|
Godina XVII (2005)
|
1-30. nevembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Negotin - tranzicija u lokalu Predinfarktno stanje a ne tranzicija Koju scenu sveopšteg pozorišta izdvojiti iz lokala kada se od scena u prestonici svakodnevno diže kosa na glavi. Oko i uho ne registruju stampedo drugačije nego kao jurišajući zvuk jeze koji se još nije izgubio kada ga je sustigao pisak nove afere. I šta bi uopšte moglo biti drugačije u mikroćeliji izblamiranog od samovolje i potpuno razorenog sistema na gornjem nivou vlasti.Stranke nekadašnjih demokratskih opcija koje se raspadaju u prestoničkoj skupštini, u najbeskrupuloznijoj kupovini vremena za još malo vlasti, iste takve raspade doživljavaju i na lokalu, i ista, produžena ruka raspoređuje povereništva po provincijskim gradovima, sa porivom da se osveti ili makar napakosti onima koji su kratko posle oktobra došli, ako ih negde još ima, ili po poslednjem preostalom tumačenju, kao teorija zavere, po kojoj neko drugi iz vaseljene usitnjava u male banknote kratko buđenje ove Srbije. Opštinski odbori demokratskih stranaka menjaju povereništvo za povereništvom, i više predsednika i poverenika nego što je bilo godina u ovom najnovijem stoleću, kao da je neko urekao ovaj istok Srbije gde inače po predanju vlada crna magija koja, izgleda,
Uostalom, treba konačno dati novu reč za ovo vreme u kojem se nalazimo, da ne vređamo one koji su tranziciju u pravom smislu upotrebili, i prevazišli. Možda bi predinfarktno stanje bila prihvatljivija imenica i zajednički imenitelj svega što se događa. Kako se menjaju konstelacije snaga u beogradskim centralama stranaka demokratske opcije, bez razlike, tako se menjaju rukovodstva opštinskih odbora. Stranke koje su na vlasti u republičkom parlamentu, ali ne i u lokalnoj zajednici, neće progurati ruku pomoći ka ministarstvima koja su im pripala, u imbecilnoj genijalnosti ideje da time dokažu kako je lokalna koalicija nesposobna da vlada i da je treba menjati. Za to vreme, naravno, grad se pretvara u tursku kasabu, po kojoj se jedini slobodni od svake vlasti šetaju horde pasa beskućnika. I gle čuda, demokratija je jedino bez presedana prihvatila opciju humanog uništavanja kerova ali, avaj, para za to nema. Srbija je postala velika scena pozorišta apsurda. Dozvola apsurdnog ponašanja u institucijama lokala stiže iz vrhova vlasti, i ribu iz ove predstave treba čistiti od glave, za šta se svagda znalo. Izgubljeni pojam pravih vrednosti u provinciji više niko i ne traži, jer prestonička, beogradska prljavština i prašina ne ostavlja vremena da se dioptrija lokala izoštri. Kad glup a sujetan banku drži i kolo vodi, pametan se povlači. A u drugom delu: šta to vredi kad budala ne primećuje, jesmo saglasni ali nemoćni jer su još jednom skrajnuti i prinuđeni na autoizolaciju, i nametnutu cenzuru samog sebe iz razloga dokazane uzaludnosti traženja istine i isterivanje pravde, svi oni od identiteta i kredibiliteta i znanja, koji čežnjivo gledaju u Evropu i pakuju se izbeglički, za odselitsja, kao po ko zna koji put u istoriji srpskog naroda koji je odlučivao da napusti teritoriju sopstvene države kako ne bi bio zarobljen. Kada se dimne zavese afera beogradskog pašaluka spuste ostaće goli i bosi i oni koji nisu mogli otići, a iz te selekcije preteće praznih skamija negotinskih seoskih škola i proređenih klupa srednjoškolskih hramova znanja teško će se imati šta izabrati da ponovo počne iz početka. Od Ustava.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
