|
Godina XVII (2005)
|
1-30. nevembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Šta čitate
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Putevi (ne)razumevanja* Lice i naličje "svetog rata"
Šta će se desiti u budućnosti? Greška bi bila praviti uobičajena politička predviđanja, jer postoje mnogi nepredvidivi emocionalni faktori koji su uključeni u problem. Koliko su nepredvidivi pokazalo se na dramatičan način u februaru 1989. godine. Prethodnih meseci su se odnosi između Britanije i Irana stalno poboljšavali: bili su ponovo uspostavljeni diplomatski odnosi i sve je delovalo kao da možemo pouzdano očekivati oslobađanje Rodžera Kupera, Britanca koji je u Teheranu uhapšen zbog špijunaže. Islamski revolucionarni žar kao da je zgasnuo i ljudi su predviđali da će Iran uskoro dobiti umerenije vođstvo. Ali 14. februara svet je bio šokiran kada je čuo da je ajatolah Homeini izdao fatvu kojom je na smrt osuđen britanski pisac Salman Rušdi, zajedno sa svojim izdavačima, kućom "Vajking Pinguin", jer je njegov roman Satanski stihovi bio "protiv islama, Proroka i Korana". Gospodin Rušdi je smesta počeo da se skriva, fatva je osuđena širom Zapada zbog svoje nelegalnosti i pretnje životu britanskog podanika, i zbog poricanja slobode govora, i kasnije tog istog meseca diplomatski odnosi između Britanije i Irana su ponovo prekinuti. Pri samom zaključivanju ove knjige još uvek je nemoguće sagledati kako će ova kriza biti rešena. Afera oko Satanskih stihova je zastrašujuća opomena: ne smemo ove religiozne strasti shvatiti olako ili kao lude fantazije ekscentrične manjine koje ne mogu dugo da požive u našem prosvetljenom svetu. Ne postoji čisto racionalno objašnjenje ili rešenje ovog problema. Izgleda da ajatolah nije delao ponesen čistim teološkim žarom, nego da je prepoznao da je roman izazvao emocije najvišeg stepena u muslimanskom svetu, koje je on mogao da iskoristi za sopstvene ciljeve u svojoj političkoj borbi sa umerenjacima u Iranu. Knjigu je već ceremonijalno spalila muslimanska zajednica u Bredfordu u Engleskoj, zbog u njoj iskazanog bogohuljenja, i ljudi su zaista umirali u nemirima koji su izbili kao protest protiv romana u Indiji i Pakistanu. Gospodin Rušdi nije mogao da predvidi svu nasilnost ove reakcije. Zapravo, njegovo utvrđeno političko stanovište jeste suprotstavljanje zapadnom imperijalizmu i cionizmu, a to su dve stvari koje su vrhovni principi u ajatolahovom ličnom pogledu na svet. Iako gospodin Rušdi više nije muslimanski vernik, niti prisustvuje obredima, poznat je po tome što ga veoma uznemiravaju zapadnjačke predrasude okrenute protiv islama. U svakom slučaju, njegov je roman "dotakao živac". Bol i jad muslimana koji su protestovali protiv objavljivanja romana izlili su se spontano, i to je bez sumnje stvarnost koju mi ignorišemo na sopstveni rizik. Na Zapadu dugo postoji tendencija da se poriče prisustvo ili integritet islama, i sada je sasvim jasno da je za nas opasno da to činimo. Mi smo potpuno u pravu kada branimo princip slobode izražavanja. Ona je za nas dragocena i ona je suštinski deo našeg zapadnog identiteta u ovo današnje vreme. Mi smo za nju morali da se borimo tokom vekova teške zatucanosti i ne smemo sada da je izgubimo. Ali bi bilo pogrešno ovaj muslimanski bes odbaciti na ohol i snishodljiv način: to bi samo pogoršalo situaciju. Umesto toga, mi ga moramo poštovati kao činjenicu života, ma koliko čudnovato i neobjašnjivo to "nama" delovalo, i da shvatimo da smo delom odgovorni za ovu nesrećnu zbrku. Zapravo, kriza oko Satanskih stihova kao da je samo još jedan deformisan primer "trostrukog viđenja stvari": neki od muslimanskih demonstranata isticali su činjenicu da je Peter Majer na čelu "Vajking Pinguina" Jevrejin. Sa ove tačke gledišta judaizam i Zapad su se još jednom udružili kako bi ponizili islamski svet: to je još jedan primer paranoidnog stereotipnog mišljenja koje je zatrovalo odnose između Jevreja, hrišćana i muslimana još od vremena krstaških ratova. Ali moramo se setiti da su Satanski stihovi samo poslednja u dugom nizu knjiga napisanih na Zapadu, koje je podržao i, zapravo, promovisao vladajući sloj, a predstavljale su islam i njegovog proroka u iskrivljenom
Krstaško hrišćanstvo razvilo se kao odgovor na dug period poniženja i nemoći u mračnom srednjem veku. To je bio radikalni novi početak, koji nije imao nikakve veze sa pacifističkom Hristovom religijom, ali je obezbedio evropskim narodima ideologiju koja je obnovila njihovo samopoštovanje i Zapad učinila svetskom silom. Iranska revolucija, sa njenim osloncem na mržnju prema zapadnom svetu, rođena je iz poniženja i nemoći u kolonijalnom periodu, kada su Britanija i Amerika eksploatisale narod Irana i podržavale tiranski šahov režim. Delom kao i krstaški pohodi, i iransko iskustvo je bilo radikalno udaljavanje od utvrđene muslimanske tradicije: januara 1988. je ajatolah Homeini izdao fatvu koja je šokirala mule iz Kuma: on je tvrdio da njegov režim ima isti autoritet kao i Prorok Muhamed i da ima moći da obustavi "bilo koji religiozni zakon ako oceni da je u redu da to učini", čak i oblike upražnjavanja religije kao što je molitva, post ili hadžiluk. Nijedan muslimanski vođa nikada nije tvrdio da je ravan Proroku, ili da je u njegovoj moći da ukine bilo koji od pet "stubova" islama. Kao i krstaši, i ajatolah se dramatično udaljio od duha religije za koju se borio. Kada je izbila afera oko Rušdija, primetno je bilo da je zvanični muslimanski odgovor na nju u islamskom svetu bio mnogo uzdržaniji i imao je više sličnosti sa opreznom Saladinovom politikom. Zvanični teolozi Saudijske Arabije zatražili su da Rušdi bude izveden pred sud: to je moglo da poprimi oblik šou-suđenja in absentia u muslimanskoj zemlji, ili parnice u Britaniji kako bi se nametnula primena islamskih zakona o bogohuljenju. Sveštena lica u Al-Azharu u Kairu poricala su ajatolahu pravo da primenjuje islamski zakon izvan muslimanskog sveta. Izgleda, zbog toga, da su u arapskom sunitskom svetu muslimani bili puni zebnje i ograničili su svoj odgovor na situaciju na gest neslaganja, i nisu želeli da izazovu nelegalno nasilje. Na izvestan način ajatolahova vrsta islama je tokom godina njegove vladavine poprimila oblik koji je imao više sličnosti sa krstašima nego sa glavnim tokom islama. To je ironija kojoj se ne treba na brzinu narugati. Očito je da religiozne strasti na Bliskom istoku nisu uvek podložne racionalnoj kontroli. Ta regija postala je zapaljiv materijal u toj meri da bi mogla da izazove nuklearni holokaust, ako bi ovakvim ekstremnim duhovima bilo dozvoljeno da se otrgnu kontroli. Izgleda da Izrael ima nuklearnu bombu, a stručnjaci su predvideli da bi neke arapske države takođe mogle doći do bombe u sledećih deset godina. Mir u regionu je hitan prioritet, a mi na Zapadu moramo osigurati to da lično nećemo učiniti ništa što bi ubrzalo konačnu katastrofu. Protivljenje našoj politici raste u regionu, ono neki put poprima užasne oblike. Bez obzira na to, mi imamo odgovornost da ostanemo mirni i da budemo obazrivi kada su u pitanju gestovi koji su predrasude i nemar i koje, kao što afera oko Rušdija pokazuje, ne možemo više sebi dopustiti. Jevreji i Arapi imaju svoje međusobne probleme, i jedni i drugi imaju pred sobom dug put koji moraju preći pre nego što miroljubivo rešenje postane stvarno moguće. Nije dovoljno da mi sa Zapada podržavamo ili osuđujemo bilo koju od strana. Mi smo takođe uključeni u sukob i moramo naše lične postupke pretvoriti u odgovornost prvog stepena. Tokom godina naši odnosi sa oba naroda bili su pod uticajem moćnih mitova i oduševljenja koji su bili duboko upisani u naš identitet. Krstaštvo nije izgubljena srednjovekovna tradicija: ono je opstalo u različitim oblicima i u Evropi i u Americi, i mi moramo prihvatiti da su naši sopstveni pogledi podložni tome da budu ili ograničeni ili puni predrasuda, isto kao što su to arapski ili jevrejski. Moguće je da je za nas nemoguće da preko noći promenimo to staro krstaško ponašanje. Proroci Izraela, preci dve mlađe religije, obznanili su neophodnost stvaranja novog srca i nove duše, i to stvaranje je bilo mnogo značajnije od spoljašnje saglasnosti. Tako je i danas. Spoljna politička rešenja nisu dovoljna. Sva tri učesnika u borbi moraju da stvore drugačiji stav, novo srce i duh. Na hrišćanskom Zapadu mi moramo da se, iako je to bolno, udaljimo od naših starih agresivnih težnji i da krenemo na dugo putovanje ka novom razumevanju i novom sopstvu. * Iz: Gradac. Krstaši, časopis za književnost, umetnost i kulturu, br. 154-155, Dom kulture Čačak i Umetničko društvo Gradac, 2005, str. 351-354 (odlomak iz: Karen Armstrong, Holy War, The Crusades and Their Impact on Today's World, Anchor Books/Random House, Inc. New York, 2001; prevela sa engleskog Aleksandra Grubor). Oprema redakcijska. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
