Početna stana
 
 
 
     

 

O zabludama o opsegu represije u Jugoslaviji posle Rezolucije Informbiroa 1948. i zavođenja samoupravljanja početkom 50-ih godina prošlog veka

Stanovište koje želim da obrazložim jeste da posle Rezolucije Informbiroa 1948. godine i zavođenja samoupravljanja u Jugoslaviji početkom 1950-ih godina nije došlo do stvarne demokratizacije niti poboljšanja položaja ljudskih prava. Želim da činjenično opovrgnem tvrdnje svih onih koji i dan-danas kažu da je tadašnja Jugoslavija bila »demokratska«, u poređenju sa drugim državama ondašnje Istočne Evrope koje su bile »totalitarne«. Želim da dokažem suprotno, da je na delu pogrešno uvrežena predstava, predočavam da je prethodna Jugoslavija od 1945. godine, pa sve do svoga raspada bila, i ostala, totalitarna država.
Ne bih se nikako mogao složiti sa stavovima profesora Vojina Dimitrijevića, iznetim u izveštajima Beogradskog centra za ljudska prava o stanju ljudskih prava u prethodnoj Jugoslaviji, da je sistem samoupravljanja dopuštao određeni stepen saodlučivanja na radnom mestu, da nekonformistički iskazi običnih ljudi, čak i prekori pretpostavljenima, koje je postavljao Savez komunista, nisu po pravilu dovodili do teških posledica i progona, i da je poredak samo strogo vodio računa o delovanju intelektualne elite, koju je i ekonomski sputavao državnim vlasništvom nad medijima, izdavačkim i filmskim preduzećima, pozorištima, univerzitetima i naučnim ustanovama; suzbijajući otpor intelektualaca policijskim zastrašivanjem i drugim represivnim sredstvima, kakvo je bilo npr. otpuštanje univerzitetskih nastavnika posle studentskih protesta 1968. godine. Te bi profesor Dimitrijević zatim komotno zaključivao da je Jugoslavija bila više autoritarna, a nikako totalitarna država.
Mr Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju, Beograd, objavio je u časopisu Pravnog fakulteta iz Beograda, Hereticus Vol. VI (2008), vrlo argumentovanu, može se slobodno reći briljantnu analizu Represija u Srbiji 1944–1953. godine, koja će označiti značajan doprinos objektivnom saznavanju naše prošlosti. Bez bilo kakve želje da kritikujem ili na bilo koji način umanjujem naučnu valjanost njegovih zaključaka, već s namerom predstavljanja mojih saznanja, radi dopune, ovom prilikom ću izneti na javnu debatu neka moja viđenja. Kroz sučeljavanja različitih mišljenja dođimo do istine.
Cvetković ukazuje da se period 1944–1951. izdvaja po izrazitoj represivnosti, tako da je neuporediv sa bilo kojim u novijoj istoriji Srbije, jer je to bilo vreme kada je nova revolucionarna vlast represijom osvajala vlast, surovo se obračunavajući sa
neprijateljima, čuvala vlast, sprovodeći nagli preobražaj i uspostavljajući novi model državnog socijalizma po ugledu na SSSR. Cvetković je zatim predočio da je promenom političke klime posle 1948, zatim 1951. godine, a naročito nakon smrti Staljina, došlo do afirmacije sopstvene vizije samoupravnog socijalizma, usledili su politički i ekonomski aranžmani sa zapadnim demokratijama. Prema Cvetkoviću, režim racionalizuje (čini promišljenijim i odmerenijim) nasilje u svim sferama društva, ukida otkup, odustaje od kolektivizacije, osuđuju se zloupotrebe Udbe i donosi liberalniji Krivični
 
Joan Miró, The Nightingale's Song at Midnight and the Morning Rain , 1940.
zakonik. S druge strane, prema njemu, odricanjem od staljinizma, otvaranjem prema svetu, privrednim rastom, kao i rastom životnog standarda uslovljenog dobrim delom ekonomskom pomoći Zapada, vlast će steći veću podršku u narodu, a time i smanjiti potrebu za prevelikom dozom represije, naročito stoga što je svaka vrsta iole ozbiljnije opozicije već bila skršena, pa se moglo preći na više ideološke oblike prevaspitavanja.
Sa mr Cvetkovićem i profesorom Dimitrijevićem bih se mogao složiti u tumačenjima represije, koja se odnose na vreme pre 1951. godine. Slobodan sam da ustvrdim da je tačno da je posle raskida 1948, kada se zbio sukob Komunističke partije Jugoslavije i njenog vođe, Josipa Broza Tita, s međunarodnim vrhom komunističkog pokreta, oličenim u Informativnom birou komunističkih partija (naslednika Kominterne) i generalnom sekretaru Komunističke partije SSSR Josifu Visarionoviču Staljinu, u Jugoslaviji došlo na neki način do snižavanja nivoa vidljive represije; a nakon zavođenja samoupravljanja čak i do prihvatanja izvesne liberalne reforme, i do novih mera u oblasti ekonomije i uprave, koje bi praktično mogle biti viđene kao napuštanje ideološkog dogmatizma i slabljenje centralne birokratije. Ovo se odražavalo i na režim putovanja građana van zemlje, bez potrebe da traže izlazne vize, i tako su građani SFRJ postali prvi podanici neke socijalističke zemlje koja nije bitno ograničavala slobodu međunarodnog kretanja. Standard života je takođe bio relativno dobar i bolji negoli u drugim socijalističkim državama.
Ali što se tiče stavova o opsegu i prirodi represije (navodno racionalno smanjenoj represiji nakon toga), predočavam da je to jedan krajnje složen i delikatan korpus koji umesto prebrzih zaključivanja, nasuprot tome, zahteva rigoroznu naučnu proveru. Nakon jedne takve sveobuhvatnije i objektivne analize, bi se tek tada moglo prizemljenije zaključivati i dolaziti do novih činjeničnih viđenja.
Pre svega, ondašnja Jugoslavija je bila i ostala od 1950-ih, i kasnije, partijska država; u takvoj partijskoj državi, pravo nije moglo igrati bilo kakvu bitniju ulogu, bilo je podređeno političkim odlukama partijskog vrha. Bilo je zabranjeno osnivanje opozicionih stranaka. Jedini vid građanskog organizovanja je Narodni front (kasnije Socijalistički savez radnog naroda), bez čijeg se odobrenja nijedno udruženje građana nije moglo registrovati. Izbori su bili istinska farsa, i svodili se na pravo da se glasa za jedinog kandidata koga je odredio SKJ. Ustavom od 1974. godine izbori su i pravno izgubili značaj time što su prestali da budu neposredni i zamenjeni su višestepenim »delegatskim« izbornim sistemom.
Vredi uzgred napomenuti da su svim ustavima prethodne SFRJ na papiru garantovana mnoga prava građana, koja su se mogla lako ograničiti zakonima i podzakonskim aktima ili jednostavno ignorisati u praksi. Uz to, ustavi ipak nisu sadržali potpun katalog ljudskih prava, na čije je poštovanje SFRJ bila obavezana ratifikovanim međunarodnim ugovorima. Naročito postoji suštinski raskorak između zakona na papiru i njihove primene u stvarnosti.
Tačno je da je bilo zavedeno samoupravljanje, ali samo formalno, na rečima, ne i u praksi. Fabrikama nisu upravljali radnici nego podobni direktori i političari; radnici i zaposleni nisu imali nikakva stvarna iole značajnija prava, carevala je moralno-politička podobnost, sudstvo je bilo partijsko (poznato je uputstvo J. B. Tita sudijama »da ne treba da se drže zakona kao pijan plota«). Tačno je da je postojao minimum standarda za većinu stanovnika, većina je stambeno bila kako-tako zbrinuta, građani su mogli da kupe neophodne kućanske aparate, neki i kola, da odu na letovanje ili putuju u inostranstvo.
Ali o sudbini nacije, o politici i strateškim odrednicama razvoja, odlučivalo se u zatvorenim krugovima, narod je bio obespomoćen i pretvoren u statistu. Ne samo to, stvari su bile neuporedivo složenije i, ono što je suština, potpuno zaklonjene od uvida građana i javnosti.
To je još tada znalački sagledao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu dr Andrija Gams koji svojevremeno javno obznanjuje svoja viđenja o prirodi ondašnjeg »samoupravnog« poretka. Prema njemu, postoji protivrečnost između moralnih normi koje su zvanično bile fundamenti društva i stvarnih postupaka; naročita opasnost je u tome da su ti postupci čak bili pravdani socijalističkim principima i bili su vršeni u njihovo ime.
Prema profesoru Gamsu, kada se radi o jugoslovenskom samoupravnom socijalističkom modelu, koji je upravo trebalo da spreči staljinističke devijacije, bio je stvoren rafiniraniji oblik samovolje, kroz udruživanje birokratskih oligarhija u sveprisutne svemoćne neformalne klanove; nasuprot recimo gruboj, vidljivoj samovolji staljinističke formalne rukovodeće birokratije u SSSR-u. Stvarni donosioci odluka u preduzećima, i šire u društvu, postaju, umesto samoupravnih sudionika, konspirativni neformalni klanovi i zatvoreni politički centri moći, nedovoljno poznati od građana, sastavljeni od udruženih partijskih i državnih moćnika i oligarhija, koji su postepeno potiskivali zvanične strukture, te postajali neprikosnovena vlast u zemlji, jačajući iz godine u godinu. Vladali su direktivama, često usmenim, bez ikakvog uvida javnosti i građana, presudno utiču na rad sudova, ministarstava, u obrazovnim ustanovama, centrima za socijalni rad, u preduzećima, vojsci, policiji, kulturi, sredstvima informisanja itd. Nažalost, oni su počeli da u svojim zatvorenim sferama iniciraju nedovoljno utemeljene hajke na mnoge poštene građane, proglašavajući ih neosnovano sumnjivim ličnostima i neprijateljima poretka.
Profesor Gams, dakle, ukazujući na osnovnu razliku između jugoslovenskog modela i onog sovjetskog, razobličuje prirodu represije u Jugoslaviji i u SSSR-u.
Prema njemu, vidljivi staljinizam karakterišu masovna ubistva, gruba samovolja, lična obračunavanja, nekontrolisane beneficije i privilegije – sve to u ime i pod okriljem tobožnjeg socijalističkog morala.
Dok, kada se radi o jugoslovenskom samoupravnom socijalističkom modelu, koji bi upravo trebalo da spreči ovakve staljinističke devijacije, te devijacije u Jugoslaviji barem donekle i na prvi pogled nisu dovodile do tako teških i drastičnih posledica. Ipak su ove zloupotrebe u Jugoslaviji bile u stvarnosti veoma raširene i razorne. Za razliku od otvorenih zloupotreba u staljinizmu, Jugoslavija se opredeljuje za rafiniranije, ali u isto vreme vrlo efikasne metode represije. Sve se više pribegava diskretnijim oblicima represije, izbegavajući prepoznatljive političke sudske procese, i likvidacije, upražnjavajući obračune ispod žita: politički nepodobnik biva otpušten sa posla, opravdanje zvaničnika je da je »neradnik«, »da je prekršio disciplinu«; neko je ometen da dobije zaposlenje, »jer vlada masovna nezaposlenost«; ne napreduje u službi »jer su drugi sposobniji«; ne dobija stan »jer drugi imaju više bodova«; politički krivac je smešten u zatvor »jer je počinio proneveru«; ili u psihijatrijsku bolnicu »da se tamo leči«; sud je doneo neku presudu »jer je sve po zakonu«; nepoćudni je premlaćen – »delo nepoznatih huligana«; ubijen je u saobraćajnoj nesreći – »tehnički problem«; ili po političkoj direktivi – delo kriminalaca; deca loše uče »jer su lenja«; osuđen je na kaznu zatvora – jer je počinio (nepostojeće) krivično delo itd.
Ne bih se nikako složio, ma kako to zvučalo na prvi pogled paradoksalno, sa tvrdnjom da je takva suptilnija represija u Jugoslaviji bila manjeg opsega ili manje razorna negoli ona revolucionarna, do koje je došlo odmah posle ratnih dana. Ne, ona je samo drugačije prirode. Znamo dobro iz prošlosti da je iz godine u godinu sve više građana padalo pod udare, bivali su izlagani podmuklim atacima sa različitih strana. Upućenima je dobro poznato da je ova represija umela biti vrlo opasna i razorna, isto tako kao što je bila i ona otvorena tiranija u sovjetskom bloku. Jer, pogodnom kombinacijom, doziranjem, intenzitetom i vremenom trajanja različitih represalija, diskriminacija, zakulisnih i drugih pritisaka, nepoželjni građani kojih je oduvek bilo vrlo mnogo, a u narednim decenijama sve više i više, bivaju vremenom opljačkani, oslabljeni, zdravstveno ruinirani, često razbijenih ili razlabavljenih porodica, neprilike su se širile i na decu, supružnika, sluđeni i tako onesposobljeni za bilo kakvo suprotstavljanje ili odbranu svojih prava. Ili su jednostavno odati alkoholu, porocima, oboleli, jednostavno mnogi su fizički nestajali. Isto onako kao da su bili žrtve legalne sudske ili neke druge vidljive formalne egzekucije. Iz godine u godinu je stvarana mračna klima nepostojanja sve prisutnije elementarne fizičke bezbednosti i imovinske sigurnosti.
Vide se žrtve a ne vide se dželati

Na ovaj način je bila obezbeđena sigurna vladavina putem terora, ali se to ukrivalo.
Neko može negirati ove stavove. A šta i zašto se desilo početkom 1990-ih, kako, otkuda današnja kriza? Da je zaista početkom 1950-ih došlo do iole značajnijih otopljavanja ne bi nastala sve prisutnija kriza u nadolazećim godinama, i tragični finale 1990-ih. Odgovor je jasan: početkom 1950-ih godina se desila velika politička prevara, ondašnja Jugoslavija se pogrešno opredelila, umesto demokratizaciji okrenula se podmukloj sveprisutnoj represiji i masovnim kršenjima ljudskih prava. Zato smo i zapali u današnju krizu.
Dakle, početkom 1950-ih nastaje velika zbrka. Građani su se naivno ponadali da će doći sloboda i demokratija, da će zaživeti višestranačje, da će se naša zemlja zbližiti sa Zapadom, mnogi su priželjkivali da se vrati kralj Petar Karađorđević, da će se onda živeti bolje i slobodnije.
Do toga, nažalost, nije došlo. Naprotiv, kasnije se shvatilo da je u zemlji nastavljena jedna varijanta državne uprave koja se u formalnim pojavnim oblicima razlikovala, ali u suštini nije bila mnogo drugačija od one drugih zemalja ondašnje Istočne Evrope.
Stvoren je istinski mutljag, trubili su da je u zemlji zavedeno samoupravljanje, da je vlast data građanima i radničkoj klasi, a u stvari na delu su klanovci, suvereni neprikosnoveni vladari. Nastaje tiha borba za prevlast između ovih uzurpatorskih konspirativnih klanova, s jedne strane, koji su hteli da sve podvrgnu svojoj kontroli, i brojnih džepova otpora poštenih komunista u zvaničnoj vlasti, s druge strane; vremenom su se obe vlasti izmešale, u sveopštoj zbrci doći će do borbe za prevlast, primat odnose neformalni klanovi; na kraju su zvaničnu vlast pretvorili u svoju masku, u poslušnu sluškinju.

Samoupravljanje je bilo izigrano
Država pod njihovim vođstvom je kasnije krenula u pravcu preteranih nedovoljno racionalnih eksperimenata i reformi koje ne bi podnele ni bogate države, kako u ekonomiji, u unutrašnjem uređenju države, tako i u spoljnoj politici; nastala je sveopšta politizacija svih sfera društvenog života. Stvara se samovolja vladajuće konspirativne oligarhije koja je počela za sebe i svoje nezajažljivo da prisvaja privilegije, i da to čini na račun većine građana, i da otpore sputava represijom.
Nacija je prevarena, uključujući i zvanični državni i partijski aparat; umesto samoupravne demokratizacije u zemlji se krenulo u drugom pravcu, u jačanje trenda politizacije svih sfera društva, u ekscesivnu birokratizaciju, nastala su nova masovna sumnjičenja, svakojake hajke na neprijatelje, bujale su potrage za žrtvenim jarcima. S jedne strane se zvanično i javno proklamovao vrhunski demokratski ideal –samoupravljanje građana, a s druge strane je nastao novi još mračniji period. Umesto da građani vladaju sobom, da samoupravljaju preduzećima, društvom i svojim sudbinama, o kakav cinizam i perfidija, svemoćni klanovi su se opredelili na tajnovitu globalnu i integralnu kontrolu ponašanja sudbina miliona, demagoški i cinično ih obmanjujući i ubeđujući ih da su oni samoupravljači.
Klanovska tiranija se vrlo metodično širila iz godine u godinu na sve veći broj segmenata stanovnika, bujala, postepeno dobijajući čudovišne razmere. Posmatrano iz današnje perspektive nije teško zaključiti da su još tada postavljeni pogrešni temelji koji će bili suštinski uzroci kasnijih tektonskih potresa, ratova, stradanija, raspada zemlje; tek sada se jasnije prepoznaju njihovi stvarni razorni i rušilački parametri. Pokazalo se na delu da ukoliko vlast nema kontrolu demokratskih institucija i delotvorne javnosti neminovno će doći do samovolje i masovnih zloupotreba.
Posle početnih značajnih napredaka i dostignuća počinju da se naziru krizna žarišta još početkom 1960-ih, već su neka od tih pitanja načeta pobunom studenata 1968. godine; a sve više tinjajućom pobunom od početka 1970-ih godina.
Pred onima koji su kritički prepoznavali još onda ovaj tamni vilajet poredak upleten u samrtni zagrljaj konspirativnog monstruma se brani proklamujući da to nije možda
moralno, ali da je neophodno; nastaju nova, vrlo teška vremena, zemlja je ugrožena od SSSR-a i njegovog lagera, postoji opasnost od rata, od neprijateljske emigracije koja rovari, sanja da vrati u zemlju kralja Petra; kapitalističke zemlje prave planove da u Jugoslaviji restauriraju kapitalizam, te će tako ugrožavati tekovine revolucije; u zemlji dižu glave poražene klasne reakcionarne snage. Mediji grme da neprijatelj ne drema (reakcija, u ratu poražene snage, ratni profiteri, razvlašćeni kapitalistički eksploatatori, nacionalisti, svakojaki zaverenici, liberali, tehnomenadžeri, upregnuti u kola protiv samoupravne Jugoslavije, neprijatelji samoupravljanja i nesvrstane politike i dr.), da se zato sa svima koji ugrožavaju revolucionarne tekovine treba nemilosrdno obračunavati. Tito je gromoglasno poručivao preko medija: radimo kao da će sto godina biti mir, a pripremajmo se za rat kao da će biti sutra! Partijski dušebrižnici trube da je u zemlji ostvaren veliki
 
napredak i da je država obavezna da se brani od svih onih koji je ugrožavaju; nažalost, tvrdili su oni, ponekad će se morati žrtvovati prava pojedinaca, a zarad interesa prava većine. Sve više dobija na snazi teza da je narod nezreo za demokratiju, da moraju da postoje mudre vođe i da je neophodna izvesna doza makijavelizma; a kada bude ostvaren cilj – obećana zemlja, komunistički raj izobilja i ravnopravnosti za sve, onda će zaživeti pravda i blagostanje za sve. Zastupana je još jedna vitalna teza pravdanja ovog novog birokratskog trenda: formalno proklamovani jugoslovenski samoupravni model vrhunske demokratije i humanizma je vrlo privlačan kao model imitacije za zemlje koje izlaze iz mraka kolonijalne vladavine, Jugoslavija stiče sve veći ugled i reputaciju u svetu kao model demokratije, otuda će ona morati vrlo brižljivo ukrivati bilo kakve nedemokratske ili represivne postupke. U suprotnom bi mogla izgubiti ugled u svetu i egzaltirano prihvatanje od masa u zemlji. Analitičari tog perioda u ovoj činjenici naziru još tada sve veću orijentaciju na kasniju prisutnost Jugoslavije među nesvrstanim – bivšim kolonijama, što će se kasnije i ostvariti; ali će to našu zemlju odvesti, kao što se uvidelo kasnije, na nove stranputice i zamajavanja.
Mnogi su se još onda pitali otkud zavođenje tako modernog naučnog društvenog koncepta samoupravljanja u Jugoslaviji, u ratom opustošenoj siromašnoj i agrarnoj zemlji, koja nema pravih naučnih kadrova. Komunistički društveni sistem pokriva dobar deo planete, otkud to? Naziralo se neko nejasno definisano moćno planetarno usmeravajuće jezgro mozgova.
Mnogi se neće složiti, retki su bili oni koji su se pobunili, većina ćuti prestrašena.
Poredak ohrabren pobedama u ratu, uspešnom obnovom i izgradnjom, ostvarenjima u obrazovanju, postignutim standardom građana, stečenim ugledom u svetu, podrškom moćnih zapadnih država, sprovodi vrlo bučnu kampanju glorifikacije svojih uspeha. Udruženo sa represijom i zaplašivanjem, praktično iole ozbiljnija opozicija je bila ugušena.
To tadašnjim vlastodršcima nije nikako dovoljno. Ipak su se sve više u glavama ovih moćnika gnezdila svakojaka sumnjičenja, strahovi od navodnih sveprisutnih neprijatelja koji su se pritajili i samo čekaju pogodnu priliku da dignu glavu, da im otmu vlast; istinska paranoja će zahvatiti sve sfere struktura vlastodržaca: zato neprijatelje treba otkrivati, nadzirati, opstruirati. Sve je više dobijala na snazi teza tzv. preventivne represije: otkriti potencijalne neprijatelje i sabiti ih pod zemlju pre nego što počnu da delaju. Narastalo je shvatanje da mase treba zaplašivati, te nastaju istinske potrage za tzv. žrtvenim jarcima, ove nesretnike predstavljaju opasnim neprijateljima, navodnim kritičarima, izlažući ih svakojakim podmuklim udarima, i to diskretno prikazujući u njihovim mikrosredinama. Da se vidi kako prolaze svi oni koji se drznu da kritikuju Tita i Partiju. Režimski sociolozi će tvrditi da svakojaki neprijatelji mogu biti korisni, jer se pred brojnim neprijateljima zbijaju redovi u aparatu, jačaju sloga i kohezija u aparatu. Dolazi do izražene socijalne diferencijacije: na one privilegovane, u aparatu, i na tihu većinu. Nastaju nova sumnjičenja čitavih segmenata građanstva.
Zao duh je izašao iz boce, nastaje vrlo mračan period sumnjičenja, jačanja konspirativnosti; umesto samoupravnog humanog socijalizma, krećući se ka opciji globalnog i integralnog nadzora građana.
Pogrešno utemeljeni koncepti tadašnje države su morali neminovno početi da proizvode negativne efekte. Kriza postepeno nastaje, u početku je tinjala; što je proces koji nije blagovremeno i kako treba registrovan i greške umesto da budu ispravljane postajaće prisutnije.
Oni koji su ukazivali na ovaj negativan trend bivaju okvalifikovani kao »klevetnici« (»ko to kaže, kleveće i laže«) izlagani opasnim progonima, kao i njihove porodice. Intelektualcima je sistematski uterivan konformizam (»Što pametan misli, budala kaže«, »Pevac koji rano kukuriče završi u loncu «, »Veži konja gde ti gazda kaže« itd.). Nacija je u pravom smislu reči bila zadavljena, istina se ne sme reći. Zavladaće hermetička takozvana lakirovka, umesto da greške budu otkrivene, one su opstajale i dobijale na snazi.
Pored one lakirovke na unutrašnjem planu, postoji i ona koja je dolazila spolja, koja nije ništa manje opasna. Zapadne države se utrkuju u pohvalama izuzetnim ostvarenjima Jugoslavije; povrh svega su obilato šakom i kapom pomagale tadašnju Jugoslaviju da navodno ojača, da se odupre pritiscima sovjetskog lagera, izjavljujući da snažna Jugoslavija treba da bude u celom svetu dokaz preimućstva jugoslovenskog modela nad sovjetskim. U praksi se dešavalo nešto drugo, ovakve neosnovane pohvale i značajna pomoć će pored materijalne koristi za zemlju (istini za volju dosta te pomoći je utrošeno nesvrsishodno ili je otišlo u privatne džepove) imati svoje vrlo fatalne tektonske negativne posledice. U stvari, kozmetički su zamaskirani negativni trendovi, stvarana je lažna slika blagostanja, čime je otežavano blagovremeno prepoznavanje i otklanjanje uzroka žarišta krize; strana sredstva su trošena za jačanje vojske i gigantskog policijskog aparata, sve u ogromno predimenzioniran nadzor građana ili u socijalne programe; umesto da se investiraju mahom u privredu. Državni aparat hipnotički dezorijentisan i uspavan na lovorikama i vencima umesto da objektivno procenjuje stvarnost biće snažno ohrabrivan u pogrešnom pogubnom konceptu uprave društvom.
Kako je moguće da jedna država bude tako iracionalna da sama sebi tako šteti?
U stvari, ostrašćena zmijska pletenica zvanične vlasti i subverzivnog klanovskog monstruma opijena svojim svetom privilegija i samovlašća zaslepljeno će se samourušavati iz decenije u deceniju. Ovi klanovski vlastodršci će u nailazećim decenijama ispoljavati visok stepen neznanja i nedostatak političke mudrosti, emotivne i vremenske distance, nesposobnost sagledavanja i upravljanja tako složenim društvom, nedovoljno obrazovanje i stručnost za takav izuzetno složen zadatak. To se iz današnje perspektive tako jasno prepoznaje što nimalo nije čudno jer su upravo ove klanovske strukture imale stalnu tendenciju da eliminišu sa ključnih pozicija umne i stručne ljude, a da promovišu one koji to nisu. Najveća smetnja će im biti slobodoumni patriotski nastrojeni intelektualci koji bi ih javno mogli osporiti. Zar se može nešto drugo očekivati od profesionalnih predratnih masovika, revolucionarnih kadrova bez dovoljno interdisciplinarnog obrazovanja i iskustva u upravljanju državničkim poslovima, ne misli se ovoga puta u oblasti politike i indoktrinacije masa, nego pre svega kada se radilo o privredi, obrazovanju, nauci, kulturi itd. Jedno je politička masovička demagogija nad zbunjenim i nedovoljno obrazovanim masama, a drugo je uspešno vođenje jedne krajnje složene države kakva je bila ondašnja Jugoslavija: velika, višenacionalna, siromašna agrarna zemlja rastrzana vekovnim ratovima, svakojakim unutrašnjim političkim i nacionalnim tenzijama i natecanjima pojedinih moćnih država. Povrh svega, umesto naučne uprave, mudrosti, prevagu su sve više iz godine u godinu odnosila pregrejana i ekstremna, ponekad čak i groteskna rešenja.
Klanovski vlastodršci će na delu pokazati nedostatak stručnosti da dijagnosticiraju i preduprede negativne efekte. Nacija je ekscesivno zavađena po političkoj, nacionalnoj i drugoj osnovi (i na druge načine), navodno zavadi pa vladaj. Ne postoji svest da gde nema sloge ne samo da propada porodica nego i država. Dugogodišnja politička indoktrinacija je razbila moral, veru u boga, kulturu i identitet nacije. Sve su više uzimali maha privilegije, samovlašće, nepotizam, korupcija, prevare i arogantno bezakonje. Iz decenije u deceniju se sve više urušavaju pravosuđe, obrazovanje, informacija, privreda i svi drugi sistemi. Država se nije bavila onim čime treba nego sve više sumnjičenjima, nije se radilo nego politiziralo, štetočinarilo. Umesto da se jačaju porodica, podmladak i natalitet, dešava se suprotno. Tako se stvaraju žarišta tenzija, mržnje, konflikata. Umesto da se radi, energije su rasipane na sterilna politiziranja.
Radio – ne radio, svira ti radio
Kriza postaje sve prisutnija, jasnije se nazire početkom 1960-ih, studentska pobuna 1968. stavlja na dnevni red neka pitanja; kriza jača 1970-ih, a istinski buja u 80-im godinama. Nezadovoljstvo postaje masovno, umesto da ispravi pogreške, te tako smanji tenzije, ostrašćeni nedorasli poredak će po inerciji ići na sve izraženiju represiju, jačanje tzv. moralno-političke podobnosti, istrajavanje svakojakih demagoških štetočinskih reformi (obrazovanja, ekonomskih itd.). Posledično, 1980-ih se pojavljuju sve brojniji disidenti i borci za ljudska prava. Pobuna Albanaca na Kosovu početkom 1980-ih, nakaradna ustavna rešenja iz 1974. godine, sukobi među republikama, krah samoupravnog i nesvrstanog eksperimenta, slabljenje privrede i preduzeća, osiromašenje, političke tenzije, štrajkovi, protesti, osipanje redova SKJ, raspad pravne države, sve ubrzanije gubljenje ugleda Jugoslavije u svetu – suštinska su obeležja 1980-ih godina.
Početkom 1990-ih godina naša država je doživela poznati finale prethodnih političkih kapitalnih grešaka utemeljenih pre svega početkom 1950-ih godina. Najednom se napušta ukrivanje i ulepšavanje, sa diskretnih formi kršenja ljudskih prava brutalno i naglo se prešlo na otvorena, masovna, drastična i brutalna kršenja ljudskih prava većine građana. To će se ogledati, između ostalog, kao što znamo, u stvaranju piramidalnih banaka, u zapleni deviza, stambenih doprinosa, krađi od radnika društvenih preduzeća, uskraćivanju plata i penzija, pljački građana kroz inflaciju; manifestujući se kroz grube i otvorene pljačke, provale, reket, razbojništva, korupciju, ratno profiterstvo, crno tržište, ubistva, sačekuše. Stvorena je klima drastičnog nepostojanja elementarne lične bezbednosti i imovinske sigurnosti. Decenijama tlačen, ozlojeđen i osiromašen, ostareo i zdravstveno ruiniran, opljačkan narod će postati opasan po vlast i ona počinje da ga još više besomučno potkrada, sumnjiči, kinji, muči, iznuruje. Došlo je do ratova, razaranja, raspada zemlje, miliona izbeglica. Iznuren narod, politički zavađen, nije u stanju da brani svoje teritorije na pravi način. Nastaju nove države na razvalinama prethodne Jugoslavije.
To je bila žetva zla zasejana još početkom 1950-ih godina, pogrešna opcija ondašnjih vlastodržaca na čelu sa J. B. Titom je opustošila zemlju i unesrećila milione nevinih ljudskih bića.
Ono što je naročito bitno, devedesetih postaće jasno da su kršena prava većine zarad interesa manjine. A ne obratno, kako se tvrdilo decenijama. Narod je bio obmanjivan više od pola veka.
A ovakvo tragično stanje će pojedini bivši klanovci–moćnici zloupotrebiti da profitiraju, neki su postali enormni bogataši dok je ogromna većina građana ekstremno osiromašila.
Konspirativni monstrum je najzad zbacio obrazine pokazujući svoje pravo lice.
Kada se zemlja raspala početkom 1990-ih, kada je u Srbiji bilo zavedeno višetranačje, ovi vrlo značajni ostaci, decenijama nabujali neformalni klanovi su uspeli da bez teškoća prežive duboke društvene promene, povezujući čine sve da cementiraju svoje pozicije i da ojačaju. Slično će se desiti i 2000, kada je Milošević izgubio vlast u Srbiji.
Ono što najviše zabrinjava jeste to da će se ove snage povezati međusobno, inkorporirajući u svoje redove armiju svakojakih mafijaša i kriminalaca, gangova nastalih na razvalinama prethodne Jugoslavije. Enormno će ojačati zloupotrebljavajući onemoćalost većine i rasulo države, želeći da nastave po starom, uzurpiraju prava građana, bežeći u konspiraciju, ne odustajući od pribegavanja subverziji i metodima specijalnog rata, kao što su činili u decenijama prethodnog poretka. Kao
 
Joan Miró, Vuelo De Pajaros, -
što su podvrgli kontroli prethodnu samoupravnu nesvrstanu Jugoslaviju, sada žele da disciplinuju novu demokratsku vlast.
Imamo sada vlast koju čine demokrate i iskrene patriote, koji žele dobro svome narodu i državi, i preduzimaju velike napore da stanje poprave. Mora se priznati da su glavni problem kriminalizovani segmenti. Te se tako profilišu kao glavni uzročnik produžene razorne krize i agonije, koja ugrožava sve, preti pretvaranju većinskog naroda u manjinu u Srbiji, ali stradaju i manjine.
Prepoznatljivo je da su mafije, svakojaki kriminalci, asocijalne osobe i mnogi drugi slični patogeni segmenti društva svi zajedno instrumentalizovani od strane spoljnih snaga mraka kojima ne odgovara naš preporod, da pomoću njih nastave slabljenje i destabilizaciju zemlje iznutra.
Ovo je pogotovu olakšano jer se radi o kriminalcima, mahom osobama vrlo specifične psihologije, krajnje ostrašćenosti, iza decenija enormnih privilegija i samovlašća ostaju neznanje, neprizemljenosti, ludilo grandomanije.
Iza decenija neznanja ostaje samo jedno veliko NIŠTA!
Činjenica je da još nije izvršena analiza uzroka današnje krize, ova mračna materija još nije razjašnjena na pravi način, naša društvena nauka i dan-danas tavori i ne služi svojoj nameni.
Nikako se ne bih mogao složiti sa reakcionarnom rasističkom tezom da je naš narod loš ili kriv; pre vidim uzroke u geografskoj regiji koju on naseljava, koja je vrlo značajna, kao i u različitim istorijskim i političkim planetarnim koincidencijama i nadmetanjima velikih sila. Mi nismo krivi što su nas napali Turci koji su od nas bili neuporedivo brojniji i jači. Oni su našu naciju vratili u prošlost i unazadili i od toga se još nismo ni izdaleka oporavili. Tako oslabljenoj naciji, vekovima tiranisanoj, gurnutoj u duboku krizu identiteta, gde je istinska intelektualna elita i posle turske vladavine ipak u izvesnoj meri od nekoga bila brižljivo isključivana iz donošenja ključnih odluka, neće biti teško nametati pogrešne izbore o kojima se ovde govori; naročito u Drugom svetskom ratu i prilikom zavođenja komunizma, pa sve do današnjih dana.
Iz, nažalost, delimičnog statiste ili objekta treba da postanemo subjekt. Potrebni su nam velika mudrost i diplomatičnost, i nova zrelost i svest, da se uspravimo. A to znači, pre svega, da treba upoznati kontekst i potrebe, želje donosilaca odluka velikih sila, njihove aspiracije na Balkanu i u svetu, njihove strategije kako da zadovolje svoje interese. Imamo pravo na samoodbranu, branimo svoje interese mudrošću, onda ćemo ih ostvariti. Znajmo, moćnici pre svega zahtevaju podređenost njihovoj viziji, konformizam. Ali našom mudrošću i diplomatičnošću mi treba da pronađemo ozbiljnije pomake za nas. A njih ima, mi to možemo učiniti, kao što su to učinili neki drugi narodi koji su bili u sličnoj situaciji u kojoj smo mi sada. Politika je umetnost mogućeg.
Ispravne procene, sloga, saradnja svih, pomirenje. Neka svako radi svoje zadatke kako treba: na radnom mestu, u porodici, susedstvu, na javnom mestu i u javnom životu, državnik, sudija, policajac, učenik i student, obrazovni kadar, u fabrici. Uvažavajmo jedni druge kao malo vode na dlanu. Prosvetimo građane, naoružajmo ih novim saznanjima i novom mudrošću. Tako čineći bićemo spašeni.
  Tomislav Krsmanović
 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009