|
Razgovori u gradovima: Kruševac ili
jedan klasičan slučaj zarobljenog kolektivnog pamćenja
Protest majki iz 1999: između zaborava,
prećutkivanja i sećanja
Protest majki koje su pokušale da
iz rata na Kosovu spasu svoju decu možda nije po svemu bio građanski,
ali je bio iskorak u slobodu. Simptomatično je da se taj iskorak ka slobodi
i individualnosti zaboravlja, umesto da bude polazište za proširivanje
prostora slobode.
Šta o tim dramatičnim danima kažu danas Danica i Zoran Gvozdenović, Snežana
Jakovljević, Dragan Stevović, Miloš Pešić, Vesna Vesković i Sonja Veljković.
Republika je u više navrata pisala o
protestu žena u Kruševcu (maja 1999. godine) koje su se usred NATO bombardovanja
pobunile i od vojnih vlasti zahtevale da im sa Kosova vrate mobilisane
sinove, muževe, braću. Reportaža Snežane Jakovljević "Kako je Kruševac
od crvenog postao izdajnički grad?" objavljena je 2000. godine i
ona je potresna slika događaja kroz koje su prošli Kruševac i okolna sela
iz kojih je i bio najveći broj vojnika. U razgovoru koji je 2003. godine
Republika organizovala sa više nevladinih organizacija i tadašnjih predstavnika
vlasti konstatovano je da taj desetodnevni protest omalovažavaju čak i
oni koji su u njemu učestvovali. Ovom složenom fenomenu borbe za vrednosti
života, nasuprot preovlađujućoj nekrofiliji, fenomenu socijalne memorije,
komunikacije i politike svedene na golu vlast Republika se vratila i oktobra
2005. godine nastojeći da osvetli uzroke zbog kojih nema javne komunikacije
o temi koja je u najneposrednijoj vezi sa građanskom slobodom i zbog čega
ona postepeno pada u zaborav.
Otvarajući razgovor koji je održan 15. oktobra u prostorijama gradske
biblioteke (privučene temom, pridružile su se i tri učesnice seminara
o zdravlju iz zemlje i inostranstva) Nebojša Popov, glavni i odgovorni
urednik Republike, zapitao je da li se protest ignoriše zato što su ga
pokrenule marginalne grupe - žene, i to pretežno seljanke, i zašto taj
događaj nije proizveo veći efekat na sam rat. Naš finalni interes, rekao
je Popov, jeste da istražimo ideje na koje se oslanjaju učesnici događaja,
oni koji ga pamte ili zaboravljaju, jer bez jasnog vrednosnog stava prema
nasilju, vrednosti života, ljudskoj slobodi, individualnosti i zajedničkoj
viziji ne možemo jasnije videti put kojim bismo mogli krenuti. On je istakao
da je pozitivno nastojanje Srbije da se integriše u svet, i što joj u
tome pomažu EU i međunarodna zajednica, ali da bez oslonca u nama pojedinačno
teško da možemo stvoriti nešto trajnije.
Šta se dogodilo maja 1999.
Snežana Jakovljević smatra da protest majki treba sačuvati od zaborava,
"mada se mi u Kruševcu trudimo da ga zaboravimo". Ona sama pridružila
se protestu nešto kasnije i u njemu ostala do kraja, iako lično nije imala
nikog mobilisanog. Bilo je bombardovanje, nismo išli na posao i stvari su
nam izmicale, seća se. Među pobunjenim majkama najviše ih je bilo sa sela,
ali je bilo i žena iz grada, i muškaraca, ali su oni bili u manjini. Prvi
uzvici bili su "vratite nam decu" i "zašto naša deca",
"hoćemo zamenu". Ubrzo su se ti povici pretvorili u "bando
crvena" i "dole Milošević", i to je protestu dalo građansku
konotaciju, kaže Snežana Jakovljević. Ona se seća da su žene išle u vojni
odsek, da je dolazio general Nebojša Pavković, da je sa Kosova došlo oko
hiljadu rezervista čuvši da policija maltretira protestantkinje, i da su
mnogi rezervisti učestvovali u protestu.
Danica Gvozdenović je imala i lični motiv da učestvuje u protestu, jer joj
je muž bio intendant i bio je na Kosovu. Osim toga, sva deca su naša deca,
kaže. Razljutilo ju je obećanje tadašnjih čelnika u gradu "da će dati
još više rezervista za Kosovo", kao i
nas". Mi smo pozivali čelnike da pošalju apel da se strahotama učini
kraj. Nas, žene, primio je general Pavković. Obećao je da će nešto učiniti.
Bio je strašno ljut. Ne znam da li je bio ljut na vojnike ili na svoju pratnju.
Prema nama je bio korektan. To je bio prvi put da se protiv vrhovne vlasti
i Slobodana Miloševića digne glas, i to je odjeknulo.
Dolazili su novinari iz Londona, BBC, ali naši nisu. Efekat pobune bio je
da je prestalo bombardovanje Kruševca. Policija je bila izuzetno korektna
prema ženama, ali je bilo muškaraca koji su dobacivali "šta hoće ove
žene" i moja ćerka samo što nije nasrnula na jednog od njih. Ali, dok
su naša deca ginula, mladići sa zlatnim lancima kritikovali su žene rečima
"zemlja mora da se brani". I deca su ginula. A moj muž, koji je
dopratio jedan kovčeg sa Kosova, loše se proveo kod roditelja. Na mitingu
sam rekla da nećemo da rađamo decu za ratove nego za život, i to je bila
naša poruka, kaže Danica Gvozdenović. Ona se seća da je tadašnji gradonačelnik
govorio kako će sagraditi "još lepši i stariji most".
Daničin suprug Zoran Gvozdenović, rezervni oficir od 1967. godine, bio je
na Kosovu načelnik intendantske službe u štabu brigade pukovnika Branka
Kužića, komandanta
dece, a ja na Kosovu. Da sam to znao došao bih i digao SUP u vazduh".
Gvozdenović zatim kaže da je "Kosovo srpski masakr", da je tamo
"bila kruševačka elita iz SPS-a, ali
|
ne da se bori, nego da Kosovo koristi kao poligon za promociju
SPS-a. Za nas, koji nismo bili u SPS-u to je bilo mučno, jezivo.
Pred brigadom sam rekao generalu Lazareviću da ovo nije sastanak
SPS-a, a vi ćete sigurno završiti u Hagu zbog ovakvog ponašanja".
Gvozdenović je izneo podatak da se dve trećine od devet hiljada
vojnika i rezervista vratilo sa Kosova kada su od komandanta Ćirića
(poginuo je kasnije) čuli da njihove majke u protestu polivaju vodom.
Pratio sam kovčeg prvog poginulog vojnika, jer mi je bilo žao da,
dok prelazimo preko teritorije koju je držala UČK, pogine neko mlađi,
a ja sam tada imao 58 godina. Kada smo stigli, sreo sam se sa grčem
|
|
 |
 |
Protest majki je bio veličanstven zato što su
posle njega prestali da bombarduju i našu brigadu
na Kosovu i sam Kruševac. Da su nastavili sa tepihom
bombi niko se živ ne bi vratio. Od 20. maja samo
smo nadletani, a NATO je tačno znao položaj svake
brigade.
Mislim da Kruševljani i Kruševljanke treba da se
sećaju dana kada su majke i žene protestovale i
da ga proglase Danom majki. Na Kosovo su poslati
mladići od 24, 26 godina, mnogi od njih nisu bili
oženjeni. Bilo je među njima mladića raznih profesija,
od seljaka do diplomiranih stručnjaka. Srećan sam
kada ih sretnem, a zamislite šta bi bilo da smo
ih ostavili na Kosovu. U mojoj brigadi poginulo
je više vojnika, a u celom kruševačkom kraju poginulo
ih je oko 40. |
|
|
|
|
majki koje su imale decu. To je bila nezapamćena sahrana, došla je cela
okolina Kruševca, čuo se samo vapaj.
Reference protesta žena od 1999. do danas
Dragan Stevović (NVO Edukativni centar) kaže da nije bio na Kosovu, nego
da je za vojsku radio statističke podatke koji nisu imali nikakvu bezbednosnu
ili vojnu vrednost. S
|
obzirom da se u školi u kojoj je radio smestila vojna policija,
odmah je imao konflikt sa vojnim vlastima zato što je podsećao da
škola time postaje cilj koji se može bombardovati. "Nekoliko
mojih drugova otišlo je na Kosovo. Četvorica su imala uniforme,
a jedan je otišao u farmerkama. Nisu imali šlemove. Za protest sam
čuo od supruge koja je bila aktivna u demonstracijama. U to vreme
svi smo čekali sat posle ponoći da bismo slušali Slobodnu Evropu.
Jedva smo hvatali signal, ali smo se upinjali da čujemo šta se događa
u stvarnosti, jer smo preko RTS-a slušali kako pobeđujemo. Na prvu
vest o protestu osetio sam se građaninom sveta, o nama su javljali
Slobodna Evropa, Glas Amerike."
"Ne bih se složio da je to bio protest protiv Slobodana Miloševića.
Majke nisu tražile da im se vrate deca, nego da njihovu decu koja
su ratovala zamene druga. Moji drugovi nisu videli nijednog naoružanog
Albanca, ali su videli kako naši odnose televizore i druge stvari.
Nije bilo protesta dok su iz albanskih kuća odvoženi automobili,
odnošene slike, tepisi, frižideri. Dotle nas ništa nije interesovalo.
Ali kada su počeli da stižu prvi limeni sanduci, situacija se preokrenula.
Treba reći da se pričalo i o ludim pogibijama. Na primer,
|
|
|
|
|
Bosanci pucali
u nas
|
|
Gvozdenović je izneo skoro neverovatan podatak
o tome kako su vojnici i rezervisti, koji su krenuli
ka Kruševcu bili izloženi pucnjima iz vatrenog oružja:
zasede su postavljane tim vojnicima, otvarali su
vatru iz puškomitraljeza na njih, to je bilo ubitačno.
Bilo je međusobnog puškaranja, poginula su trojica
ili četvorica. Mi smo prvo mislili da na nas pucaju
pripadnici UČK. A u stvari to je bila vojna policija
iz Bosne. To su bili Bosanci koji su pucali pokušavajući
da zaustave raslojavanje naše brigade. Oni si otvarali
vatru na naše jedinice koje su se povlačile prema
Kopaoniku i Kruševcu. Kada smo kasnije videli te
Bosance, ukopčali smo da su služili za to. Nisu
svi naši vojnici uspeli da se probiju do Kruševca.
Ali, oni koji su se vratili u brigadu nisu bili
izloženi represalijama.
Sonja Veljković, direktorka biblioteke, rekla je
da je sa rukom u gipsu učestvovala na protestu majki
jer joj je bilo neprihvatljivo to što se grad bombarduje
i što kruševačke mladiće u crnim najlon kesama vraćaju
sa Kosova. "Brat mi je još 1992. godine pobegao
u inostranstvo da ne bi ubijao, a zvali su ga u
Vukovar, Dubrovnik i na Kosovo. I moj muž je pobegao
jer nije hteo da ratuje", rekla je Sonja Veljković.
Ona je ponudila prostorije biblioteke za razgovore
NVO i građana o socijalnim, privrednim i temama
iz javnog života, kako bi se u gradu uspostavila
življa komunikacija. |
|
|
|
|
naši igraju fudbal, a avioni nadleću. Onda se neki pametnjaković nađe i
počne da puca u avion i ovaj ih pokosi." Stevović je konstatovao da
u vreme kada nije bilo nevladinih organizacija, prva neformalna NVO bio
je protest majki, i ona je uradila, kako je rekao, sjajnu stvar. "Bilo
mi je super, jer se pokazalo koliko može da znači snaga udruženih ljudi."
Stevović je ostao pri stavu da je disproporcija u mobilisanju na štetu muškaraca
iz Kruševca bila glavni razlog pobune majki i da nije bilo snage da se osudi
rat.
Miloš Pešić, profesor sociologije, koji je i sam bio na Kosovu, rekao je
povodom pitanja o sećanju na događaje u Kruševcu u vreme protesta da socijalno
pamćenje ne ide u prilog ni staroj a ni novoj vlasti pošto nisu znale u
kakav kontekst da ga smeste. Zato je pamćenje ostalo lično ili u malim grupama,
kaže Pešić. On takođe ističe dva momenta koja su dovela do protesta. Prvi
je jaka veza između majki i sinova, u koju se umešala loša komunikacija,
odnosno vest da neko bije majke, mada nasilja nije bilo. Drugi momenat bio
je taj što su majke smatrale da su deca selektivno mobilisana, odnosno da
je neko dete išlo na Kosovo, a drugo ne, uprkos priči o patriotizmu i potrebama
države. Najzad, kada je reč o tome da je u protestu bilo više majki i uopšte
žena sa sela, značajno je reći da je za borbe na Kosovu mobilisano više
muškaraca sa sela. "Bio sam u Prvom pešadijskom bataljonu i tamo je
bilo više ljudi sa sela. Oni koji su odlučivali imali su jasan kriterijum:
ljudi sa sela su manje zaštićeni, poslušni su, njima se lakše manipuliše.
Članovi SPS-a išli su po političkom zadatku, a zaposleni su odlazili na
ratište, ali su žene primale platu muževa. Selektivnost je bila ključna
stvar", zaključuje Pešić. I on naglašava da su majke tražile da njihovi
sinovi budu zamenjeni na ratištu i verovatno bi odustale od protesta da
je to učinjeno.
Šta se dogodilo sa iskustvom protesta?
Miloš Pešić je rekao da je protest imao fantastične posledice. Izneo je
podatak da su "NATO avioni maltene štitili kolonu vojnika koji su napuštali
ratište da bi stigli u Kruševac" i složio se sa Gvozdenovićevima da
grad od tada nije bombardovan.
pitanja. Pored ostalog, učesnici razgovora izneli su stavove o tome da li
postoji neki ljudski kapital kojim je rezultirao protest, da li su emocije
jednog trenutka pretvorene u trajniju vrednost. Jer, kada neko brani život
to je trajnija vrednost od ideologije. Pošto tada nije bilo NVO, da li se
time neko bavio, pa i sami učesnici protesta. Naime, kultivisanje veza predstavlja
značajan oslonac za budućnost koju ćemo graditi sopstvenim snagama, a ne
prepustiti sve "trenerima" iz Evropske unije. Učesnici razgovora
su povodom ovog pitanja rekli da na tome niko nije radio, da nije bilo komunikacije
među onima koji su se pojavljivali na protestu i da je prepreka bojazan
da bi pokretanje određene teme moglo biti shvaćeno kao nečija promocija,
posle čega sledi pitanje "a zašto bih ja nekoga promovisao". Međutim,
suštinska prepreka je ta što, po sopstvenom priznanju, ne postoji razmišljanje
o vrednosti života ili nečemu kao trajnoj vrednosti proizašloj iz iskustva
protesta. "Tačno je da je to trebalo da uradimo, bilo bi fino, i mediji
su mogli na tome da rade, ali nisu", rekli su učesnici skupa uz konstataciju
da "svi treba da naučimo da komuniciramo, a sociolozi treba da nam
pomognu".
Ideje i vrednosti za zajedničku budućnost
Učesnici razgovora otkrili su još jednu dimenziju problema koji otežava
da se, kako je rekla Snežana Jakovljević, neke ideje prepoznaju kao životne
i delatne. Reč je o politici koja blokira i o strahu od izopštavanja, kako
je definisao Miloš Pešić. Naime, Vesna Vesković, odbornica DS, jedan od
razloga zaboravljanja protesta objasnila je uzdržanošću lokalnih članova
svoje stranke "da se ne bi politički kompromitovao građanski protest
majki". Ona kaže da su ona, njen muž i mnogi članovi DS učestvovali
u protestima. "Bilo nas je u vašim redovima", rekla je Vesna Vesković.
Dodala je da posle 2001. godine DS nije htela da se bavi protestom majki
"da se to ne bi shvatilo kako stranka izvlači političke poene, jer
bi svi ocenili da su u pitanju jeftini politički poeni". Veskovićeva
je, međutim, rekla da smatra da je svako podsećanje na taj događaj "vrlo
prihvatljivo". Dragan Stevović je naglasio da nije reč o tome da DS
stiče poene, nego o tome da je trebalo da se opštinska vlast seti protesta
i da bi to naišlo na široku podršku. Tim pre što je, kako je ocenio Miloš
Pešić, protest pokazao "nizak nivo morala vojske, ali je zato porastao
moralni nivo građana, a to nije kapitalizovano". Umesto toga, rečeno
je na skupu, lokalni socijalisti koriste svaku priliku, pa i dodelu stanova
solidarnosti invalidima rata, da, nezavisno od toga što su ljudi gubili
glave, noge i ruke, i danas govore kako smo pobedili NATO i kako je Slobodan
Milošević vizionar.
Miloš Pešić je zaboravljanje protesta majki objasnio i specifičnošću rata
na Kosovu koji je izazivao podeljena osećanja i kod majki i kod vojnika.
Najzad, i dnevna politika u stilu "ne gurajmo prst u oko" u vezi
sa stavom o tome da nije dobro što su nas velike sile
bombardovale utiče na to da ne možemo jasno da izrazimo
stav. "Ako nemate definisan stav, nemate ni socijalno pamćenje",
rekao je Pešić.
Nebojša Popov, međutim, smatra da o idejama za zajedničku budućnost
ne treba razmišljati na maksimalistički način. Ako govorimo o vrednosti
života, to nije samo opozicija "živ - mrtav", nego je to
promišljanje o tome koje vrednosti života hoćemo da |
|
|
branimo u ovome što se zove tranzicija. "Ako braniš život, ne možeš
da ne braniš kvalitet života", kaže Popov. On je podsetio da je nekrofilija
još vladajuća ideologija i da je nevolja naše svakodnevice u tome što je
politika redukovana najčešće na golu vlast, o čemu svedoče razne koalicije
po gradovima. Međutim, protest majki, gde se iz emocije brani život od smrti,
pa se i posle rata on tako doživljava, i to je politika, ali ona koja nije
redukovana na vlast. "Ako se jedan broj žena odvaži i kažu da sahrane
njihovih sinova nisu više njihova privatna stvar, to je rađanje slobode
i one ulaze u komunikaciju međusobno i spram vlasti. I u tranziciji je sloboda
ugrožena, ali je pitanje kako se ljudi bore za vrednosti slobode. Zato protest
majki zaslužuje pijetet kao iskorak ka slobodi. Ako nismo slobodni građani,
nemamo šanse i možemo se uljuljkivati u nadi da će nas pregovori sa EU nekud
odvesti. Osim politike kao javne stvari, za zajedničku budućnost je značajna
i komunikacija", rekao je Popov, a odsustvo komunikacije je i vrsta
našeg maksimalizma. Uzimajući kao primer protest žena, Popov je konstatovao
da je legitiman interes majki da izvuku decu iz rata. "Ali ako kažemo
da nisu odmah rekle glavnu stvar (da su protiv Miloševića i protiv rata),
onda se često smatra da su manje vredne. Ako o tome ne govorimo, nemamo
objekt komunikacije, odnosno ne može biti komunikacije ako ukidamo predmet
komunikacije. A pošto se u javnosti ne govori o protestu žena, ne može se
govoriti ni o lustraciji", konkretizovao je Popov svoju ideju u osvrtu
na stav iznet u toku razgovora da bi sve bilo drugačije da je izvršena lustracija.
Razgovor u Kruševcu učesnici su ocenili kao veoma koristan i zaključili
da se pokrenutim temama povremeno vraćaju.
|
| |
O. R. |
|
