Kada se, pred izbore, stranke služe uvredama i niskim udarcima, kod nas se tako nešto naziva prljavom kampanjom. To jeste tačno, ali kada se pogledaju naše sadašnje prilike, reč je samo o delimičnoj istini. Bitna karakteristika sadašnje kampanje je u tome što otkriva jednu razarajuću opasnost ne samo za sadašnju nego i za buduću Srbiju. Ono što nam tako ozbiljno preti lepo se zapaža na dva nivoa.
Prvi nivo je onaj domen zvaničnog delovanja najviših državnih organa, Skupštine, Vlade, a uz to i političkih stranaka. Ko bi, recimo, mogao sa sigurnošću da se zakune, čak i oni koji savesno prate našu političku scenu, šta je u ovom trenutku naša državna i nacionalna politika i od čega se, zapravo, sastoji. Zabuna nastaje tim pre što smo svi bili svedoci da su koalicioni partneri, i ne samo oni, jednoglasnom odlukom donosili novi Ustav Srbije sa sve njegovom bizarnom preambulom, zatim o pridruživanju Evropskoj uniji, o Kosovu i Metohiji i sve one skupštinske rezolucije o tome, o saradnji sa Hagom, onda jedinstvenost o krupnim privrednim temama kao što je sporazum o ruskom gasu, o izgradnji puta Horgoš–Požega i o čemu još ne. U trenutku kada je krenula predizborna kampanja odjednom se videlo da je sve što je zvanično i legalno rešeno, u stvari, privid, a da je stvarna Srbija negde drugde.
Ne govorimo ovde o tome kako se koja stranka pojedinačno ponašala i ko je preverio, nego o jednom stalno prisutnom fenomenu – s kakvom se lakoćom kod nas okreću leđa političkim načelima, lojalnosti prema biračima i duhu parlamentarizma. Sa kampanjom je sve to okrenuto na glavu, pa je ispalo da se DS i DSS, kada su onako harmonično odlučivale, uopšte nisu razumele. Kod nas, istina, ni dogovori, ni odluke, pa čak ni Ustav i zakoni, nisu na bogzna kakvoj ceni, pa su zato koalicioni partneri svojevremeno doneli i pet principa, kao neko svoje interno jevanđelje na kojem se zasnivala tadašnja vlada. I to su pogazili. Nasuprot načelu i legalitetu, imamo ponašanje razdešene stranačke samovolje koja se nameće kao vrhunsko pravilo i merilo u vođenju državnih i nacionalnih poslova. I sve se to sada razotkriva pred zaprepašćenim biračima, bez trunke stida i odgovornosti glavnih aktera obmanjivanja. Naprotiv, oni su toliko obuzeti svojim taštim nadgornjavanjem da nam priređuju sve nove i spektakularnije međusobne sukobe. Odnedavno je u prvi plan neslaganja izbilo pitanje: potpisati ili ne potpisati Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, što je bio povod za još žešće međusobice. Koštunica optužuje DS za antidržavnu politiku, a Toma Nikolić preti Tadiću da će ga uhapsiti već na granici, po povratku iz Brisela.
Ali, sem ovog spoljnog, otvorenog i transparentnog, postoji kod nas i onaj drugi nivo odlučivanja, zatamnjen i neproziran. Srbija se, naime, već poodavno predstavlja kao građevina na dva nivoa. U onom donjem, neprozirnom delu, gde je i centar našeg pakla, stoluju tajkuni i njihovo finansijsko mešetarenje sa političkim strankama i državnim časnicima, raznorazni mafijaški lobiji, delovi nekadašnjih i sadašnjih policija, vojske i tajnih službi, neki crkveni krugovi, organizacije za zaštitu ratnih zločinaca, delovi medija, »jaki ljudi«. U jednom ovakvom društvu bezakonja, razmrvljenom na separatne interese, koje nerazrušivo opstaje već 20 godina, stvara se jedno divlje stanje za celu Srbiju gde se svako bori za sopstveni komad vlasti, počasti i novca. U pitanju je jedna prava sveta srpska alijansa, nikada jača nego sada jer je tokom 20 godina brižljivo negovana i prećutkivana od vlasti. Tu se do sada nijedna koalicija nije raspala, ima samo nedodirljivih. Kod njih je sve dopušteno, a kažnjava se samo ono što je po njihovoj volji kažnjivo.
Sprega besprincipijelnosti prvog nivoa i bezobzirnosti drugog izaziva duboku varvarizaciju srpskog društva, čiji se tragovi danas na najtragičniji način osećaju na svakom koraku. Ubistva sudija, česte dojave o podmetnutim bombama u sudovima, makar i lažne, ali sračunate na zastrašivanje, pretnje ubistvom tužiocu za ratne zločine, ugrožavanje i nasrtaji na nezavisne medije, sve opasniji ulični neredi, razbijanje ambasada i pljačkanje radnji usred Beograda, krvavi obračuni među navijačima, nasilno usmrćivanje učenika čak i u školskim dvorištima, tajkuni koji već drže pola Srbije, klevetničke optužbe čak i protiv mrtvih ljudi i to u medijima koji se ne smatraju žutom štampom, to su elementi naše današnje atmosfere, koji tvore jedan pravi front protiv demokratske i moderne Srbije.
Mogu li se sada zamisliti iskušenja pred ove izbore, kada je sve učinjeno da se razori pojam građanina kao političke ideje i društvenog aktera? Kako ne biti neurotičan sa tako silnim opterećenjem koje nam nameću nasilnici? Da li je ijedna stranka, u ovoj zaglušujućoj predizbornoj kampanji zastala za trenutak da se javno zapita s kakvim osećanjem građanin dočekuje sutrašnji i svaki novi dan? Često čujemo kako su jedni zgađeni, drugi ogorčeni, treći se povlače u uvređenu ćutnju, a četvrti razmišljaju kako da između dva zla biraju manje. Zar upravo ovo četvrto ne pokazuje koliko je današnji birač ponižen, kada mu se i posle tolikog vremena i dalje nudi prokletstvo manjeg zla?
Stranke, pre svega one sa demokratskim predznakom, nemaju nameru da nas izmeste iz ove kulturne matrice koja nas prati decenijama. Srećna je okolnost da su sami građani, ili bar dobar deo njih, izgradili sopstvenu tradiciju otpora zlu i osvajanja slobode – i 1992. »Crnim florom« protiv rata u BiH, i 1996/97. hrabrom odbranom rezultata opštinskih izbora, i 2000. svrgavanjem autokratskog režima, pa i nedavnim predsedničkim izborima kada su se većinski izjasnili za evropsku orijentaciju. Dokle doseže ovo građansko osećanje dostojanstva i samosvesti videćemo 11. maja ove godine.