Godine nezadovoljstva

Razlike u tumačenju petooktobarske revolucije i njenih dometa toliko su velike da i ne čudi što je peta godišnjica događaja koji je izmenio Srbiju protekla u raspoloženju "nema razloga za slavlje"

Naša prva građanska revolucija gura se u zaborav. Ono nekoliko tribina, televizijskih debata, novinskih članaka i film - posvećeni 5. oktobru - više su služili da istaknu političke razlike u oceni tog događaja nego da se građani podsete na podvig kojim smo pribavili samopoštovanje i uvažavanje sveta. Što smo dalje od 5. oktobra 2000. razlike su dublje i očiglednije.

Razlike

proklamovanih ciljeva kontraelite nego iz dobijenih predsedničkih izbora njenog kandidata Vojislava Koštunice, 24. septembra 2000, i to sa velikim osloncem na lokalnu vlast osvojenu na izborima novembra 1996. i priznatu posle tromesečnih demonstracija..." (Politika, 3. oktobar 2005). Naredno "sidro" revolucije Stojanović smešta u nacionalni kontekst: "U slučaju Srba u Srbiji nije teško pokazati da i neko ko poput Koštunice, pod ostalim jednakim uslovima, daje prednost interesima svoje nacije nad interesima drugih nacija - može biti demokrata". Stojanović se poziva na činjenicu da Srbi čine

Revolucija kratkog daha

Čini se, kako vreme prolazi, da se sporovi zaoštravaju povodom još jednog pitanja: šta je trebalo uraditi 5. oktobra 2000. i kojim sredstvima pribeći da se revolucija osnaži. Reč je o izostanku 6. oktobra. Svetozar Stojanović tvrdi da 6. oktobar nije mogao da se dogodi jer je režim bio naoružan do zuba. "Kompletiranje" (revolucije) nije bilo moguće mirnim putem u postojećim institucijama, jer je izborima bio uklonjen samo Milošević kao predsednik, dok su njegove pristalice, koje su činile većinu u republičkom i saveznom parlamentu, ostale netaknute. "Baš zato je DOS morao da pristane na potpunu podelu moći (znači i paralizu) u novoj republičkoj vladi (i na sličan kompromis u novoj saveznoj vladi) - sve do 23. decembra kada su održani novi izbori za republički parlament i kada je posle njih formirana isključivo njegova republička vlada" (Politika, 3. oktobar 2005). Zoran Živković smatra najvećom greškom upravo činjenicu da nije bilo 6. oktobra. "Bilo je potrebno proglasiti nevažećim tadašnji ustav Srbije, rasterati ili staviti pod narodnu kontrolu tadašnje državne i političke funkcionere i zakazati ustavotvornu skupštinu." Nakon toga, protiv onih koji su se ogrešili o narod i državu sprovesti istragu i najzad - lustraciju, kaže Živković (Danas, 5. oktobar 2005). U istom broju Danasa Goran Svilanović, bivši ministar inostranih poslova, kaže da je Srbija "jedva skupila snagu za 5. oktobar i da je sasvim neosnovano govoriti o nekakvoj propuštenoj šansi da se dogodi 6. oktobar. Za to u Srbiji nije postojala većina, a nema je ni danas".

Rasplet

Iz izjava političara i javnih ličnosti proizlazi da rešenje krize nije na vidiku i da do raspleta neće doći brzo. Prognoze nisu nimalo optimistične, a neke ponude samo uvećavaju konfuziju. Boris Tadić se zalaže da se što pre održe izbori. Međutim, ispod odlučnosti izbijaju kolebanje i nedoumica kad istovremeno kaže da su izbori na dugom štapu i da je u Srbiji sve moguće. Vesna Pešić veruje da više neće biti revolucije nego evolucije i da ćemo ići napred, ali sporije. Princ Aleksandar Karađorđević javio se "ponudom" u kojoj ističe da je vreme da se kruniše demokratija. Žarko Paunović je podsetio da je ustav glavna neispunjena obaveza i da je zbog nedonošenja ustava Srbija ostala "u stanju nedovršene državnosti". Kako kaže Paunović, zadržan je ne-politički i ne-pravni status quo i kontinuitet sa starim režimom. "Srbija se nije utemeljila kao moderna pravna država, a u uslovima kada se novi poredak uspostavlja 'od krova', fasadni legalizam dodatno je isključio aktivnu i tvoračku ulogu države u uspostavi institucija građanskog društva" (Danas, 5. oktobar 2005).

Apeli za jedinstvom

podseća na vreme iz jedne druge revolucije, a ne petooktobarske. Svakako da u tim, tako često ponavljanim porukama, kakve su se čule 4. i 5. oktobra u Centru "Sava" na konferenciji "Srbija - pet godina posle", ima i izvesne strepnje od mogućih izbora na kojima bi pobedile nedemokratske snage. Konferenciju su organizovali Beogradski fond za političku izuzetnost i Balkanski fond za demokratiju, a na njoj su učestvovali mnogi gosti iz EU (Jorgos Papandreu, Štefan Lene), predstavnici 400 nevladinih organizacija, predsednik Srbije, predstavnici republičke vlade. Ovi poslednji isticali su uspehe u transformaciji zemlje i započete pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju SCG Evropskoj uniji. Domaći učesnici su, međutim, upozoravali da politika vlade, posebno u ekonomiji i pravosuđu, onemogućava približavanje demokratskom bloku. Miljenko Dereta (Građanske inicijative) rekao je da je na delu institucionalni obračun sa članovima vlade Zorana Đinđića, umesto sa opcijom Slobodana Miloševića. Danas oni za koje smo glasali sarađuju sa Miloševićevim ljudima, pa građani sumnjaju da se ni ovoga puta ne poštuje njihova izborna volja, istakao je Dereta. Žarko Puhovski je polemisao sa tezom da od kritike vlasti korist imaju nacionalisti. To se ne može prihvatiti, tvrdi Puhovski i podseća da je Hrvatska doživela uspeh, ali ne zato što je bolja, nego zato što je Evropa lošija. Zato Puhovski pledira za evroskepticizam, posebno kada su u pitanju NVO. Vesna Rakić Vodinelić, koja je govorila o pravosuđu, naglasila je da nikud ne vode ocene iz inostranstva da je Srbija donela reformske
		RTS: revizija 5. oktobra Beograd, 23. maj 2005. godine RTS je propustio priliku da objektivno prikaže događaje i uloge pojedinih ličnosti petooktobarske revolucije. Umesto da bude nepristrasan, na šta je obavezan kao javni servis, opredelio se, u skladu sa decenijskom tradicijom, za najsigurniji put: malo ulagivanja vlasti, malo "kritičnosti". U oba slučaja 5. oktobar je izvukao deblji kraj, a gledaoci su ostali uskraćeni za istinu o jednom važnom istorijskom događaju. Naime, film o 5. oktobru, emitovan u 22 sata, prilagođen je potrebi da se afirmiše sadašnji premijer Koštunica, koji se u filmu predstavlja kao centralna politička figura, dok su ostale ličnosti bile epizodisti. To se odnosi i na Zorana Đinđića, koji u filmu ima drugorazredni značaj. Film je završen porukom: "Ovo je ono što smo do sada mogli da saznamo o 5. oktobru". Da li to znači da ćemo za neku novu godišnjicu dobiti novu, još revidiraniju verziju i tumačenje petooktobarske revolucije? Kada je reč o "kritičnosti" RTS-a, ona je demonstrirana u emisiji "Ključ" od 3. oktobra, u kojoj su učestvovali Sonja Liht (Beogradski fond za političku izuzetnost), Dragoljub Mićunović (DS), Vladeta Janković (DSS) i britanski novinar Miša Gleni. Voditeljki su povodom 5. oktobra bila najvažnija pitanja koliko je novca iz inostranstva ubačeno da bi se podstakao otpor režimu i da li je Milošević svrgnut zato što su ga napustili njegovi tajkuni, koji su prišli DOS-u. Gosti su isticali širinu pobune građana i odbijali da se oni dovode u vezu sa stranim novcem. Negirali su i mogućnost da su odlučujuću ulogu u revoluciji odigrale strane obaveštajne službe. Mučnu i prizemnu "analizu" voditeljke, koja je revnosno pripremljena ne iz sopstvene pameti, prekinuo je Miša Gleni logičnom konstatacijom da novac iz inostranstva, ako ga je i bilo, nije ništa u poređenju s onim čime je raspolagao Slobodan Milošević.

Tribina u Domu omladine

Šta je bio 5. oktobar 2000, koji su njegovi rezultati, koji zadaci nas čekaju u budućnosti? Na ova pitanja su 7. oktobra odgovarali Đorđe Vukadinović, Nebojša Popov, Lino Veljak, Nikola Samardžić, Zoran Avramović i Čedomir Jovanović. U uzavreloj atmosferi, čemu su doprineli brojni simpatizeri Čedomira Jovanovića, čula su se veoma različita mišljenja povodom 5. oktobra. Među izlaganjima koja su se kretala u rasponu od racionalnih, nacionalističkih, do voluntarističkih, publika se opredelila za žurbu ("Srbiji se žuri", slogan LDF-a) i za jake reči. Jovanović je rekao da je na delu kontrarevolucija i da se DOS podelio kada se postavilo pitanje da li je Srbija protiv Miloševića zbog njegove politike ili zbog njegovih ratnih neuspeha. Potreban je nesporan plan - da uklonimo ličnosti, a ne da sa njima pravimo koaliciju, kaže Jovanović i dodao da ne veruje da postoji put Srbije ka cilju, jer nema plana, vizije i odgovornosti i da je problem što smo deo pokvarenog modela i da nismo srećni zato što je sve kozmetika. Zato ne treba čekati da Koštunica završi ono što je započeo Đinđić, jer on to neće, i da uprkos lošoj klimi "mi moramo stići na našu adresu, a ne da se žalimo što je put blatnjav", rekao je Jovanović.
Polemišući sa Jovanovićevom tezom da niko ništa nije radio, Nebojša Popov je rekao da je uvek bilo ljudi koji su mislili svojom glavom i slobodno delali. Popov je dodao da poštuje odvažne revolucionare i potrebu za stvaranjem frakcije, ali treba biti svestan rizika sektaštva. On smatra da je 5. oktobar bio revolucija. Upozorio je, međutim, na postojanje dva tipa revolucija (prema profesoru Aleksandru Molnaru): cirkularne (kao što su nacistička i boljševička revolucija, koje nisu završene ustavnim poretkom) i konstitutivne (Francuska i Američka revolucija, koje su završene ustavnim poretkom). Na Jovanovićevu opasku da ne vidi zašto se insistira na ustavu Popov je podsetio da je 5. oktobar dugo pripreman u protestima '91, '92, '96/97, ali da nije završen ustavnim poretkom, te da zato nije moguće stvoriti minimalnu i normalnu državu u kojoj će zločin, pljačka i laž biti sankcionisani.
Đorđe Vukadinović smatra da 5. oktobar nije bio revolucija jer nije doneo željene promene, odnosno da su u baznoj strukturi društva ostali isti centri moći. Ocenio je da je neodgovorna ona elita koja je govorila da će se sve rešiti "kad njega ne bude". Milošević je otišao prekasno, a Zoran Đinđić je došao prerano, rekao je Vukadinović precizirajući da govori o tome da je Đinđić došao kada je Milošević sve upropastio i kada je sve bilo rovito. Nikola Samardžić je iznenadio tvrdim kvalifikacijama iznetim u vidu teza koje su neke oduševile. Rekao je da se u Srbiji igra "gluvo kozaračko kolo", da Tadić i Koštunica vode ološ, da se nad Srbijom spustila gvozdena zavesa, da je Srbija zemlja pijanih mužika, da vladaju samo ekstremno leve partije koje se dogovaraju o demagogiji i socijalnom populizmu, te da nema govora o slobodama, restituciji, otvorenim granicama. Samardžić je rekao da nam ne treba ustav koji će nam vezivati ruke narednih 15 godina i da je demokratija zla kob Srbije pošto na vlast uvek mogu da dođu gori od prethodnih.