Uveče 26. novembra mala grupa
od desetoro ljudi napala je dva luksuzna hotela
i njihovu okolinu u centralnom Mumbaiu (Indija)
i, za nekoliko dana, uspela da ubije i rani veliki
broj ljudi i napravi ogromnu materijalnu štetu.
Pakao je trajao nekoliko dana. Uglavnom se verovalo
da je napade izvela pakistanska grupa po imenu
Lakšar-e-Taiba (LET), slična po motivaciji Al-Kaidi
i, možda, s njom direktno povezana. Svetska štampa
odmah je Mumbai masakre nazvala »11. 9.« Indije,
kao ponavljanje napada Al-Kaide na SAD 2001. godine.
Motive i strategiju Al-Kaide 2001. godine nisu
shvatili ni vlada SAD ni analitičari. Postoji
rizik da se isto dogodi i sada. Al-Kaida je 2001,
naravno, htela da ponizi SAD. Ali, to je bila,
sa stanovišta strategije, samo sekundarna motivacija.
Al-Kaida je uvek bila jasna u tome da je njen
primarni cilj ponovno stvaranje islamskog halifata.
I, radi političke strategije, procenila je da
je, nužno, prvi korak upravo kolaps vlada Saudijske
Arabije i Pakistana. Al-Kaida procenjuje da su
ove dve vlade bitna politička podrška zapadne
(pre svega SAD) političke dominacije u širem Bliskom
istoku i, zbog toga, najveća prepreka za ponovno
stvaranje halifata, čija će početna geografska
baza biti, naravno, u ovom regionu.
Napad od 11. septembra može biti posmatran kao
pokušaj da se SAD prisile da se angažuju u političkim
aktivnostima koje bi izvršile pritisak na vlade
Saudijske Arabije i Pakistana na taj način da
bi to oslabilo njihovu političku održivost. Prve
akcije vlade SAD u regionu, posle 2001. godine
– invazija, prvo Avganistana, a zatim Iraka –
sigurno su išle naruku očekivanjima Al-Kaide.
Šta je bio rezultat?
Vlada Saudijske Arabije reagovala je sa velikom
političkom pronicljivošću, otklanjajući pritiske
SAD koji bi je oslabili iznutra i do sada je bila
sposobna da minimizuje političke uspehe Al-Kaide
u Saudijskoj Arabiji. Pakistanska vlada je bila
daleko manje uspešna u tome. Režim u Islamabadu
je daleko slabiji 2008. nego što je prethodni
režim bio 2001. godine, dok je politička snaga
elemenata tipa Al-Kaide na sigurnoj uzbrdici.
Izgleda da su napadi na Mumbai bili napor da se
još više oslabi pakistanska država. Naravno, LET
je želeo da nanese štetu Indiji i onima koji su,
izgleda, njeni saveznici – SAD, Velika Britanija
i Izrael – ali je ovo bio sekundarni cilj. Glavni
cilj je bio da se obori pakistanska vlada.
U Pakistanu, kao i u svakoj zemlji na svetu, političke
elite su nacionalističke i trude se da unaprede
geopolitičke interese svoje zemlje. Ovaj cilj
je fundamentalno različit od cilja grupa poput
Al-Kaide, za koje je jedina legitimna funkcija
države pomaganje ponovnog stvaranja halifata.
Tvrdoglavo odbijanje zapadnog sveta da razume
ovu razliku jeste glavni izvor nastavljanja snaženja
Al-Kaide. Upravo to će pretvoriti Pakistan u Obaminu
noćnu moru.
Koji su geopolitički interesi Pakistana? Pre bilo
čega drugog, on brine zbog svojih suseda, Indije
i Avganistana. Ove brige oblikovale su njegovu
geopolitičku strategiju poslednjih šezdeset godina.
Pakistan je tražio moćne saveznike protiv Indije.
I našao je istorijski dva, SAD i Kinu. I SAD i
Kina podržavale su Pakistan iz jednostavnog razloga
da bi držale Indiju u šahu. Indiju su obe zemlje
videle kao geopolitički suviše blisku Sovjetskom
Savezu, sa kojim su i SAD i Kina bile u konfliktu.
Za vreme 1990-ih, sa krajem hladnog rata i trenutnim
geopolitičkim slabljenjem Rusije, i SAD i Kina
nastojale su u pokušaju da zadobiju tešnje odnose
sa Indijom. Indija je bila geopolitički mnogo
značajnija nagrada nego Pakistan, i Pakistan je
to znao. Jedan od načina na koji je Pakistan reagovao
bio je da proširi svoju ulogu u Avganistanu (i
da ga kontroliše), podržavajući eventualno uspeh
talibana u preuzimanju zemlje.
Šta se događalo posle 2001? SAD su zauzele Avganistan,
proterale talibane i postavile vladu čiji su elementi
bili prijateljski prema SAD, Rusiji i, čak, Iranu,
ali uopšte ne i prema Pakistanu. U isto vreme,
SAD i Indija su postale još bliskije, s novim
aranžmanima o nuklearnoj energiji. I tako je pakistanska
vlada zažmurila na obnavljanje snage talibana
u severozapadnim plemenskim regionima, na granici
sa Avganistanom. Tamošnji talibanski elementi,
podržavani od elemenata Al-Kaide, obnovili su
vojne operacije u Avganistanu – i to, treba primetiti,
sa značajnim uspehom.
SAD su se veoma uznemirile, pritisle su pakistansku
armiju da deluje vojno protiv ovih talibani/Al-Kaida
elemenata i same su se angažovale u direktnoj
(mada prikrivenoj) vojnoj akciji u ovom regionu.
Pakistanska vlada se našla između čekića i nakovnja.
Ona nikada nije imala dovoljno snage da kontroliše
događanja u plemenskim regionima. A pokušaji koje
je pravila pod pritiskom vlade SAD još su je više
oslabili. Ali, njena neefikasnost gurnula je američku
vojsku da deluje još direktnije, što je vodilo
nastajanju ljutog antiameričkog osećanja čak i
među, istorijski, proameričkom elitom.
Šta Obama može da uradi? Da pošalje trupe? Protiv
koga? Protiv same pakistanske vlade? Govori se
da je vlada SAD posebno zabrinuta zbog nuklearnih
zaliha koje Pakistan poseduje. Da li će SAD pokušati
da se domognu tih nuklearnih zaliha? Bilo koja
akcija duž ovih linija – a Obama je, nepromišljeno,
nagovestio takve akcije za vreme izborne kampanje
– učiniće da irački fijasko izgleda kao beznačajan
događaj. To bi sigurno upropastilo Obamine domaće
ciljeve.
Biće mnogo onih koji će mu savetovati da je ne
činiti ništa neprihvatljiva slabost. Da li je
to Obamina jedina alternativa? Izgleda jasno da,
ako sledi ovakav program, kao što ga je i sam
odredio, to zahteva napuštanje beskrajnih i geopolitički
besplodnih aktivnosti na Bliskom istoku. Irak
bi bio lako rešiv problem, jer će i sami Iračani
insistirati na povlačenju SAD. Avganistan bi bio
teži problem, ali politički dogovor nije nemoguć.
Sa Iranom se može pregovarati. Izrael/Palestina
konflikt je, za sada, nerešiv, i Obama može biti
u stanju da uradi samo malo više nego da ostavi
da se situacija i dalje truje.
Ali Pakistan zahteva odluku. Ako pakistanska vlada
treba da preživi, ona mora da bude takva da pokaže
da može, geopolitički, da upravlja svojim posedom.
Ovo nikako neće biti lako što se tiče unutrašnje
situacije, a i ljutitog indijskog javnog mnenja.
Ako ima bilo kakvog mesta gde Obama može da deluje
inteligentno to je upravo ovo mesto.
 |
|
Komentar broj 247, 15.
decembar 2008.
Prevela Borka Đurić
|
