Može li postsocijalistička tranzicija biti autohtona i humanizovana u skladu sa principima socijalne pravde, da bi se sprečilo da se iz jednog ekstrema totalitarnog/autoritarnog komunizma pređe u drugi ekstrem divljeg (nehumanog) kapitalizma, koji otvara vrata neokolonijalizmu i novom imperijalizmu, naročito kada su u pitanju mali narodi koji žive u postsocijalističkim zemljama

Tranziciona raskrsnica postsocijalističkih društava

Osnovno pitanje glasi: da li je u dosadašnjoj fazi tranzicije reč o temporalnoj stagnaciji ili o involutivnoj tranziciji

Tranzicioni proces u postsocijalističkim društvima je sasvim nov fenomen, na koji se ne može jednostavno primeniti istorijska analogija, te ne može važiti ni uprošćena formula - natrag od socijalizma ka kapitalizmu. Utoliko pre treba mnogo više promišljanja o daljem putu, kada se uzme u obzir opšta socioekonomska situacija koja obeležava zemlje koje su izašle iz okrilja realsocijalizma: zaostala privreda i tehnologija, siromaštvo, velika nezaposlenost, sporo otvaranje novih radnih mesta i druge okolnosti koje iz toga proizlaze, što zahteva mnogo primerenije određivanje i tempa i modela tranzicije.
Potrebno je, najpre, objasniti istorijski krah realsocijalizma, s jedne strane, a sa druge, pristupiti ozbiljnom proučavanju mogućnosti koje sugerišu različite istorijske perspektive ovih društava u potrazi za novim identitetom, budući da se u njima još nisu jasno profilisali elementi novog sistema i vizija budućeg razvoja.
Prvobitna faza razvoja, koju možemo nazvati "fazom imitacije", već pokazuje prve znake erozije, a prelaz u drugu fazu i dalje je neizvestan. S pravom se kritički govori o "dogmi linearnog progresa", koja se nalazi u temeljima neoliberalne teorije tranzicije, koja ne uzima u obzir opasnosti koje iz toga proizlaze, a na šta su ukazali autori koji su ispitivali dosadašnje domete tranzicije u postsocijalističkim društvima.1 Sve zemlje bivšeg socijalizma suočene su sa pitanjem kuda i kako ići dalje, budući da se sve jasnije očituje da prelaz iz totalitarnih/autoritarnih režima ne vodi direktno i automatski u demokratiju. O tome rečito piše češki autor Martin Palauš, koji je još krajem prošlog veka predviđao: "Prošle su godine od revolucije osamdesetih koja je okončala totalitarnu vladavinu u istočnom delu evropskog kontinenta. Mnoge stvari su se doista radikalno promenile u tom kratkom periodu, ali su podjednako važni u tom periodu naše percepcije i efekti tih promena. Sada je mnogo jasnije da se kolaps komunizma ne može ni u kom smislu shvatiti kao 'kraj istorije'. Naprotiv, događaji se moraju razumeti samo kao početak nove ere, kao dramatična promena (kurziv moj) sa dalekosežnim posledicama. Posle godina stabilnosti i rigidne konstelacije, najverovatnije pristupamo dugom periodu neizvesnosti, koji će zahtevati teško traženje nove ravnoteže" (M. Palauš, 1999: 199).
Sve više nastupa osvešćenje o tome da posle sloma realsocijalizma proces nije mogao teći jednosmerno u pravcu prostog povratka kapitalizmu (i kojem kapitalizmu: da li kapitalizmu prvobitne akumulacije kapitala tipa laissez-faire, ili "socijalnom kapitalizmu" države blagostanja ili, pak, njegovoj poslednjoj neoliberalnoj formi?). Što znači da se sve više razmišlja o tome da li se istorijske greške moraju ponavljati, odnosno da li se na osnovu istorijskog iskustva može podstaći inovativna energija u traganju za novim idejama, koje su do sada ostale neartikulisane. Stoga, mnogi autori govore o "propuštenom razvoju" u dosadašnjem toku postsocijalističke tranzicije.
Postsocijalistička društva su naučila lekciju o pogrešnoj teoriji "neumitnog istorijskog progresa", budući da se suočavaju sa činjenicom da tranzicija može imati dva suprotna smera: evolutivni i involutivni - retrogradni, te da postoji opasnost od obnavljanja autoritarnog sistema, ukoliko izostane jasna artikulacija dugoročne strategije demokratske transformacije; a to znači racionalno definisanje vizije (primerene datim socioekonomskim i kulturnim uslovima) o sistemu koji se želi ostvariti, nasuprot poistovećivanja nužne vizije sa "utopijom", koja se u neoliberalnoj koncepciji društvenog razvoja en bloc odbacuje. To, međutim, pretpostavlja dublje proučavanje mogućnosti za izbor puta ka demokratskim promenama, umesto spolja zacrtanih koraka izvan jednog celovitog projekta za konstituisanje elemenata "pravne države" u punom značenju tog pojma.2
Tranzicija u postsocijalističkim društvima mnogo više liči na idejno neosmišljene improvizacije (po principu "pokušaja i grešaka"), nego na razrađeni socijalno-ekonomski i politički projekt koji vodi ka radikalnoj izmeni društvenog sistema, a ne samo ka rušenju bivšeg režima. Zato se o ovim društvima, u kojima tranzicija traje već više od jedne decenije (sa izuzetkom država bivše Jugoslavije), još uvek govori samo kao o "postsocijalističkim" (postkomunističkim) društvima, što ukazuje samo na to da je načinjen određeni rez prema prošlosti, ali bez nagoveštaja sistemskih mera pomoću kojih će se izbeći povratak unazad - ka retradicionalizaciji ili obnavljanju autoritarnog poretka, što potvrđuje da je vizija budućnosti još sasvim nejasna.
Može se reći da sintagma "od socijalizma ka kapitalizmu" služi kao ideološka dimna zavesa, kojom se prikriva odsustvo potrebnog znanja i racionalnog promišljanja razvojne strategije u procesu tranzicije, prepuštajući ova društva talasu dominantne neoliberalne koncepcije kapitalizma, ali sa primesama laissez-faire modela, kao najtvrđe implementacije "divljeg kapitalizma".3 Stoga se može reći da tranzicija u okviru globalizacije nagoveštava neizvesnost sveta postsocijalističkih društava koja neće biti u stanju da se suoče sa pretećim opasnostima sve uočljivijih kontroverzi globalizacije i sa jačanjem polarizacije između razvijenog sveta i društava u razvoju, kojima pripadaju i ova društva.4
Može se takođe argumentovati da se postsocijalistička društva nalaze na istorijskoj raskrsnici za koju je "plišana revolucija" 1989. godine (ili 5. oktobar 2000. u Srbiji) bila tek početni impuls bez artikulacije cilja (osim rušenja realsocijalizma) i da se, stoga, još uvek nalaze pred pitanjem da li će uspeti da otkriju svoju istorijsku šansu i nađu izlaz iz sistemske krize, koja je njihovo sadašnje obeležje, uprkos prividnog napretka; odnosno da li će prevladati konzervativni ili demokratski trend (involucija ili evolucija). Ali, ne treba isključiti ni talas "novog nihilizma" kao epidemije kojom se širi apatija (Z. Vidojević, 1993: 221) i ponovno javljanje kategorije "unutrašnjih emigranata" (tj. ljudi koji se ćutanjem brane od nezadovoljstva novonastalim poretkom, što se manifestuje u sve manjem interesovanju za politiku i društvene promene i u povećanoj apstinenciji na izborima).
Jednostrano shvaćena tranzicija se očituje i u tome što se uglavnom tumači kao proces tržišne liberalizacije u domenu ograničenih ekonomskih reformi (na primer, apsolutizacijom privatizacije). A da je tranzicija više nego niz ekonomskih promena (na šta usmeravaju programi MMF-a) govori Joseph Julian, kada ukazuje da je krucijalno pitanje kako da se nanovo izgradi razoreno društvo, kako da se zaleče rane ranijih konflikata, kako da se održi mir (J. Julian, 2001: 90 5). Dakle, traganje za novim identitetom u društvima u tranziciji nije ni izdaleka završeno.

Posledice sloma realsocijalizma na karakter tranzicije

višepartijskog sistema), koje nisu zadirale dublje u socijalnu i ekonomsku infrastrukturu ("plišana revolucija" bez radikalnih sistemskih promena); drugo, začetak tranzicije bez jasno artikulisane strategije društvenog razvoja iz totalitarizma u demokratiju, što je nametnulo prihvatanje lakšeg puta - imitacije postojećeg dominantnog modela kapitalizma, bez njegovog dubljeg preispitivanja radi usaglašavanja sa istorijskom i kulturnom tradicijom date zemlje; treće, prihvatanje taktike ad hoc promena po cik-cak liniji (šok-terapija, ubrzana liberalizacija tržišta bez odgovarajućih institucionalnih promena, odsustvo akcija za menjanje nasleđene mentalne strukture stanovništva, obrazovane pod dugogodišnjim dejstvom autoritarne socijalizacije); i četvrto, stvaranje partijskog pluralizma nije označavalo i

"drugom"; antipreduzetnički duh i odsustvo odgovornosti za činove koji se preduzimaju; marginalizovanje vrednosti rada u korist uspeha po svaku cenu. Ili, tačnije rečeno, dogodili su se vrednosna konfuzija i moralni vakuum. Posledice na psihološkom planu su ili frustracija, koja podstiče agresiju, ili apatija i vrednosno-moralni nihilizam. Paradigmatični primer zaustavljenih promena u sferi vrednosti je netolerancija prema "drugom", različitom (etničkim ili drugim marginalnim grupama, drugačijem mišljenju i ponašanju, drugačijoj kulturi). A ideološka inverzija se ogleda u prelasku sa kolektivizma na samoživi individualizam, koji odbacuje princip solidarnosti prihvatanjem gesla

Paradoksi postsocijalističke tranzicije: da li je moguća obnova autoritarnog sistema?

Tranziciju postsocijalističkih društava Pečujlić označava kao "zonu neuspešne tranzicije", kao politiku prilagođavanja bez obzira na socijalnu cenu, pre svega zbog presudne uloge MMF-a i "udara neoliberalizma koji je u kratkom roku doneo najveću socijalnu polarizaciju i osiromašenje" (1997: 53 i 56-57), konstatujući da je stvorena kombinacija ograničene demokratije i novog autoritarizma. Može se, stoga, govoriti o "primitivnoj prvobitnoj akumulaciji", sa nelegalnom privatizacijom, kriminalizovanom ekonomijom i dubokom socijalnom polarizacijom (isto, 111).13
Slično tome, objašnjavajući da karakter postsocijalističke tranzicije izvire iz "paralelizma strukturalnih kriza na Zapadu i na Istoku", čiji je rezultat prodor neoliberalizma kao pokušaj odgovora na krizu u zapadnim zemljama, Lazić konstatuje da je ta činjenica odredila "idejni horizont promena na Istoku", u smislu periferijalizacije i povratka prvobitne akumulacije, da bi se postsocijalističke zemlje uključile u orbitu kapitalističkog sistema (1994: 192-193). Stoga je postsocijalistička tranzicija vodila "u bitno različite forme od onih kojima se težilo u herojskoj fazi rušenja komandnog društva" (195).14
Šta je uslovilo kontroverzni put postsocijalističke tranzicije? Jedan od najopštijih i najočiglednijih razloga je, verovatno, težnja da se ubrzano i najlakšim putem te zemlje oslobode komunizma putem osvajanja vlasti i doslovne primene modela kapitalizma koji je stajao na raspolaganju, uz naglašeni trend ka stvaranju nezavisnih nacionalnih država (da bi se oslobodile stega "socijalističkog bloka"), ne vodeći računa o usklađivanju ciljeva i sredstava (resursa), pa su po inerciji upotrebljena nedemokratska sredstva da bi se uspostavila demokratija: primena državne sile u menjanju institucija i kadrova po principu "partijske pripadnosti" i lojalnosti novouspostavljenoj vladajućoj eliti; nametanje isključivo "jedne alternative" u projektu razvoja sa negiranjem mogućnosti izbora; ignorisanje potrebe da se sredstva usaglase sa realnim društvenim mogućnostima za promene.
Skrećem pažnju na sledeće karakteristične pojave:
o preobražaj komunističke nomenklature u novu kapitalističku klasu i formiranje novih oligarhijskih struktura koje kao novi posednici vlasti akumuliraju i fuzionišu političku i ekonomsku moć (videti: Z. Vidojević, 1997: 197 i M. Lazić, 1994: 115);
o istovremeno, nije eliminisano prisustvo zastupnika starih političkih elita (pre svega, putem lustracije, koja je u nekim zemljama samo delimično primenjena, a u Srbiji uopšte nije) i njihovo ponovno javljanje na političkoj sceni putem političke instrumentalizacije ranije nelegalno stečenog bogatstva (videti: M. Pečujlić, 1997: 114);
o nije skoro ništa učinjeno da se smanji uticaj nasleđa autoritarne tradicije (upotreba autoritarnih mehanizama vlasti, dominacija države nad civilnim društvom, obnova autoritarnog duha masa prvenstveno putem oživljavanja nacionalističke ideologije i religioznosti);15
o nacionalizam/patriotizam otvara i novi prostor za pojačavanje religiozne privrženosti, što je omogućilo crkvi da se sve više javlja u ulozi partnera državi, poništavajući sekularni karakter društva (najizraženije u Srbiji i Poljskoj);
o neprofesionalnost i odsustvo pokušaja učenja od strane nove političke elite,16 kao i nedostatak preduzetničkog duha u redovima privredne elite (naročito među novim vlasnicima), zbog čega se uspostavljanje tržišta vrši pomoću mehanizama komandne ekonomije (E. W. Lipinski);
o kontinuitet nasleđa tradicionalnih metoda socijalizacije, kako u primarnim tako i u sekundarnim institucijama, na principima vaspitanja u duhu konformizma, podložnosti autoritetu i heteronomnom moralu (nedovoljna briga za demokratsko obrazovanje građana i političkih snaga);
o istorija se doživljava inverzno - oživljavanjem prošlosti i istorijskih mitova, usled maglovite budućnosti kojoj nedostaju vizije i nade u napredak, te tranzicija sve više dobija involutivni karakter i daje prostora za obnovu snaga i principa bivšeg režima;
o atrofija pozitivnih tradicionalnih vrednosti i moralnih normi (solidarnosti, marginalizacija poštenog rada kao uslova napretka, odsustvo profesionalne odgovornosti i moralne osude zla i zločina), a umesto toga u hijerarhiji novoprihvaćenih vrednosti prednost imaju: brzo bogaćenje i uspeh po svaku cenu, moralna indiferentnost prema nelegalnim i kriminalnim radnjama i zločinima, zabava kao bitan sadržaj slobodnog vremena, egoizam i nepoverenje prema "drugom";
o nesposobnost vladajućih političkih i intelektualnih elita da nađu rešenja za retrogradne pojave, nastale u postsocijalističkoj tranziciji.17

U vezi sa potonjim su i pitanja koja postavlja Claus Offe: kako odgovoriti na pitanje o socijalnoj pravdi u tranziciji i kako definisati adekvatnu politiku za rešavanje pitanja nesigurnosti i nejednakosti, jer tranzicija dovodi ne samo do novoosvojene slobode već i do osećanja nesigurnosti i straha (isto, 232-234).
Iako se opisane pojave ispoljavaju u različitim srazmerama i formama u zemljama postsocijalističke tranzicije, one ukazuju na izvesne opštije trendove u pogledu karaktera i pravca društvenog razvoja, koji se mogu uočiti u sledećem smislu:
Prvo, primetni su procesi retradicionalizacije (vraćanje na istorijske mitove kojima se glorifikuje "nacionalno biće" i religiozna afilijacija) i usporeni ili čak zaustavljeni proces modernizacije.
Drugo, ambivalentna primena principa vladavine prava ("pravne države"), budući da se zakoni tretiraju arbitrarno prema interesima vladajuće politike, sa dominantnim uticajem izvršne vlasti koja donosi važne odluke iza leđa javnosti, ignorišući princip participacije građana i civilnog društva u javnim poslovima.
Treće, to daje impuls, s jedne strane, deetatizaciji jer se umesto ograničenja državne vlasti zadržava koncentracija centralizovane moći, uz veoma sužene ingerencije regionalnih i lokalnih samouprava, a uporedo s tim "državni/nacionalni interes" se ponovo stavlja iznad društvenih i individualnih interesa; sa druge strane, može se istovremeno govoriti o "deficitu legitimnosti ključnih institucija demokratske državnosti" (Komšić, 2) ili, kako govore izvesni autori, o faktičkom nepostojanju/nefunkcionisanju države, odnosno o postojanju "kvazidržave" (što je, verovatno, najmarkantnije izraženo u formi Državne zajednice SCG).
Četvrto, sve veće odstupanje od sekularne države i jačanje klerikalizma uz blagoslov takozvanih demokratskih vlasti koje dozvoljavaju infiltraciju crkve u društvene i kulturne institucije sa legalizacijom verske indoktrinacije i jačanjem verske ideologije, poništavajući demokratski princip odvojenosti crkve od države.
Peto, neusklađenost ekonomskih reformi sa socijalnim/institucionalnim, političkim i kulturnim reformama, te se u neizmenjenim političkim institucijama (jer se u parlamentima i dalje manje ili više automatski izglasavaju predlozi većinske stranke) i obrazovnim institucijama (u kojima i dalje ima prednost nagomilavanje mehaničkog znanja) postuliraju reforme za ubrzanu liberalizaciju tržišta, bez oslonca na odgovarajući socijalni i kulturni milje.18
Šesto, još uvek je u fokusu primarna nacionalna emancipacija kao reakcija na sovjetsku kolonizaciju ili rigidnu kolektivizaciju i asimilaciju, te su građanska prava i slobode u praktičnoj politici u drugom planu i država ne pruža dovoljno garancija za njihovo poštovanje; a primarna orijentacija na potvrđivanje nacionalnih država dovela je do raspada multinacionalnih/multikulturnih država (u SSSR-u, Čehoslovačkoj i bivšoj Jugoslaviji, tu sa najtežim ratnim posledicama), što je u suprotnosti sa proklamovanim evroatlantskim integracijama.19
Zaključak iz ovog dela mogao bi se sugerisati u vidu pitanja: nije li u većini zemalja bivšeg socijalizma (ne zanemarujući postojeće razlike) "na delu prvenstveno promena vladajućih režima, dok sistem zadržava svoje bazične karakteristike?" (M. Lazić, 1994: 188). To Miloš Nikolić (1997: 98) dokumentuje time da nije ostvarena svojinska transformacija, da nije izgrađena nova stratifikaciona struktura i, ne manje važno, da je pogoršana pozicija rada, da se nova društvena formacija izgrađuje bez ideologije (bolje reći, bez jasne idejne koncepcije - Z. G.). Dakle, osnovno pitanje glasi: da li je u dosadašnjoj fazi tranzicije reč o temporalnoj stagnaciji ili o involutivnoj tranziciji? Odgovor na to pitanje će zavisiti od toga da li će se u narednoj fazi tranzicije izgraditi koherentne alternativne strategije za savlađivanje elemenata razorenog i destrukturiranog društva i da li će biti preduzete radikalne mere za potiskivanje snaga bivšeg režima, kako bi se u društvenim institucijama oslobodio prostor za razvoj i delovanje novih demokratskih snaga.

Kako se boriti protiv autoritarnog nasleđa i vratiti u tokove demokratske tranzicije

sindikatima kao aktivnim i odgovornim subjektima?20 Za određivanje daljeg puta postsocijalističke tranzicije mislim da je ključno pitanje koje postavlja Josef Julian (2001: 83): koji politički (ali i kulturni - Z. G.) proces može biti korišćen za dalju demokratizaciju u ovim zemljama. Autor upozorava da je potrebno postaviti jasnu dijagnozu da li se u postsocijalističkim društvima izgrađuje perspektiva za demokratsku tranziciju i ko je definiše i kanališe: spoljne sile ili unutrašnje demokratske snage.21 Pored toga, važno je postaviti pitanje da li se demokratska tranzicija može postići bez dugoročnog i sistematskog rada na elaboraciji i uspostavljanju novih vrednosti putem radikalnih promena u primarnoj i sekundarnoj socijalizaciji. Pre svega, bez vidnih rezultata u formiranju nezavisnih i slobodnih ličnosti u

ekonomije smeštene u državne granice (isto, 141); a suprotstavljenost tržišnih principa i humanističkih vrednosti isti autor objašnjava ambicijama neoliberalne ideologije, ne da radnu snagu oslobodi od statusa robe već od državne zaštite resursa sveta života (143). I zaključuje: dalji pravac kretanja zavisiće od toga koliko će logika sistema tržišta biti "razobručena" i da li će se precizno odrediti gde i u kojim domenima tržište treba da vlada (146). Možemo to prihvatiti kao zaključak o daljoj perspektivi postsocijalističke tranzicije. Međutim, dodajmo i sledeće: da bi se ispravile "krive Drine" dosadašnje tranzicije u postsocijalističkim zemljama potrebno je, pre svega, prvo, odgovoriti prema kojem modelu demokratije će tranzicija biti koncipirana i kako će se na toj osnovi odvijati; drugo,

Literatura
Berlin, I., 1969, Four Essays on Liberty, Oxford University Press.
Bernstein, R., 2000, Odgovornost filozofa, Beogradski krug.
Blasco A. & P. Makariev (eds.), 2004, Culture and Values in the Age of Globalization, Minerva, Sofia.
Bolčić, S., 1995, Društvene promene i svakodnevni život, Srbija početkom devedesetih, Filozofski fakultet, Beograd.
Castoriadis, C., "Zaustaviti plimu bezumlja", Mostovi br. 115, 1998.
Chomsky, N., 1996, Svetski poredak, stari i novi, Studentski kulturni centar, Beograd.
Darmanović, S., "Peculiarities of Transition in Serbia and Montenegro", u Zborniku D. Vujadinović, tom I, 2003.
Darmanović, S., 1996, Real-socijalizam: Anatomija sloma, Podgorica.
Friedman, J., 1994, Cultural Identity and Global Process, SAGE, London.
Friedman, M., 1962, Capitalism and Freedom, The University of Chicago Press, Chicago.
Golubović, Z., 1999, Ja i drugi, "Republika", Beograd.
Golubović, Z., 1999, Stranputice demokratije u postsocijalističkim društvima, Beogradski krug, Beograd.
Golubović, Z., B. Kuzmanović, M. Vasović (eds.), 1995, Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, "Filip Višnjić", Beograd.
Grubačić, A., 2003, Globalizacija nepristajanja, Svetovi, Novi Sad.
Held, D., 1997, Demokratija i globalni poredak, "Filip Višnjić", Beograd.
Jakšić, B., 2000, Balkanski paradoksi, Beogradski krug.
Jullian, J., "Democracy and Democratization in South Eastern Europe", u: M. Blunden & P. Burke (eds.), 2001, Democratic Reconstruction in the Balkans, CSD, Westminster University, London.
Kangrga, M., 2002, Nacionalizam i demokratija, Sremski Karlovci.
Lazić, M., 1994, Razaranje društva, "Filip Višnjić", Beograd.
Lazić, M., "Pristup kritičkoj analizi pojma tranzicije", Luča br. 1-2, 1995.
Madžar, Lj., 2002, Teorija proizvodnje i privrednog rasta, I tom, Beograd.
Mićunović, D., 2005, Reforma ili restauracija, Fond Centra za demokratiju, Beograd.
Mill, J. Stuart, 1988, O slobodi, "Filip Višnjić", Beograd.
Milić, A. (ed.), 2004, Društvena transformacija i strategija društvenih grupa: Svakodnevica Srbije na početku trećeg milenijuma, Institut za sociološka istraživanja F. F., Beograd.
Palouš, M., "Beyond the liberal paradigm", u: Z. Golubović & G. McLean (eds.), Model of Identities in Post-communist societies, CRV, Washington 1999.
Pečujlić, M., "Iluzije i stvarnost (Prilog kompleksnoj teoriji tranzicije)", u zborniku Ciljevi i putevi društava u tranziciji, IDN, Beograd 1996.
Pečujlić, M., 1997, Izazovi tranzicije, Novi svet i postsocijalistička društva, Pravni fakultet, Beograd.
Polanyi, K., 1999, Velika preobrazba, Politički i ekonomski izvori našeg vremena, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb.
Popov, N., 1990, Jugoslavija pod naponom promena, Beograd.
Popov, N., "Karika koja nedostaje. Šta spaja, razdvaja i sukobljava građane i vlast u Srbiji pre i posle 2000. godine", Republika br. 364-365, 2005.
Popov, N., "Srbija: traganje za normalnim životom - podsticaji, dometi, prepreke (2000-2004)", Republika br. 336-337, 2004.
Rawls, J., 1971, Theory of Justice, Harvard University Press, Cambridge.
Roustany, G. R., 2002, Democratie: Le risque du marché, Paris.
Sabata, E., 2002, Kuda ide ovaj svet, AED Studio, Beograd.
Sen, A., 2002, Razvoj ka slobodi, "Filip Višnjić", Beograd.
Smith, A., 1988, Nacionalni identitet, Biblioteka XX vek.
Soros, G., 1999, Kriza globalnog kapitalizma, Samizdat B92.
Stiglitz, J., 2002, Protivrečnosti globalizacije, SBMx, Beograd.
Stojanović, S., "Specifičnosti socioekonomske postkomunističke strukture", Filozofija i društvo IX-X, IFDT, 1996.
Šušnjić, Đ., 1997, Dijalog i tolerancija, Čigoja, Beograd.
Vidojević, Z., "Paradoksi postsocijalističke tranzicije", u zborniku Promene postsocijalističkih društava iz sociološke perspektive, IDN, Beograd 1997.
Vidojević, Z., 1993, Društveni sukobi od klasnih do ratnih, Radnička štampa, Beograd.
Vidojević, Z., 2005, Kuda vodi globalizacija, "Filip Višnjić", Beograd.
Waltzer, M., 2000, Područja pravde, "Filip Višnjić", Beograd.
Zbornik CEDET 2004, Između autoritarizma i demokratije, knjiga II.
Zbornik Filozofskog fakulteta, Niš 2003, Kultura u procesima razvoja, regionalizacija i evrointegracija Balkana.
Zbornik FPN, 2002, Postkomunizam i demokratske promene.
Zbornik IFDT 2001, Revolucija i poredak, O dinamici promena u Srbiji.
Zbornik LES 1991, Propast Jugoslavije. Produžetak ili kraj agonije.

1 Videti: M. Pečujlić, 1997a, J. Stiglitz, 1999, M. Waltzer, a mnogo ranije Karl Polanyi je anticipirao probleme na koje će naići uprošćeno shvatanje društvenog razvoja. J. Komšić, navodeći analizu F. Housa, pokazuje da od dvadeset sedam država postsocijalističke tranzicije samo je osam konsolidovane demokratije a šest delimično, dok šest spada u hibridne režime a tri se javljaju kao antidemokratske i četiri kao konsolidovane autokratije (J. Komšić, "Kvazidržavnost reforme", sa skupa Kikindski dijalozi, 2004). Što znači da je manje od 1/3 država završilo proces stabilizacije demokratskog (tržišnog) poretka, a 1/4 je u znaku slabije ili jače autokratske vladavine. Ovde bi se, međutim, mogla problematizovati teza o "konsolidovanju demokratije", koja se ne može meriti samo stabilizovanjem tržišnog poretka.
2 Na primer, kada se povlače parcijalni potezi u procesu privatizacije koja nije strateški artikulisana; ili kada je reč o pukoj orijentaciji na parlamentarne izbore, bez jasno definisanih kriterijuma u okviru kvazivišepartijskog sistema; to se odnosi i na razvoj parcijalnih elemenata tržišne privrede bez definisanja kompleksne ekonomske politike; ili kada se vrše izmene pojedinačnih zakona bez utvrđivanja temelja principa "vladavine prava" - kao potvrda stihijnosti i neusaglašenosti procesa, koji često dovode do novih kontroverzi i ne obezbeđuju konsolidaciju demokratske pravne države.
3 Naravno, ne treba smetnuti s uma da postoje razlike između tranzicionog procesa u Češkoj, Mađarskoj i Sloveniji u odnosu na Rumuniju, Bugarsku i države bivše Jugoslavije, ali one su više ili manje pitanje mere u kojoj se primenjuje dominantni model kapitalizma (odnosno američki model), nego u smislu kritičkog preispitivanja dosadašnjeg iskustva i mogućnosti za otvaranje novih alternativa (čini se da je u tom pogledu, ipak, najdalje otišla Slovenija).
4 Statistički podaci EU pokazuju da postoji skoro nepremostiv jaz između starih članica i novoprimljenih, među kojima su uglavnom postsocijalistička društva koja mogu postati u većoj meri gubitnici u okviru evrointegracije.
5 Julian ističe da su postsocijalističke zemlje prividno nezavisne u odlučivanju o projektu tranzicije, a u stvari su stalno pritisnute zahtevima Zapada, čija je pomoć važna, ali ona mora biti zasnovana na boljem razumevanju lokalne situacije (isto, 87).
6 Na osnovu "Report of Independent Commission on Population and Quality of Life" može se zaključiti da je neposredni uticaj MMF-a na kvalitet života "bio okrutan" (prema M. Pečujlić, 1997: 56). A P. Murelli piše o posledicama takve nasleđene strategije kao o "ponajviše dramatičnoj epizodi ekonomske liberalizacije u ekonomskoj istoriji" (u: How Far has the Transition Progressed, citirano prema A. Lošonc, Kikindski dijalozi, 2004).
7 Paradoks je, međutim, u tome što tržište uspostavlja država putem zakonskih odredbi, a ne putem izgradnje odgovarajućih ekonomskih i finansijskih institucija.
8 Brojna istraživanja ukazuju na to da se u zemljama u tranziciji sve više gube funkcije socijalne države i da se konstantno smanjuju sredstva za zdravstvene usluge, za obrazovanje, za socijalnu pomoć nezaposlenima i drugim ugroženim grupama. Mogli bismo time objasniti sve naglašeniju nostalgiju za socijalističkim sistemom.
9 Znaci toga mogli su se videti već i u pojavi "underground", samizdat štampe i izdavaštva u okvirima realsocijalizma, na primer, u Poljskoj i Čehoslovačkoj, u vidu masovnog rasprostiranja neoficijelnih informacija, ali i u Jugoslaviji, u kojoj je prostor za neke vrste komunikacija izvan, pa i protiv oficijelnih, bio širi.
10 Prvi susret sa zemljama u kojima se desio preokret 1989. nametao je utisak da su se promene desile prvenstveno u vidu bleštećih reklama uvezenih sa Zapada, među kojima je dominirala reklama coca-cole na svakom koraku, kao i u vidu stranih natpisa firmi i kafića.
11 Videti moje radove: "Projekcija koncepta otvorenog društva i teškoće na putu njegovog ostvarivanja u postkomunističkim društvima" (u zborniku Ciljevi i putevi društava u tranziciji, IDN, Beograd 1996); "Models of Identities in Post-communist Societies" (u zborniku Models of Identities in Post-communist Societies, eds. Z. Golubović & G. McLean, PVP, Washington 1999); "Balkan Cultures and the Process of Globalization" (u zborniku Kultura u procesima razvoja, regionalizacije i evrointegracije Balkana, Filozofski fakultet, Niš 2003); "Autoritarno nasleđe i prepreke za razvoj civilnog društva i demokratske političke kulture" (u zborniku Između autoritarizma i demokratije, knjiga II, 2004), kao i knjigu Z. Golubović, M. Vasović, B. Kuzmanović, Društveni karakter i društvene promene u svetlu nacionalnih sukoba, "Filip Višnjić", Beograd 1995.
12 Mada se o ovoj tezi može polemisati, jer su se mnogi teoretičari sporili oko toga da li je sovjetski sistem bio socijalizam ili državni kapitalizam, za šta postoje valjani argumenti (videti moju knjigu Staljinizam i socijalizam, Beograd 1992), te da se može smatrati kao jedan izdanak - ne kao alternativa - industrijskog društva uzimajući u obzir uvođenje "fordizma" i "tejlorizma" u sovjetsku privredu, ili "stahanovštine" kao jednog oblika konkurencije, kao i orijentaciju na jačanje strateških industrijskih grana.
13 Naravno da treba imati u vidu da nisu sve zemlje ovog područja na istom nivou, razlikuju se utoliko više ukoliko je zemlja otišla dalje od perifernog kapitalizma i postigla više u konsolidovanju demokratskih institucija, mada podaci potvrđuju da čak ni Češka nije imuna od kriminalizacije društva i posle jedne decenije tranzicije, a da se i Poljska i Slovenija još uvek mogu klasifikovati kao "poluperiferijski kapitalizam".
14 J. Habermas piše da se pod tim okolnostima moramo pomiriti sa drastičnim porastom socijalne nejednakosti, fragmentacije društva i sa iskorenjivanjem moralnih standarda i kulturnih infrastruktura u prelaznom periodu (J. Habermas, "Evropska nacionalna država pod pritiskom globalizacije", Srpska politička misao /nova edicija/, str. 144). Pitanje, ipak, stoji: da li će to "skretanje" proći samo od sebe, ako se s tim jednostavno pomirimo, ili postoji akutna potreba za organizacijom novih demokratskih aktera da na vreme intervenišu i ispravljaju greške takvog trenda, koji zasigurno ne može dovesti do demokratizacije postsocijalističkih društava, već će pre pogodovati obnovi autoritarnih režima.
15 Z. Vidojević objašnjava stvaranje nacionalizma kao "kontraideologije komunizma" (Z. Vidojević, 1993: 65), mada ja smatram da je nacionalizam pre upotrebljen kao novo sredstvo legitimisanja nacionalnih država i da se, u izvesnom smislu (kao kolektivizam), nadovezuje na diskreditovanu komunističku ideologiju predstavivši se kao "novi patriotizam" (videti: Z. Golubović, 1999, gl. 3 i 4).
16 Claus Offe, analizirajući proces postsocijalističke tranzicije, konstatuje da zemlje u tranziciji nemaju vremena za političko učenje (C. Offe 1996: 239), što je rezultat, po mom mišljenju, nametnute forsirane liberalizacije tržišta, diktirane spolja.
17 Slično tome, poljski autor Tadeusz Buksinski, opisujući proces tranzicije u toj zemlji, navodi sledeće probleme: slabljenje sociokulturne tradicije koja je imala vrlo bogat sadržaj, naročito u sferi tradicionalnog morala, prema kojem je zajedničko dobro bilo superiorno nad individualnim, kada su ljudi osećali obavezu da pomognu drugim ljudima i kada su osnovne vrednosti bile poštenje i iskrenost, a egoizam, karijerizam i brzo sticanje bogatstva bili osuđivani. Međutim, piše autor: "Dugo očekivani susret Istoka i Zapada pretvorio se u razočaranje", jer je širenje "slobodnog tržišta" podredilo duhovni život materijalnom životu i propisalo ljudima pasivni status, tolerišući i čak ohrabrujući nemoralne stavove i umanjujući odgovornost za druge, šireći demoralizaciju (T. Buskinski, "The Traditions of Eastern European Countries in the Period of Globalization", A. Blasco & P. Makariev /eds./, Culture and Values in the Age of Globalization, Minerva, Sofia 2004, 157-160).
18 Silvano Bolčić ukazuje na različite strategije tako izolovane ekonomske reforme što se manifestuje: u modelima privatizacije i u merama za uspostavljanje kontrole nad društvenim dobrima, kao i u meri napuštanja državnog upravljanja privredom, odnosno u meri napuštanja/očuvanja tekovina socijalne države, u prihvatanju/neprihvatanju šok-terapije, kao i u meri socijalne polarizacije (S. Bolčić, 1996: 354-355).
19 Leszek Kolakowski smatra da se kao kontekst mora imati u vidu erupcija nacionalizma krajem 20. veka, usled univerzalizacije nihilizma i relativizma vrednosti, zbog čega se ljudi vraćaju nekom "arhaičnom istoricitetu" i mitologiji, da bi redukovali haos i nesigurnost povraćajem smisla o korenima i pripadanju (L. Kolakowski, "Da li je istorijski čovek napustio ovaj svet i da li treba da oplakujemo njegovu smrt", Dijalog br. 3-4, 1991).
20 Ovde se postavlja i pitanje o položaju i ulozi mase "isključenih" (nezaposlenih) i državne politike za njihovo uključivanje u društveni i privredni život, da ne bi tražili rešenja u "sivoj ekonomiji".
21 Julian se kritički određuje prema primarnom uticaju spoljnih sila i zanemarivanju važne potrebe da se mobilišu unutrašnje snage u razvijanju uslova i volje građana za participaciju u procesu tranzicije, jer ustanovljene elite gaje nepoverenje u obične ljude; stoga autor nametnute programe tranzicije naziva: "remote control colonialism" (isto, 87).
22 O ovome videti opširnije u: M. Nikolić, 1997: 97 i V. Vasović, 2002: 52.
23 To je opštije pitanje koje se tiče celog perioda prelaza u okviru procesa globalizacije i Habermas tim povodom navodi reči R. Muncha: "Danas dominira pitanje da li s one strane nacionalne države, na nadnacionalnom i globalnom planu, može opet da se preuzme kontrola nad razornim snagama koje svetski kapitalizam ima i u ekonomskoj kao i u socijalnoj i kulturnoj sferi", dodajući da je neosporna regulatorska funkcija države, ali da tržišta reaguju samo na poruke koje su "kodirane u jeziku cena" (J. Habermas, tekst u: Srpska politička misao, 139).