Kad grad zaboravi

U mnoštvu protesta koji su mu prethodili ili su se dogodili posle njega u cilju smene režima Slobodana Miloševića, majski protesti tokom NATO bombardovanja u Kruševcu liče pomalo na ispad ili slučajnost. Ne postoji kontinuitet sa ostalim protestima. Niko ga nije "prisvojio", niti prepoznao kao ishodište građanskog duha i slobode. Reagovao je samo list Republika, u dva navrata, 2000. godine, objavivši tekst pod nazivom Kako je Kruševac od "crvenog" postao "izdajnički" grad?, a prošle godine organizovanjem okruglog stola o tome šta je ko naučio iz neposredne prošlosti. Mi, Kruševljani, nismo mnogo. Kao ni drugi u ovoj zemlji. Da jesmo, ne bi se dogodilo da 17. marta, prilikom poslednjih većih nemira na Kosovu, neki od zvaničnika na visokim položajima prizivaju vojsku i policiju iako smo više od 10 godina bili svedoci i svedokinje kako naša vojska i policija "sređuju" stvari, kao i kakve su posledice njihovih "odbrambenih" akcija.
Za razliku od mnogih "istorijskih" događaja, protest građanki/a Kruševca, prema pisanju lista Republika prošle godine, bio je autentična borba za život, nasuprot filozofiji smrti koja još vlada na ovim prostorima. Izlaskom na ulice, majke, sestre, supruge i rođaci mobilisanih muškaraca, dakle obične/i građanke/i postaju politički subjekti, a tuga i revolt javna a ne više privatna stvar. Izlazak na ulice i traženje prestanka slanja ljudi na ratna područja, bio je zahtev za zaštitu života kao osnovnog ljudskog prava.
U početku oprezni, sa parolama "Ne damo Kosovo" i "Hoćemo zamenu", protestantkinje/i su ubrzo počele/i da nose i transparente na kojima je bilo ispisano "Bando crvena", "Dole Milošević". Smena parola, svesna ili nesvesna, označila je prerastanje revolta zbog nečega "što me lično pogađa" u pravi antiratni protest, čime su desetodnevna okupljanja i šetnje dobili novu, političku dimenziju.
Slični događaji zabeleženi su tih dana u Aleksandrovcu i Leskovcu.
Režim je, zapravo, u početku ignorisao dešavanja računajući da će ubrzo prestati, ali kako su demonstranti bili uporni pa nisu napuštali trgove i ulice ni u vreme vazdušne opasnosti, opštinske vlasti su u pomoć pozvale tadašnjeg generala Nebojšu Pavkovića, računajući da će njegov "ugled", o kojem se u širokim narodnim masama starala Radio-televizija Srbije, biti dovoljan da umiri građane i rasturi proteste. Pavković je došao, video, pitanje je da li i pobedio, protesti su i dalje trajali.
Sadašnja vlast, tadašnja opozicija, držala se po strani. Opštinski odbori procenili su da je to pametnije i bezbednije, na snazi je bila uredba o vanrednom stanju. Lokalni mediji su u kratkim informacijama objavljenim u svojim programima protest pretvorili u pobunu protiv NATO-a. Opštinska Radio-televizija je neistinu platila razbijenim prozorima. Nevladin sektor veoma krhak (tada, kao i sada), tek u osnivanju, takođe nije bio od pomoći.
Posle pet godina, ključno pitanje je zašto su ovi protesti zaboravljeni?
Deo odgovora krije se u strukturi učesnika. Većinu njih činili su ljudi sa sela, jer je i najveći broj mobilisanih muškaraca bio iz seoskih porodica. Ljudi sa sela, oni koji se bave poljoprivredom, koji su prezauzeti, koji u manjoj meri poznaju zakone i kojima se vlast, svaka, obraća samo dok ne postane vlast, dakle u predizbornim kampanjama, kao takvi nemaju ono što bismo mogli nazvati društvenom ili političkom težinom. Maj '99. je za najveći broj njih bio jedini iskorak u aktivni politički život.
Drugi razlog je pol učesnica protesta. To su bile, pre svih, žene. Kao marginalizovana grupa one takođe nemaju društvenu težinu.
Malo ko je u Kruševcu tada (i sada) hteo da se "petlja" sa siromašnima i sa ženama iako je siromašnih oko 90 odsto, a žene čine 52 odsto stanovništva. Jedna od učesnica protesta, sećajući se majskih dana, kaže da su pojedini građani u blizini robne kuće "Stara Deva", dovikivali demonstrantima "Ua seljaci!" Pri tom su autori ovih inventivnih uzvika čekali u redu ispred neke prodavnice da kupe ulje, šećer, šta god... Da nije tužno...
Ono što je neosporno i što se ne može potreti makar se i zaboravilo jeste činjenica da je Kruševac bio jedan od samo nekoliko gradova koji su te 1999. narušili ćutanje u kojem se Srbija davila. Protesti u Kruševcu, Aleksandrovcu, Leskovcu, Čačku, bili su slamke spasa da sasvim ne potone.

Šta se, u stvari, događalo u Kruševcu? Vrlo je verovatno da većina učesnika protesta u prvi mah, a mnogi i tokom čitavog protesta nisu bili svesni pravog značaja tih desetak majskih dana i događaja u kojima su učestvovali. Činjenica je da su se okupljali iz straha za svoje najbliže i da su im primarni zahtevi bili da im se deca vrate sa Kosova i da se napravi smena vojnika na ratištu. Vrlo brzo se, naravno, pokazalo da su pitanja mobilizacije i rata tesno povezana sa režimom, sa načinom na koji se vodi politika jedne zemlje. I vrlo brzo su zahtevi dobili širu dimenziju: da rat stane, da vlast podnese ostavku...
Republika br. 238-239; 1-30. 06. 2000.

Broj protestanata se iz dana u dan uvećavao. Prema nezvaničnim procenama, već trećeg i četvrtog dana na ulicama je bilo oko 1000 ljudi. Povećavao se i broj policajaca.
Republika br. 238-239; 1-30. 06. 2000.