|
Godina XVII (2005)
|
1-30. nevembar 2005.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Na začelju evropske kolone
Populistička demagogija ima širok izbor saveznika, a moderna demokratska Srbija samo jednog, trenutno rezigniranog i razočaranog, ali potencijalno najpouzdanijeg - vrednog, čestitog i kreativnog građanina Nedavno je u nekoj televizijskoj anketi, na pitanje novinara: "Kada se nadate da će Srbija postati deo Evropske unije?", jedan, valjda slučajni prolaznik odgovorio kratko i kategorično: "Daj bože - nikada!"Nije to, nažalost, bio samo odgovor slučajnog pojedinca. Nije malo neupućenih koji zaziru od Evrope, ali nije mnogo manje ni onih koji svoj poslovni i politički interes vide upravo u odbrani od evropskih pravila. Prvi - jer ih je zaslepila ksenofobična manija, drugi - jer opravdano strahuju da će ih priključivanje Evropi lišiti bogatstva i moći. To (neformalno?) "antievropsko udruženje" nije sudski ozvaničeno, ali nije baš ni "nevladino". Uznemirujući je anketni podatak koliko građana Srbije nije još videlo svet, koliko njih ne želi prijateljstvo, druženje ni brak, čak ni posao, s osobama druge vere i nacije. Zbog toga je za sve naše zaostajanje i lutanje presudnija prepreka ovakav konzervativni politički mentalitet i deformisana nacionalna svest, nego evidentno nizak stepen materijalnog razvoja. Pravi, dublji razlog je neosuđeno, nesavladano i nenapušteno miloševićevsko nacional-radikalsko nasleđe: etnocentrizam, velikodržavlje, ratno-profiterski kriminal i odnegovana ksenofobija. Jedina smo istočnoevropska zemlja koja se posle rušenja Berlinskog zida vrtoglavo sunovratila, iz komunizma, u bedu i krvoproliće. Nije Milošević naslednik komunizma nego mi ostajemo Miloševićevi naslednici dokle god ne raskinemo sa njegovom pogubnom zaostavštinom i ne razorimo taj duboko ukorenjeni spoj nacionalno militantnog, mafijaškog, magnatskog i mangupskog u politici, kulturi i biznisu. Vreme je danas postalo najveći srpski neprijatelj. Srbija je poslednjih decenija uvek imala bolja rešenja od onih koja je izabrala. Ostalo je samo još jedno, najbolje ali i najteže (ako i za njega ne bude zakasnila) - odlučan raskid sa etnocentričnom megalomanijom i ubrzana evropeizacija, uz svu cenu koja za to zakašnjenje mora da se plati. Nema više optimalnih nego samo neizbežnih, jedino preostalih rešenja. Plitka je mudrost da "nikad nije kasno". U politici, kao i u životu, kasno češće znači nikad nego ikad. Budimo realni kad već nismo jaki: - Neka Kosovo bude demokratsko, multietničko, otvoreno, tolerantno i, kao takvo, do mile volje samostalno; na taj način će ipak više biti "naše" (pogotovu ako i mi učinimo sve ono što zahtevamo od drugih) nego ako i dalje pokušavamo da sve vratimo na početak. Da su današnji državnici, još dok su bili opozicija, makar glasno osudili - ako već nisu mogli da spreče - arogantno ukidanje autonomije Kosova i odlučno se pobunili protiv
- Srbija i Crna Gora češće razgovaraju sa Savetom Evrope (odvojeno i ne uvek politički korektno) - nego međusobno. Nema zamene za prosto demokratsko pravilo: za dvočlanu zajednicu ravnopravnih potrebno je dvoje, za razlaz je dovoljan samo jedan, svejedno da li veći ili manji! Da li nešto govori činjenica da Srbija pre 15 godina nije mogla sa, u mnogo čemu drugačijom, Slovenijom a danas ne može ni sa najsrodnijom Crnom Gorom? - Pristanak na potpunu saradnju sa Tribunalom dogodio se kad je nepovratno već nastala šteta od odbijanja, odlaganja, izvrdavanja i laganja. Šteta nadalje može samo biti još mnogo veća. Da svetu tvrdimo "činimo sve", a domaćoj publici namigujemo "ne damo mi naše heroje", ne prolazi ni u dečjoj igri a kamoli u ozbiljnoj politici. A Koštuničina vlada, sve sumnjivijeg legitimiteta, opstaje samo zahvaljujući koalicionoj podršci Miloševićeve i prikrivenoj Šešeljeve partije, pa valjda zato ispraća optuženike za ratne zločine kao nacionalne heroje, ne žaleći truda i novaca za njihovu farsičnu "dobrovoljnost". - Ni svečano obećavan i zaista nasušno potreban novi ustav nije bliži danas nego što je to bio prve godine posle Oktobra. A pri sadašnjem odnosu snaga u Skupštini i javnosti teško da bi se mogla usaglasiti čak i njegova preambula... Odviše dugo živimo između nade i razočaranja. Pa i predsednik Tadić, velika nada modernih reformi srpske države - čija je privreda u ozbiljnom zastoju, petina stanovništa tavori ispod granice siromaštva, a pri tom je i rekorder u socijalnim razlikama i raširenosti korupcije - ipak nosi "viziju Srbije" kao "lidera na Balkanu". Posle svečanog obećanja da će biti predsednik svih građana, ostao je aktivni predsednik svoje partije i više brine o njenim izgledima na predstojećim nego o svojim obećanjima datim na prethodnim izborima. Nije Evropi bilo lako da pristane na pregovore o pridruživanju sa državom u kojoj više od trećine birača glasa za partije na čijem su čelu dvojica optuženika za ratne zločine, koji i sa haške optuženičke klupe, bez ikakvog našeg ograđivanja, nastavljaju da zagovaraju Veliku Srbiju, proširenu na više od polovine teritorija bivše Jugoslavije, čiju propast su baš oni najviše i skrivili. Ono što nepristojno i sramotno govori Šešelj u Hagu, filozofski i naučno ovde zastupaju mnogi akademici, narodni poslanici i sveštenici, burno pozdravljani od ovdašnjih antihaških "ideologa", demagoga i politikanata. Polovinom septembra održan je u organizaciji pravoslavne omladine Eparhije vranjske - Sabor omladine Justinijanove sa udruženjem Srpski sabor Dveri. Skup je (prema Danasu) u ime svoje smernosti otvorio dobro nam, po smernosti, poznat vladika Pahomije, a novosadski profesor dr Petar Milosavljević razvio je tezu da jedan narod ne mora da ima istu veru ali da pripadnika jednog naroda ima onoliko koliko njih govori tim jezikom... a pošto hrvatski i bosanski jezik ne postoje, sve je to, normalno, srpski, pa je valjda zato i Dubrovnik strateško mesto za koje se valja boriti... Ne moraju svi da se krste u crkvi kao Kusturica - tolerantan je profesor Milosavljević - ali neka kažu da su Srbi! Zato se treba vratiti pravoslavlju i pravoslovlju, nadovezuje se profesor Slobodan Kostić i zaključuje da nama treba pravoslavna svetoslovesnost, treba nam pravoslavna kultura i umetnost kao u staroslovna vremena, a ne priklanjanje zapadnoj kulturi... Jer: Da bi umetnost imala smisao mora da ima pravoslavnu dimenziju... Žilava otpornost starog nije uspeh konzervativaca nego neuspeh reformista. Promene u društvu se mere promenama u svesti pojedinca, građanina, svakog pojedinačno i svih zajedno. Suštinsko pitanje, koje vapije za odgovorom, bilo je i ostalo: šta je u stvari danas naš društveni i državni ideal i koliko smo se njemu primakli? Brine li koga moralno i mentalno zdravlje nacije koja nema snage da osudi pljačkaše i ubice, u kojoj sveta crkva ubice, zločince i antisemite proglašava za svece. I jedva da skriva pretenzije da upravlja društvom i državom. (U Evropi - sem katoličkog Vatikana - ni na Zapadu, ni na Istoku, nigde više nema ni crkvene države ni državne crkve.) A subkultura i politički kič, prerušeni u patriotizam, tradiciju i slobodu javne reči, neometano zagađuju duhovni prostor nacije. Nećemo potcenjivati rezultate: Srbija je danas u boljem stanju nego što je bila pre pet godina, ali ne treba ni zatvarati oči pred istinom da je i dalje na začelju evropske kolone. Ništa se u materijalnoj sferi neće promeniti ako se ne promeni u mentalnoj i psiho-političkoj. Konzervativni mentalitet postaje materijalna sila u onoj meri u kojoj ovlada svešću i savešću građana. Zato demagozi tako uspešno plaše srpsku sirotinju da će u katoličkoj Evropi, ropskim radom, možda i postati nešto bogatiji, ali će izgubiti pravoslavnu duhovnost. Životno iskustvo govori sasvim suprotno - radom obogaćeni pre steknu duhovnost nego zaostali materijalno bogatstvo. Populistička demagogija ima širok izbor saveznika, a moderna demokratska Srbija samo jednog, trenutno rezigniranog i razočaranog, ali potencijalno najpouzdanijeg - vrednog, čestitog i kreativnog građanina, spremnog još uvek i na nove žrtve za promene, napredak i sigurnost, željnog stvaralaštva i spokojstva. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
