Početna stana
 
 
 
     

 

Pakistan: Obamina noćna mora

Imanuel Volerstin
Uveče 26. novembra mala grupa od desetoro ljudi napala je dva luksuzna hotela i njihovu okolinu u centralnom Mumbaiu (Indija) i, za nekoliko dana, uspela da ubije i rani veliki broj ljudi i napravi ogromnu materijalnu štetu. Pakao je trajao nekoliko dana. Uglavnom se verovalo da je napade izvela pakistanska grupa po imenu Lakšar-e-Taiba (LET), slična po motivaciji Al-Kaidi i, možda, s njom direktno povezana. Svetska štampa odmah je Mumbai masakre nazvala »11. 9.« Indije, kao ponavljanje napada Al-Kaide na SAD 2001. godine.
Motive i strategiju Al-Kaide 2001. godine nisu shvatili ni vlada SAD ni analitičari. Postoji rizik da se isto dogodi i sada. Al-Kaida je 2001, naravno, htela da ponizi SAD. Ali, to je bila, sa stanovišta strategije, samo sekundarna motivacija. Al-Kaida je uvek bila jasna u tome da je njen primarni cilj ponovno stvaranje islamskog halifata. I, radi političke strategije, procenila je da je, nužno, prvi korak upravo kolaps vlada Saudijske Arabije i Pakistana. Al-Kaida procenjuje da su ove dve vlade bitna politička podrška zapadne (pre svega SAD) političke dominacije u širem Bliskom istoku i, zbog toga, najveća prepreka za ponovno stvaranje halifata, čija će početna geografska baza biti, naravno, u ovom regionu.
Napad od 11. septembra može biti posmatran kao pokušaj da se SAD prisile da se angažuju u političkim aktivnostima koje bi izvršile pritisak na vlade Saudijske Arabije i Pakistana na taj način da bi to oslabilo njihovu političku održivost. Prve akcije vlade SAD u regionu, posle 2001. godine – invazija, prvo Avganistana, a zatim Iraka – sigurno su išle naruku očekivanjima Al-Kaide. Šta je bio rezultat?
Vlada Saudijske Arabije reagovala je sa velikom političkom pronicljivošću, otklanjajući pritiske SAD koji bi je oslabili iznutra i do sada je bila sposobna da minimizuje političke uspehe Al-Kaide u Saudijskoj Arabiji. Pakistanska vlada je bila daleko manje uspešna u tome. Režim u Islamabadu je daleko slabiji 2008. nego što je prethodni režim bio 2001. godine, dok je politička snaga elemenata tipa Al-Kaide na sigurnoj uzbrdici. Izgleda da su napadi na Mumbai bili napor da se još više oslabi pakistanska država. Naravno, LET je želeo da nanese štetu Indiji i onima koji su, izgleda, njeni saveznici – SAD, Velika Britanija i Izrael – ali je ovo bio sekundarni cilj. Glavni cilj je bio da se obori pakistanska vlada.
U Pakistanu, kao i u svakoj zemlji na svetu, političke elite su nacionalističke i trude se da unaprede geopolitičke interese svoje zemlje. Ovaj cilj je fundamentalno različit od cilja grupa poput Al-Kaide, za koje je jedina legitimna funkcija države pomaganje ponovnog stvaranja halifata. Tvrdoglavo odbijanje zapadnog sveta da razume ovu razliku jeste glavni izvor nastavljanja snaženja Al-Kaide. Upravo to će pretvoriti Pakistan u Obaminu noćnu moru.
Koji su geopolitički interesi Pakistana? Pre bilo čega drugog, on brine zbog svojih suseda, Indije i Avganistana. Ove brige oblikovale su njegovu geopolitičku strategiju poslednjih šezdeset godina. Pakistan je tražio moćne saveznike protiv Indije. I našao je istorijski dva, SAD i Kinu. I SAD i Kina podržavale su Pakistan iz jednostavnog razloga da bi držale Indiju u šahu. Indiju su obe zemlje videle kao geopolitički suviše blisku Sovjetskom Savezu, sa kojim su i SAD i Kina bile u konfliktu.
Za vreme 1990-ih, sa krajem hladnog rata i trenutnim geopolitičkim slabljenjem Rusije, i SAD i Kina nastojale su u pokušaju da zadobiju tešnje odnose sa Indijom. Indija je bila geopolitički mnogo značajnija nagrada nego Pakistan, i Pakistan je to znao. Jedan od načina na koji je Pakistan reagovao bio je da proširi svoju ulogu u Avganistanu (i da ga kontroliše), podržavajući eventualno uspeh talibana u preuzimanju zemlje.
Šta se događalo posle 2001? SAD su zauzele Avganistan, proterale talibane i postavile vladu čiji su elementi bili prijateljski prema SAD, Rusiji i, čak, Iranu, ali uopšte ne i prema Pakistanu. U isto vreme, SAD i Indija su postale još bliskije, s novim aranžmanima o nuklearnoj energiji. I tako je pakistanska vlada zažmurila na obnavljanje snage talibana u severozapadnim plemenskim regionima, na granici sa Avganistanom. Tamošnji talibanski elementi, podržavani od elemenata Al-Kaide, obnovili su vojne operacije u Avganistanu – i to, treba primetiti, sa značajnim uspehom.
SAD su se veoma uznemirile, pritisle su pakistansku armiju da deluje vojno protiv ovih talibani/Al-Kaida elemenata i same su se angažovale u direktnoj (mada prikrivenoj) vojnoj akciji u ovom regionu. Pakistanska vlada se našla između čekića i nakovnja. Ona nikada nije imala dovoljno snage da kontroliše događanja u plemenskim regionima. A pokušaji koje je pravila pod pritiskom vlade SAD još su je više oslabili. Ali, njena neefikasnost gurnula je američku vojsku da deluje još direktnije, što je vodilo nastajanju ljutog antiameričkog osećanja čak i među, istorijski, proameričkom elitom.
Šta Obama može da uradi? Da pošalje trupe? Protiv koga? Protiv same pakistanske vlade? Govori se da je vlada SAD posebno zabrinuta zbog nuklearnih zaliha koje Pakistan poseduje. Da li će SAD pokušati da se domognu tih nuklearnih zaliha? Bilo koja akcija duž ovih linija – a Obama je, nepromišljeno, nagovestio takve akcije za vreme izborne kampanje – učiniće da irački fijasko izgleda kao beznačajan događaj. To bi sigurno upropastilo Obamine domaće ciljeve.
Biće mnogo onih koji će mu savetovati da je ne činiti ništa neprihvatljiva slabost. Da li je to Obamina jedina alternativa? Izgleda jasno da, ako sledi ovakav program, kao što ga je i sam odredio, to zahteva napuštanje beskrajnih i geopolitički besplodnih aktivnosti na Bliskom istoku. Irak bi bio lako rešiv problem, jer će i sami Iračani insistirati na povlačenju SAD. Avganistan bi bio teži problem, ali politički dogovor nije nemoguć. Sa Iranom se može pregovarati. Izrael/Palestina konflikt je, za sada, nerešiv, i Obama može biti u stanju da uradi samo malo više nego da ostavi da se situacija i dalje truje.
Ali Pakistan zahteva odluku. Ako pakistanska vlada treba da preživi, ona mora da bude takva da pokaže da može, geopolitički, da upravlja svojim posedom. Ovo nikako neće biti lako što se tiče unutrašnje situacije, a i ljutitog indijskog javnog mnenja. Ako ima bilo kakvog mesta gde Obama može da deluje inteligentno to je upravo ovo mesto.
Komentar broj 247, 15. decembar 2008.
Prevela Borka Đurić
 
1-31. 01. 2009.
     


Danas

 
 
 
 
Copyright © 1996-2009