dana za najavu javnog skupa policiji, Gajiću iz centrale sindikata javljaju da nisu uspeli da najave protest (obrazloženje je besmisleno, a dugačko...). Najavu skupa podnosi Pokret Ravnopravnost.
U ponedeljak 10. avgusta Pokret za slobodu podnosi najavu za ostale dane do kraja nedelje.
Na Terazijama se 11. avgusta u 11 sati okupilo oko 150 radnika »Elektro Rače«, 50-ak Zrenjaninaca iz »Jugoremedije«, »Šinvoza« i BEK-a (Pokret Ravnopravnost), nešto manje radnika beogradskog »Ikarbusa« (takođe u solidarnoj podršci radnicima iz Rače), te tridesetak aktivista različitih levičarskih kolektiva iz Beograda i Novog Sada. Sve u svemu, do trista duša. Gajić na prijavnici predaje kratak dopis sa ponovljenim zahtevom za raskid ugovora, i traži sastanak sa v. d. direktorom Agencije Vladislavom Cvetkovićem. Demonstranti hoće da uđu u zgradu. Policija ih zaustavlja i formira kordon ispred samog ulaza. Mnogi glasno negoduju, zbog čega kordon pokušava da potisne masu prema Terazijama, ali demonstranti sedaju na zemlju.
Cvetković će primiti delegaciju štrajkača u 13,30. Napetost između kordona i sedećeg protesta u dva navrata eskalira u incidente, zbog kojih policija pokušava da uhapsi studente koji su došli da podrže protest – jedan od njih je slučajno seo policajcu na cokulu, što je komandir kordona protumačio kao napad. Posle kraće gužve, radnici (zapravo uglavnom radnice) ipak sprečavaju hapšenje. Do kasno u noć među demonstrantima će se švrćkati provokatori, u uniformi i civilu, savetujući dobronamerno: »Ma u redu ste vi radnici, al’ šta će vam ovi pederi?!«
Jednočasovni sastanak sa Cvetkovićem nije doveo ni do kakvih promena. Direktor Agencije i dalje tvrdi da su za kontrolu investicija u privatizaciji nadležni privatni revizori, i potanko objašnjava Gajiću postupak u kojem revizorske kuće dobijaju licence za rad.
Erupcija bezobrazluka koja zatrpa čoveka u razgovoru sa nadležnima u Agenciji za privatizaciju prosto ne ostavlja drugu mogućnost nego da se pređe na argumente tipa 25 po guzici.
Član 10. stav 4. Zakona o Agenciji za privatizaciju kaže da je ova ustanova dužna da proverava izvršenje ugovora o prodaji. Dakle, pred građaninom Gajićem Agencija je jedina odgovorna za to što je Mostićevo skladištenje starog gvožđa u prostor »Zastave elektro« prihvaćeno kao investicija u osnovna sredstva; a da li je Agencija sama vršila kontrolu, ili je za taj posao angažovala privatnog podizvođača, kao i način na koji je privatni podizvođač pribavio dozvolu za rad, to sve građanina Gajića uopšte ne mora da zanima, čak je malo i nepristojno da ga v. d. Vladislav smara svojim problemima, umesto da razgovaraju o koracima koje će Agencija preduzeti kako bi ispravila očigledne greške. Mislim, kako bi to bilo kad bi sad štrajkači krenuli da masiraju v. d. Vladislava pričom o tome kako su se jedva snašli za autobuse, gde će noćas spavati, kako izgleda živeti pola godine bez plate i pri tom se boriti za fabriku, kakvo je zvezdano nebo nad Lapovom, a kakve šine za pod glavu, šta je to glad, a šta živopisna srpska varoš koja nestaje. Ne bi bilo lepo, zar ne?
Po završetku sastanka, štrajkači donose odluku da prespavaju tamo gde su jutros posedali. Da su odlučili drugačije, pitanje je gde bi spavali, jer se čitavog dana niko iz centrale SSSS nije pojavio na Terazijama. Sala za spavanje nije obezbeđena, demonstranti nisu mogli da koriste čak ni sindikalni klozet. U neslanoj šali kakvu samo tiranija može da zakuva, štrajkači su išli na WC u McDonald’s.
Na popodnevnom sastanku na kojem su učestvovali predstavnici radničkih grupa koje su podržale protest, urednik Republike Nebojša Popov i predsednik sindikata »Zastava automobila« Zoran Mihajlović, dogovoren je nastavak i širenje saradnje koju su u julu inicirali Zrenjaninci okupljeni oko Pokreta Ravnopravnost i štrajkači »Zastave elektro« (u trenutku dok završavam ovaj tekst organizuje se sastanak predstavnika štrajkačkih odbora u Srbiji s ciljem da osnuju zajedničko koordinaciono telo).
Ljubisav Orbović uveče izjavljuje za medije da je protest na Terazijama »samoorganizovan« i da nema veze sa Savezom samostalnih sindikata.
Oko 20 časova Rasim Ljajić poziva predstavnike štrajkača na pregovore. Ugovara im sastanak sa Dinkićem u ponedeljak u 13 časova i predlaže da do tada prekinu protest. Gajić se vraća na Terazije i prenosi predlog radnicima. Nepoverljivi štrajkači ipak odlučuju da ostanu ispred Agencije do ponedeljka. Prolaznici u šetnji po trgu, lagano obučeni u vreloj večeri, sa čuđenjem gledaju demonstrante iscrpljene od višemesečne zebnje, zakopčane do grla i uvijene u ćebad. Mislim da ovako izgleda kraj civilizacije.
V. d. Cvetković ujutro saziva novi sastanak sa štrajkačkim predstavnicima i predaje im dopis koji je upravo uputio MUP-u i Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu, sa zahtevom da provere navode Štrajkačkog odbora »Zastava elektro« o zloupotrebama većinskih vlasnika i njihovog menadžmenta. Ukoliko MUP i Tužilaštvo potvrde ove navode, Agencija će, obećava v. d., pokrenuti postupak za raskid kupoprodajnog ugovora. Štrajkači donose odluku o prekidu protesta ispred Agencije i vraćaju se za Raču.
Na sastanku u ponedeljak Dinkić je potvrdio rešenost države da raskine ugovor ukoliko Dačićeva policija dokaže da je bilo zloupotreba prilikom investiranja, ali nije dao izjavu za javnost. Istog dana, međutim, mediji su preneli da su »Železnice Srbije« podnele tužbu protiv organizatora blokade pruge kod Lapova, za nanetu štetu u iznosu od 17 miliona dinara. Isto su tako nešto trabunjali o svom poslovnom ugledu i javnom interesu, ali nisam baš pratio. Mnogo me više zanima šta na to imaju da kažu radnici »Železnica«, koji se još uvek nisu čuli, što ne znači da neće.

U Politici od 19. avgusta, u tekstu pod nazivom »Srećna nova 1969!«, jedan od važnijih arhitekata današnje Srbije Boris Begović2 komentariše aktuelni talas štrajkova (između ostalog i »Zastavu elektro«), pa kaže: »Meni se čini da se radi o povratku samoupravljanja, odnosno pokušaju njegovog obnavljanja. Kroz sve ove zahteve, provlači se ideja da su upravo radnici ti koji žele dobro firmi, da su jedino oni sposobni da svojom dobrom voljom i poslovnim znanjem izvedu firmu iz krize, a da su novi privatni vlasnici jednostavno pljačkaši imovine firme koju su kupili po ‘bagatelnim’ cenama. Nemam ništa protiv da neko razmišlja na taj način, jedino su mi malo čudni štrajkovi kao način izražavanja sopstvenih političkih i ekonomskih koncepcija, ali to nije bitno. Jedino je bitno kako se prema tome odnosi vlada«. Malo zatim prelazi na tender za prodaju Beogradskog sajma: »Pa zašto ste ga onda privatizovali? Da biste ga ponovo nacionalizovali? E, pa u ozbiljnim državama to se radilo tako što se donese zakon o nacionalizaciji, pa je onda svakom jasno šta se dešava i svoje ponašanje može da prilagodi novonastaloj situaciji – pa može i da ode ukoliko preskoči bodljikavu žicu i u celosti pretrči minsko polje. Bez obzira na to da li će se doneti takav zakon ili ne, Srbija klizi u svoju prošlost, koja se naravno, ponavlja kao farsa. Upravo traje šezdesetosmaška pobuna levičara, tako da se, kako vidim, spremamo za doček nove 1969. godine«.
Šta bi to bilo tako »samoupravljačko« u ideji da upravo radnici žele dobro firmi? Pa valjda je nesporno da interes vlasnika kapitala baš i nije bogzna kako vezan za očuvanje ove ili one fabrike, već za profit, a taj ga interes koliko sutra može navesti da fabriku zatvori, ili preseli na drugi kraj planete. S druge strane, radnici su i te kako vezani, životno zainteresovani za opstanak firme u kojoj rade, jer kad gazda ode njih sigurno neće

Uostalom, nisu li radnici italijanske »Innse« nedavno s uspehom okončali petnaestomesečnu blokadu fabrike u kojoj su zahtevali da se sačuvaju njihova radna mesta, to jest da stari vlasnik ne zatvori fabriku, već da nađe kupca koji bi nastavio proizvodnju. Nisam primetio da ih je iko nazvao »samoupravljačima«, a pri tom je »Innse« preko sedamdeset godina stara privatna firma, dakle njeni vlasnici nemaju nikakve ugovorne obaveze prema državnim agencijama. Zašto onda i srpski radnici ne bi tragali za novim vlasnicima, ili nekakvim drugim rešenjima?
I zašto je jedino bitno kako se prema tome odnosi vlada?
Šezdesetosmaška pobuna, kao što je poznato svima, uključujući i profesora Begovića, stoji na potpuno suprotnoj strani kosmosa u odnosu na bodljikave žice i minska polja. Bodljikave žice i minska polja su, štaviše, deo onog sveta koji je šezdesetosmaška pobuna nastojala da promeni. Kod nas, tim svetom je upravljala partija na vlasti uz pomoć političke policije, pa ga je bilo teško promeniti. Promene su postale moguće tek kad su partija na vlasti i politička policija shvatile da se menjaju međunarodne prilike, pa su poslali svoju decu da doktoriraju na London School of Economics, ne bi li i u novom svetu zadržali osvojene monopole. Tako su, po uzoru na »ozbiljnu državu« svojih roditelja, gospoda 2001. godine nacionalizovala društvenu imovinu i time omogućila da se proces privatizacije sprovede iza zatvorenih kabinetskih vrata, van demokratske kontrole, a pre svega mimo onih koji su životno zainteresovani za opstanak svojih fabrika. Monopoli su opstali.
Zato je jedino bitno kako se prema tome odnosi vlada.
U »Moralu i politici« Alber Kami otprilike kaže da je sloboda ideal pojedinca, a pravda ideal zajednice. Ako je to tačno, a rekao bih da jeste, onda radnički protesti u ovom trenutku predstavljaju jedinu realnu šansu za decentralizaciju vlasti u Srbiji. Primeri solidarnosti kolega i sugrađana sa pobunjenim radnicima Zrenjanina i Rače govore da se duh zajednice, koji je godinama ubijan krizom, nemaštinom, afirmacijom ubijanja, pljačke i karijerizma, i te kako može ponovo podići oko zahteva za pravdom. Nažalost, i pored iskazane volje lokalnih parlamenata da pokrenu rešavanje problema (naročito u Zrenjaninu, gde radnici imaju svoje skupštinske odbornike), ponovo se ispostavilo da se u Srbiji i dalje »zna ko je zadužen za istinu«.
Uz dužno poštovanje prema naporima Rasima Ljajića, činjenica da se decentralizacija neće naći na dnevnom redu njegove radne grupe nateraće radnike da svoje zahteve za pravdom trajno ostvaruju na nekom drugom forumu.

1 Ne spadam u one koji drže do razlike između SRS i ostalih, ali ipak moram da izdvojim razgovor Štrajkačkog odbora sa Natašom Jovanović: pošto su joj detaljno objasnili situaciju u preduzeću i probleme sa vlasnicima, poslanica je ustala i rekla kako ih potpuno razume, ali sada mora da ide, jer će je za pet minuta zvati Šešelj iz Haga.
2 Pored toga što je jedan od autora Zakona o privatizaciji, i vatreni zagovornik teze da borba protiv korupcije ugrožava ekonomski prosperitet, Begović je naneo težak udarac razvoju tržišne privrede u Srbiji kada je, zajedno sa još nekoliko svojih kolega, po narudžbini »Delte M« potpisao famoznu studiju Pravnog fakulteta u kojoj se tvrdi da Miškovićeve povezane firme nemaju monopol u maloprodaji u Beogradu. Ovo neformalno »veštačenje« je bitno doprinelo da Vrhovni sud septembra 2007. godine poništi rešenje Komisije za zaštitu konkurencije, kojim je Miškoviću bio odbijen zahtev za sprovođenje koncentracije sa »C marketom«.