homepage
 
368-369
  
Republika
  
Kultura
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  

Kroz odškrinuta vrata Bijenala u Veneciji

Ovogodišnji Venecijanski bijenale, pedeset prvi po redu, obeležava vredan jubilej, sto deset godina postojanja, a nastavlja tradiciju pokušaja da se oslikaju globalna previranja i "kolektivno nesvesno na planeti". Ovoga puta ovakve ambicije pretaču se u interpretacije prožete viđenjima nacionalnih država, naspram kreativnih poriva društava, ma šta to značilo. Slika svetske kreativnosti - nacionalne države oličene u delima odabranih umetnika po kriterijumima ministara i nacionalnih kulturnih institucija, preuzimajući time odgovornost za prezentaciju poželjne slike sebe pred svetom.
A naspram toga kustosi, kuratori odabrani od organizatora, svojim individualnim nahođenjima i ličnim selektorskim viđenjima, kako sami kažu, istražuju "osećanja aktuelnog u očuvanju tradicije eksperimentalnosti i kreativnosti". Državni i kreativno kuratorski pristup upotpunjuju domaćini; tradicionalni italijanski paviljon iz svetske produkcije prepliće i dopunjuje mozaik umetnosti, već uveliko priznatim umetnicima legendama poput Francisa Bejkona, Franceska Vezolija i drugih "najskupljih" umetnika, gde se globalizujući svet sagledava prema još jednoj ambiciji da se ostane u trendu i centrom umetnosti. Organizatori nas uveravaju da uspevaju da održe "najviši mogući nivo" uz očuvanje "ozbiljnosti i svrhe", a zadržavajući zainteresovanost (čitaj posećenost), što će reći da na mala vrata proviruju i marketinške aktuelnosti. Ali izlažu se i brojnim zamerkama, pa i političke prirode, među kojima su i zamerke o evropocentričnosti. To, naravno, organizatori poriču činjenicom da je zastupljeno preko 70 zemalja sa svih kontinenata (sa oko 500 umetnika), ali kako Evropa određuje kuratore, mogućnost zamerki proširuje lepezu najrazličitijih tumačenja.
U paviljonu Srbije i Crne Gore predstavljen je izbor "po ključu" eksponatima Igora Rakočevića, Jelene Tomašević, Natalije Vujošević.
Kuratorski izbor obeležen je iskazima aktuelnog svetskog trenda feminizacije javnog života, bar u razvijenom svetu, ovom prilikom po prvi put izborom žena kuratorki Bijenala, u likovima dve Španjolke. Maria de Koral i Rosa Martinez nagovestile su "feminizaciju" Bijenala bilbordima već u ulaznom prostoru istorijskog lučkog skladišta Arsenala, ukazujući na postojanje problema rodne (ne)ravnopravnosti označivši problem eksponatima grupe simboličnog imena "guerilla girls" i prigodnog "porn-meets-pop" art stila. Iskazujući želju za novim pristupom i novom senzibilnošću, kuratorke su svaka pojedinačno i potpuno različito, ali obe i komplementarno, uz veliki entuzijazam i napor, pokušale da istraže umetničke trendove "od skore prošlosti ka skoroj budućnosti". Sve to i u pokušaju da sagledaju reagovanja na impulse/predstave ogromnog informativnog prostora, ne samo kao čistih i jednostranih okvira sadašnjosti, nego i kao "laboratorije za interpretaciju znanja".
"Iskustva umetnosti", tako Marija de Koral naziva svoj pristup u tvrdnji da ga ne osmišljava samo kao zatvorenu diskusiju o umetnosti koja postoji nego i kao otvoreno mesto na kojem mogu da se zadovolje želje za razmenom i iskustava, ideja, refleksija i provokacija. Lavirinte italijanskog paviljona prožima željom da se provuku ne samo završene priče, nego i procesi koji definišu odnose između različitih subjekata, formi, ideja i prostora, više kao centra istraživanja nego kao mase pouzdanica. Marija de Koral, takođe, najavljuje želju za izložbom koja govori intenzitetom a ne kriterijumima, a koja bi osvetlila odnos umetnika različitih generacija, koji diskutuju i rade na specifičnim idejama o umetnosti i savremenom životu.
"Uvek pomalo dalje" slogan je Roze Martinez koja ističe spoj romantične inspiracije Horhe Martineza naspram čistote, ekonomičnosti i istine Samjuela Beketa u dramatičnom kontrabalansiranju, pokušajem da problematizuje već poznato ka novim značenjima. Poziva posetioce da započnu put verovanjem da umetnost još uvek nosi obećanje transformacije. Povezujući romantizam i prosvećenost, ideologiju i ekonomiju, entuzijazam i umor, pokušava izložbom da nam skrene pažnju na potrebu da nastavimo
geometrijskom progresijom zahvata sve stranke izuzev, naravno, onih koje su baš na takvoj nekakvoj magiji iznikle i seju nered po prestonici i provinciji.
U duhu potpune malograđanštine, parlamenti u lokalu, kao i onaj republički, bore se za svaki dan života kao da je poslednji i kao da će biblijski potop nastupiti ako se slučajno održe novi izbori i poljulja krhka neizvesnost njihovog opstajanja, i ne daj bože preraste u nešto stabilno, dostojanstveno i časno.
Kada se makar povremeno ne može sa sigurnošću imenovati neki dobar vetar da razmišljamo, da stvaramo i da se opiremo... jer što god se dogodilo... "promašaj je nemoguć", njen je credo!
Kao ilustrativnost eksponata (čiji je broj prevelik da se 		 
svi pomenu i vide!), osvrnimo se samo na neke od njih. Eksponat Rune Islam koja na ogromnom ekranu u središtu mistično zamračenog Arsenala filmskim spotom krhkog lica devojke okruženog porcelanskim predmetima koji se u padu razbijaju o pod i zvonkim praskom simbolizuje destrukciju krhkosti. Odmah preko puta na tri ekrana Stefan Din i filmovana šarolikost mase ljudi raznobojne odeće ili tela, kojima kao bajtovima ispunjava sliku kao tačkama, scenskim prikazima karnevalskog festivala u Boliviji, navijača sa brazilskih fudbalskih stadiona, indijskih religioznih svečanosti, a svuda se tu po ljudskim telima prosipaju jarke boje. Nedaleko je i prostorija sa nizom eksponata kojima Li Bovi (Leigh Bowey), vodeća figura londonskog klupskog života 70-ih i 80-ih, konfrontira standarde visoke mode i lepotu manekena rasne perfekcije, naspram karikaturalnih, salom izobličenih tela, ogromnih stomaka, butina, okruglih lica i ljudskih ekstremiteta, zaodenutih u šljašteće tkanine i forme visoke mode. Regina Hoze Galindo činom potpunog brijanja i ritualnom šetnjom nagog tela po Veneciji identifikuje se sa ženom ubijenom u Gvatemali. Mona Hatoun elaborira specifičnom instalacijom izobličenje srodnog i nepoznatog, koji su dvostrukim značenjima prikovani u splet uređenog i nepomirljivog. Pomenimo na ovom Bijenalu i prisustvo arhitekte Rema Koolhausa koji u poigravanju svetlošću pokrenutim šarama, jurećim podom remeti posmatraču osećaj ravnoteže ka dezorijentaciji. Zatim, sklop Morike Mori, čija instalacija uvezuje posetioce u elektronski cirkuit i u zavisnosti od uzbuđenosti i cirkulacije krvnog sistema provocira različite percepcije boja, čime nauka, tehnologija i umetnost izobličavaju granice percepcije u stvaranju novih senzacija. Uz sve to, uz razvoj tehnika nezamislivo moćnih izražajnih mogućnosti, svedoci smo poplave primene novih tehnoloških pomagala, počev od fotografije, posebno digitalne, video i filmskih spotova, svetlosnih efekata, stimulacija mirisa, zvuka, pa do elektronskih impulsa na nervni sistem itd. Klasičnih tehnika crteža, slika i skulptura kao da i nema, osim onih koji mogu da se svrstaju u skulpturne instalacije u prirodnoj veličini, dočaravajući participatornost posetilaca i učešće u iluziji.
Prisutna je ovde i tranzicijska enigma, recimo zapaženo prisustvo ukrajinskih umetnika, kojima je kreativna energija "oranž revolucije" otvorila nove prostore. Veoma su zapažene igrarije ruske grupe "Plavi nosevi" koja instalacijom video-snimaka gegova, skečeva i igre, projektovanim u kartonske kutije, humornom ciničnošću slika rutinu svakodnevnog života, pokazujući dobar smisao i slobodu duha kada proklamacije etike i ideologije nisu odvele nikuda. Zapažamo i prisustvo Kine, posebno arhitektonikom ogromnog prepleta bambusovih debala u bašti Arsenala, ali i drugim impresivnim eksponatima.
Malo ko, ko je zainteresovan kuda ide kreativnost planetarnog društva, a i obrisi sopstvenog identiteta, ne može a da se ne raduje blizini ovakvog bogatstva smotre, kojom se već čitav vek svake dve godine upriličuje ovaj značajan ugođaj. A za one koji su kritični na "zapadnjaštvo" ovog događaja i establišmenta, u našem je geoprostoru i na našu radost otvorena već ovog septembra i druga smotra Istanbulskog trijenala, sa izgledom da postane takođe tradicionalna, o čijoj nas uspešnosti već izveštavaju kolege.
Dok pripreme sledećeg Venecijanskog bijenala započinju simpozijumom u decembru 2005, koji upriličuje Robert Storr, nominovani direktor Bijenala 2007. godine, kod nas je, dok je ovaj broj Republike bio u pripremi, otvoren i beogradski Oktobarski salon. O ovoj tradicionalnoj smotri pisano je na drugim mestima, ali valja pomenuti da sada, u novom ruhu, iako mnogo manjeg obima od venecijanske, beogradska smotra iznenađuje aktuelnošću eksponata, od kojih su neki, zahvaljujući mogućnostima reprodukovanja video-tehnikom i fotografijom, ponovljeni iz Venecije. Posetioce u centru Beograda i u Galeriji Legata može samo da oduševi integracija umetnosti sa urbanim prostorom na sedam lokacija centra Beograda, a maštovito korišćenje istorijske zgrade Legata sa veštim korišćenjem patine podruma priziva asocijacije Arsenala, pa i sjajnim izborom kuratorke Darke Radosavljević uliva evropske vizije uz doprinos lokalnom identitetu uz pomoć tradicije kako je komunicira segment beogradske arhitektonske baštine. Odškrinuta vrata ka svetu ohrabruju da i mi razmišljamo o eventualnoj mogućnosti začetka Beogradskog trijenala - ali o tom potom!
  Milan Prodanović
 
Šta čitate
Republika
Copyright © 1996-2005 Republika